Када је 08.10.2016., после обавезног другог читања, скушптина пара-државе Косово, усвојила „Закон о Трепчи“, са 79 гласова „за“ и 14 „уздржаних“ (присутно 93 од 120 „посланика“, српских 10. напустило седницу), српске власти су још једном одглумиле затеченост потезом друге стране и направиле медијску представу некаквог извлачења кестена из ватре. Тадашњи премијер Вучић чудио се и колачио очи у камеру, звао стране амбасадоре на консултације, писао Бриселу и на крају, три дана касније, заказао Ванредну седницу владе на којој су поништене одлуке косовске „скупштине“ везане за Трепчу. Направио је тиме још један маркентишки потез као међу-фазу у привикавању српске јавности и Срба на Космету да ће, вољом или крајњом некомпетентношћу српских власти, остати без још једног стратешког ресурса, као што су остали и без Телекома.
Јер, лаж је како је влада тзв. „Косова“ Нацрт Закона о Трепчи донела преко ноћи и да није било прилике и начина да се Србија томе суростави. Вучић као да заборавља шта је рекао приликом свог боравка на Космету почетком априла 2016., приликом обиласка флотације у Лепосавићу, где је истакао како се „прибојава“ покушаја косовске стране да изгласа посебан закон којим би „Трепчу претворили у јавну својину тзв. Републике Kосово“, али да ће београдска делегација инсистирати у Бриселу да им се „јасно стави до знања да Србија не да неће у томе да учествује, већ да то неће да допусти, да се зна ко је градио флотацију у Лепосавићу, и Црнац и Бело брдо и ко у њима ради“, те да ће Влада Србије са руководством Трепче – сачувати Трепчу, и улагати у њу.(1)
То је било сазнање и обећање из априла, откуд у октобру изненађење? Има ли трагова да је Србија предузела било шта у том периоду да спречи или предупреди процедуру доношења Закона о Трепчи, која је практично отпочела 15.03.2016., именовањем Комисије за израду нацрта Закона о Трепчи? Нема.Погађајте зашто?!
Примера ради, Влада Србије могла је да се обрати УНМИК-у, будући да је сходно Резолуцији 1244., од августа 2000-те, право управљања над капацитетима „Трепче“ на територији Косова и Метохије, преузела УНМИК администрација, чиме је ова Компанија постала једини привредни субјект под директном контролом УНМИК-а.(2) Касније се то јесте мењало, али изворни документ никада није престао да важи, као ни Резолуција 1244. па је то била итекако валидна адреса за притисак на једностране одлуке албанске стране. Али, проблем је што се сам Вучић очигледно јежи на помен Резолуције 1244. и свесно “заборавља” на постојање било којих опција осим бриселских, а у Бриселу “заборавља” да Трепчу спомене. Опет, погађајте зашто?
А у том погађању, покушаће да Вам помогне ова анализа. Кренућемо од кратког историјата Трепче, објаснити њен статус након успостављања мисије УНМИК, па преко спорног Закона о Трепчи доћи до онога шта су опције за Трепчу сутра и какве су могућности Србије да одбрани своје државне интересе у овом металуршком комбинату, бар у оном делу којим управљају Срби (тзв. Трепча-Север). Наравно, ако то истински буде желела, односно умела.
Пре него се томе посветим желим да укажем да сам о Трепчи већ писао за овај портал, фебруара 2015. и у том тексту “Трепча као воља и представа”(3) нажалост указао на могућност и тенденцију онога што ће се догодити двадесетак месеци касније. Предлажем да прочитате тај текст, не само што он и данас има пуну актуелност, већ пре свега зато што је угао из кога сам тамо изложио проблем Трепче потпуно другачији од овог сада, када су Шиптари кренули у нову офанзиву на српску имовину на Космету, бојим се уз подршку српских власти, без обзира да ли је она последица намере, односно политичких задатака које испуњавају по налогу Запада, или тоталног дилетантизма у решавању косовског питања.
