Како су председници четири општине дали Тадићу и естаблишменту који га подржава школску лекцију о вођењу државне политике
Честа констатација која се могла чути у ратом захваћеним подручјима српског етничког простора током 90-тих била је да би сваки промућурнији сељак могао да боље води рат на стратешком нивоу него што се водио. Резултати тог ратовања дају за право таквој констатацији. Слично се понавља и данас на новом попришту сукоба – на северу Косова и Метохије. Овог пута председници четири општине – истински представници свог народа – пружају тренутно проалбанском (кад се носи са Хрватима, онда је прохрватски итд.) председнику Србије и целом естаблишменту који га подржава школску лекцију о вођењу државне политике.
ЛЕКЦИЈА БРОЈ ЈЕДАН Јавно тражи чисте и јасне писмене гаранције, без одредби које дозвољавају широко тумачење ствари које су ти најбитније. Срби са севера КиМ траже врло специфичне гаранције које ће омогућити истинску „статусну неутралност“ међународног (тј. суштински западног) присуства на Косову и Метохији. Траже не само гаранције да КФОР и ЕУЛЕКС неће превозити шиптарске царинике на прелазе Јариње и Брњак већ и да на било који начин неће помагати успостављање „институција“ нелегалне приштинске државе на северу наше јужне покрајине.
Шта је одговор Тадићијеве администрације? Тренутно проалбански председник у Београду не би на првом месту ни имао одговор да га на то буквално нису натерали председници четири севернокосовске општине и народ који иза њих стоји. Он би и даље ћутао, што би омогућило КФОР-у, ЕУЛЕКС-у и факторима који им управљају да тумаче свој мандат онако како сматрају за сходно – тј. антисрпски. У јавности би се једино чула њихова тумачења, што би њиховим насилним антисрпским акцијама дало и додатни легитимитет у јавном аудиторијуму, битно им олакшавајући посао. Тиме што је супер-четворка са севера тражила врло специфичне гаранције, и то јавно, из руку КФОР-а, ЕУЛЕКС-а и њиховим западних спонзора избијен је битан адут. Они су сада стављени у позицију да отворено одбацују захтеве за строго поштовање статусне неутралности, што их додатно огољује не само као окупаторе већ и као кршиоце сопственог мандата. У исто време, тренутно проалбански председник је огољен вишеструко.
Значај државничког приступа косовске супер-четворке се огледа и шире. Они траже гаранције на начин на који их титоистички београдски естаблишмент никада не тражи у стварима које су битне чак и њему самом. Када смо икада видели да београдски титоисти траже гаранције за евроинтеграције, које су им толико драге? Да су пре три године јасно и неумољиво тражили гаранције да се Србији неће постављати никакви додатни услови на њеном „европском путу“, сада би и сами били у бољој позицији – наравно, под условом да су истински посвећени том путу, за шта постоје озбиљне сумње. И не само то – они су се определили за пут који је потпуно неизвестан, с обзиром да нико са сигурношћу не може да гарантује да ће Србија икад бити примљена у ЕУ. Да ли је то сушта неспособност или једноставно последица обећања да ће им бити омогућена вечна владавина под условом да дају уступке кад год се то од њих тражи – процените сами. Биће да има и једног и другог.
ЛЕКЦИЈА ДВА Једном када поставиш суштински захтев, не одступај од њега. Наши северњаци су очигледно спремни да буду флексибилни око много тога – али не и око суштинских ствари. Дакле, спремни су и да пропуштају возила КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, али одбијају да се сагласе са тим да та возила буду у служби успостављања нелегалних приштинских структура на северу. Тиме они фактички инсистирају на статусној неутралности међународног присуства на КиМ. Они добро знају да би себе осудили на утапање у нелегалну „косовску“ државност оног тренутка када би дали сагласност на то да међународне снаге чак више ни формално не морају да делују на статусно неутралан начин. То је суштински државни захтев који можда може бити силом прегажен, али који остаје, и који је замајац не само наставку легитимног, мирног отпора већ и неком будућем васпостављању државног поретка када се за то створе услови.
С друге стране, последњих година смо били сведоци бројних одступања разних београдских власти по суштинским државним питањима. Шта су нам та одступања донела на државном нивоу (то што су омогућила одржавање власти је посебна ставка) осим испостављања све новијих додатних захтева? Наши северњаци су ту лекцију научили и сада је примењују.
ЛЕКЦИЈА ТРИ Иза твојих захтева мора да стоји и нека врста силе. Наши северњаци не располажу војном силом, али користе ону силу којом располажу и која није нелегитимна. Они користе барикаде и чврсту народну вољу. Да нису поставили барикаде – које данас упорно и безобразно сатанизује београдска пета колона – нико се не би ни обазирао на њихове захтеве – ни КФОР, ни ЕУЛЕКС, ни тренутно проалбански председник у Београду. Досад би већ била успостављена Тачијева царина на Јарињу и Брњаку, а вероватно би се сада криза већ увелико померила на зграду суда у Северној Митровици, где би осокољени ЕУЛЕКС-овци уводили шиптарске „судије“ у посед, а неки деморалисани Срби већ паковали кофере.
Насупрот разумном и вештом коришћењу расположиве силе наших северњака, имамо јадну и бедну српску „државу“, која се разоружава већ читаву деценију и која заузврат једино добија све оштрије и безобразније претње од истих западних „пријатеља“, који су на том разоружавању и инсистирали.
Оно што је сада најпотребније нашим пријатељима и браћи и сестрама на северу Лазареве земље је што јача подршка њиховим легитимним државничким захтевима. Та подршка није само подршка њима већ подршка давно изгубљеном државном принципу у Србији, без којег ћемо бити осуђени на судбину Курда.
Фото: Танјуг
