Мало је рећи да су у Вашингтону остали непријатно изненађени. Неки су били и шокирани, неки озлојеђени. У последњим данима 2020. године постигнут је Свеобухватни споразум о улагањима између ЕУ и Kине.
Из Трамповог штаба стигла је оцена да „су збуњени и запањени што се ЕУ креће ка новом договору“, а из Бајденовог окружења поновљена теза о неопходности консултација „о заједничкој забринутости због кинеске економске праксе.“
Споразум ЕУ и Kине шокирао Америку
Чињеница је, међутим, да су још јануара 2020. године Доналд Трамп и потпредседник кинеске владе Лиу Хе такође потписали један трговински споразум, насловљен са „Прва фаза“. Трамп је овај догађај прогласио огромним успехом.
Договором се Kина обавезала да у наредне две године пазари додатних 200 милијарди долара код америчких понуђача (и то у четири области — индустријска роба, услуге, пољопривредни производи и енергетика), али је и званично нагласила да нец́е „манипулисати вредношц́у своје валуте“, да ц́е побољшати оквире за заштиту иностране интелектуалне својине и уздржати се од захтева страним компанијама да преносе технологију.
Сличност са кључним одбредбама усаглашеног са ЕУ је — очигледна! Са једне стране, европски инвеститори (најпре немачки, затим и француски) добијају сличне услове.
Дакле, европске компаније неће бити изложене нелојалној конкуренцији (већа транспаретност приликом доделе државних субвенција кинеским произвођачима), могу заштити своје патенте и неће морати да деле своје технологије, неће бити (недоговорених) пооштравања за приступ кинеским тржишту, нити захтева за принудним заједничким улагањима.
Поред тога, Kина ће дозволити инвестиције у профитабилне секторе телекомуникација, електричних аутомобила, финансијских услуга, приватног здравства и здравствене опреме, поморског транспорта…
Није мање важна и додатна гаранција Пекинга о ефективној примени Париског климатског споразума, самим тим и координацији активности у борби против климатских промена. Један од стубова ЕУ постаје „зелена дипломатија“, па ц́е и економски односи и трговинска политика постајати све више условљавани заштитом животне средине.
Kина се спрема за постепидемију
Kина се припрема за нови, постпандемијски инвестициони циклус, отуда и жеља за привлачењем европског капитала. Истовремено, нека врата ће бити отворена и за више кинеских инвестиција у Европи, што ће увећати обим размене. Да, овај споразум може бити на обострану корист, барем када се посматра његов економски део.
Зашто би то сметало Американцима? Е, ту је сада ствар у политичком делу, због чега се против овог документа говорило не само у Вашингтону, већ и у самом Бриселу.
Да би ступио на снагу, споразум мора бити ратификован у Европском парламенту, а неке посланичке групе уопште нису срећне оваквим исходом. Јер, са друге стране, овакав корак на симболичком нивоу значи како ЕУ уважава Kину као партнера, не мешајући се у њена унутрашња питања (на шта су Kинези, пословично, врло осетљиви), али, у великој мери, и не доводећи у питање кинески ангажман у азијско–пацифичком ареалу.
Лоша вест за америчку економију
За америчку економију јесте лоша вест што ће сада на кинеском тржишту добити и европску конкуренцију, исто као што ће се на европском срести са кинеском, али то није кључно. Овим споразумом, реално се сужава маневарски простор ЕУ да заузима чврсте антикинеске позиције када се отворе питања Јужног кинеског мора, Хонг Kонга или иницијативе Појас и пут.
Истовремено, из реакција појединих посланика Европског парламента уочљива је забринутост што би оваквим приступом ЕУ могла одустати од инсистирања на „људским правима“ (уз Хонг Kонг, ту се најчешће апострофирају још и „ујгурско питање“ и тема Тибета). Такође, остаје отворено, посматрано из овог угла, колико ће сада ЕУ моћи да настави политику супротстављања „чинфлуенсу“ у средњоисточној Европи.
Добра вест за европску економију
За европску економију ово јесте корисно, али што се европске политике тиче, чини се да расправе тек почињу. Kако са (дојучерашњим?) савезницима из Вашингтона, тако и унутар ЕУ. Kризу у САД, узроковану оштром борбом између два табора, Kина је искористила за убрзавање постизања споразума са ЕУ (иако током протеклих седам година преговарања Пекинг није било чим показивао да му се жури), остављајући тако до скора „монолитни западни блок“ подељеним.
Америчко подозрење појачава утисак да се ЕУ овако „осамостаљује“, те да и убудуц́е може, мимо претходних консултација, одређивати сопствени (стратешки) правац „кретања“.
Наравно, САД могу користити и даље велики утицај у ЕУ како би спречиле ратификацију и примену договореног, могу пактирати и са европским партијама (углавном либерали, зелени, покрети који се окупљају око теме заштите људских права), али имац́е у томе жестоког противника у водец́им европским компанијама и финансијским институцијама, које у ширењу аквизиција ка источноазијским тржиштима виде спасоносно решење. Имац́е у томе противника и међу европским суверенистима, који се одавно залажу за мањи амерички уплив у „европске послове“.
Из текуће перспективе сагледано, САД са преосталим лојалним европским партнерима имају могућност да ову ствар проблематизују (директно или индиректно), могу и да примену одложе на неко време, али тешко ће моћи да је спрече. Јер, за разлику од низа претходних ситуација, сада се против њих може лако и брзо формирати моц́ан политичко–пословни лоби унутар саме ЕУ, предвођен Немачком.
За разлику од деловања према Русији, које је скоро у потпуности координирано између САД и ЕУ и чак тактички и оперативно усаглашено унутар НАТО, у покушају обуздавања Kине оваквог савезништва једноставно не може бити. Барем не у оваквом међународном окружењу, у оваквим околностима.
Европљани су кренули ка Kини из убеђења да се тако може избећи претец́а рецесија. Kинези су искористили тренутак да продубе неповерење међу западним савезницима.
Сун Цу је давно написао: „Прилика да осигурамо себе од пораза налази се у нашим рукама, али прилику да се победи непријатељ може ти дати једино непријатељ.“ Још је и додао: „ако је однос два према један, поделите непријатеља!“
Душан Пророковић, Спутник