ТРЕПЧА – КРАТАК ИСТОРИЈАТ
Трепча се сматра најстаријим средњовековним рударским насељем у Европи, а сматра се да је као такво формирано почетком XIV века, у време Краља Милутина. За заштиту рудника, подигнута је тврђава Ћутет, а вађење олова, сребра и гвожђа, настављено је и после пропасти српског царства. Након Косовског боја Трепчом је неко време управљао Вук Бранковић, а у руке Османлија трајно пада 1455. године, који га експлоатишу до 1685. године када престаје с радом.(4)
Савремена историја Трепче практично почиње између два светска рата када, “две године након почетка испитивања трепчиног рудног блага (1924.) енглеска компанија Selection Trust потписала је 1926. године Уговор о концесији земљишта са Радомиром Пашићем (сином Николе Пашића), који је иначе био познат по великим привредним малверзацијама. Већ децембра 1927. године основана је фирма Trepca Mines Limited са седиштем у Лондону, а Генералном дирекцијом у Звечану. Фирма је бројала 2.400 радника, имала 55 инжињера и почетни капитал од 300.000 тадашњих фунти. Три године касније 1930. отворен је рудник Стари трг са пробном производњом од 500 тона дневно, да би се од 1932. године производња усталила на око 2.000 тона руде дневно. Током 1940 отворена је и сопствена топионица олова”.(5)
Током Другог светског рата, без обзира што је Косово била италијанска окупациона зона, управу над Трепчом преузимају Немци и то компанија у власништву Хермана Геринга, што најбоље показује значај који је Комбинату придаван као сированској бази. Након рата, Трепча је обухваћена Титовом национализацијом, шири своју основну делатност и постаје истински привредни гигант који је у једном моменту златних осамдесетих прошлог века бројао близу 20.000 радника и производио 45.000 тона концентрата олова и 42.000 тона концентрата цинка годишње.(6) Отпочињањем процеса распада Југославије током деведесетих производња се смањивала али је, ипак, пред НАТО агресију на СРЈ 1999. године Трепча остваривала приход од 200 милиона долара, док данас има дуг од 150 милиона евра, а ради једино део Трепче који контролишу Срби, тзв Трепча-Север.(7)
ТРЕПЧА НАКОН УСПОСТАВЉАЊА УНМИК АДМИНИСТРАЦИЈЕ
Сходно Резолуцији 1244. држава Србија предала је, према тадашњем политичком споразуму, имовину Трепче УНМИК-у, још 1999. године, али је тадашњи шеф те Мисије, албански лобиста, Бернард Кушнер, покушао да Трепчу пренесе на тзв. „косовске институције“, што је на терену изазвало практичну поделу овог гиганта на два предузећа „Трепча–Север“ и „Трепча–Југ“ којом управљају Албанци. Али, до тога се није дошло одједном. Формално-правно Трепча је и данас јединствено правно лице које фунционише као две одвојене целине, од којих свака има свој жиро рачун, свој менаџмент и имовину којом управља.
Да би смо знали о чему причамо ваља истаћи да Трепча-Север контролише руднике Црнац, Бело брдо и Жута Прлина, отворени коп Копорић, две флотације (једна инсталирана 2012) у Лепосавићу и металургију у Звечану. Укупно запошљава нешто преко 3000 радника, који се ротирају будући да капацитети омогућавају непрекидну упошљеност око 1200 радника.(8) Зараду примају за период који раде, а за период за који не раде примају “стипендије” од 30 евра које је установио УНМИК и накнаде за незапослене Владе Србије. Углавном, Трепча-Север је кичма привредних активности на северу Космета, иако управља са око 30% имовине. При томе, важно је и нагласити да се два најважнија рудника Трепче-Север, Црнац и Бело брдо, протежу иза административне линије и практично експлоатишу рудно благо Србије.
Преостали део имовине, око 70 %, којом управља Трепча-Југ, и која обухвата 26 рудника и остатак Трепчине имовине није у погону.
Ово је фактичко стање, а да погледамо и како се ситуација развијала у формално-правном смислу.
Током августа 2000-те УМНИК је своју контролу над Трепчом практично „оверио“ формирајући и региструјући Трепчу као нови привредни субјект „Трепча под УМНИК Администрацијом“ (Trepca under UMNIK Administration), које је формално функционисало као једно предузеће, чијег је директора постављао УНМИК. Е, сада, нешто врло важно – овако формирано предузеће преузело је континуитет правног лица Холдинг РМХК „Трепча“ а.д., са српским управљањем (пре бомбардовања). Ово је итекако био основ за одбрану Трепче од оног што ће уследити касније, али га српске власти никада нису користиле.
Током 2002. године УНМИК је право управљања Трепчом делегирао на своју агенцију под именом “Косовска агенција поверења” (Kosovo Trust Agency – KTA), која је компанији променила име у Trepca Enterprise under KTA Administration, али наставила поменути континуитет. Тако је „током 2008. године међународна управа на Косову саопштила да је за њу једина важећа структура власништва Трепче она према којој је 25 одсто комбината у друштвеном власништву, 66 одсто у рукама Фонда за развој Србије, два одсто има ЕПС и по нешто више од два одсто Југобанка, Беобанка и Прогрес”.(9) Ово се, такође, може и мора користити у разговорима о Трепчи, ако се Вучић буде удостојио да их води.(10)
Но, када је 2008. године самозвана „Скупштина Косова“ формирала тзв. „Косовску агенцију за приватизацију“ (КАП), ова се самопрогласила надлежном за Трепчу и 2009. године, без дозволе и знања УНМИК-а и огранка Трепча-Север, пререгистровала Трепчу у Trepca Enterprise under PAK Administration, са адресом јужног дела „Трепче“ као седишта фирме (јужна К. Митровица), користећи све остале елементе из постојеће регистрације, укључујући и овлашћена лица. УНМИК никада није прихватио, али ни оспорио овај чин. Ако не реаговање УНМИК-а на овај фалсификат, којим је КАП себе практично озваничила као управљача Трепчом, можемо тумачити политичким или економским интересима Запада, несхватљиво је да Србија није службено реаговала на овако драстично кршење Резолуције 1244. и практично упадање у њену државину. Тадић и његова свита остали су неми.
Једино се огласило пословодство Трепче-Север да је за њих УНМИК-ова Trepca Enterprise under KTA Administration једина прихватљива форма која, по међународној регулативи, може привремено функционисати на КиМ. Шиптари су ово прећутали, као што је њима прећутао Београд. Није им се журило. Процес је био усмерен тамо где су желели.
А желели су да себе представе као управљача над целокупном имовином Трепче. Тако је КАП маја 2011. године, донела уредбу којом је забранила продају свих производа „Трепче“, због неприхватања њихове надлежности од стране руководства Комбината „Трепча-Север“ из Звечана. Српски менаџмент, наравно, није поштовао ову уредбу, а Шиптари нису притискали да се она спроведе силом, јер им је било најважније да она постоји. Београд је опет остао прилично пасиван.
Иако је шиптарска игра са јединственим правним лицем чије је седиште у Јужној Митровици била сасвим провидна – чекање да укупни дугови због већег дела фирме који не ради постану алармантни како би се оправдале ванредне мере у Трепчи као формално јединственом правном лицу, српска страна није искористила уступке које је једнострано давала у Бриселском процесу везано за имовину, да овај сценарио бар предупреди неком својом иницијативом, већ је замајавала соствену јавност небулозама о некаквој ЗСО, која ће безмало бити нова Република Српска.
А када је 15.03.2016. тзв. “Влада Косова” именовала шеснаесточлану комисију за израду Нацрта Закона о Трепчи, чије је вођење поверено министру економског развоја Бљеранду Ставиљецију, а у којој је било свега два члана српске националности (Љубомир Марић, министар за локалну самоуправу у косовској влади и Ранко Ђокић) чије гласање против није носило право “вета”, Београд је опет глумио изненађење, али тим поводом опет није тражио расправу у Бриселу! Пут Закону о Трепчи био је отворен.
Наставља се…
Драган Милашиновић, Фонд стратешке културе
_______________________________
Одреднице:
- kossev.info/strana/arhiva/usvojen_zakon_trepca/9923
- rs.sputniknews.com/srbija/2015012856084/
- www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/trepca-kao-volja-i-predstava/
- sh.wikipedia.org/wiki/Trep%C4%8Da
- www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/trepca-kao-volja-i-predstava/
- www.nin.co.rs/pages/article.php?id=78960
- rs.sputniknews.com/srbija/2015012856084/
- www.nin.co.rs/pages/article.php?id=78960
- rs.sputniknews.com/srbija/2015012856084/
- (Иначе, код Агенције за привредне регистре Србије од 2010. године уписана је РМХК Трепча а.д. Звечан у реструктурирању, у чијем власништву Фонд за развој учествује са 54 одсто, Дунав банка Звечан са 11,14 одсто, Генералекспорт са 6,7, прогрес, Југо и Дунав банка са мање од два процента, али ову регистрацију не признају ни УНМИК, ни тзв. косовске институције.)
