- Припадници једног народа могу да живе на много места, у различитим друштвеним уређењима и бити различитих вероисповести. Припадници једног народа могу бити подељени на племена, родове или кланове, братства, задруге, породице. Па шта је то што опредељује да су они припадници истог народа? Припадност једном народу одређује њихов генетски код. НАРОД је генетска категорија
- Данас смо свесни да чак и најобразованији људи припадност неком народу одређују према језику или територији на којој живе или што је најпогубније према вероисповести
ПИШЕ: Зоран Јанковић
Име, Балканско полуострво, први пут се помиње у радовима Немца, Цајнеа године 1809. Он се позива на турску реч Балкан – са значењем, стрма планина обрасла шумом. Међутим, на старим географским картама из времена пре освајања римске империје, данашње родопске планине су означене као Хемус или Хемомонт (Haemus mons). Свакако, од словенске речи Хем или још старијег Хлм са значењем узвишење, брдо. Тако и у средњем веку, данашња Херцеговина зове Захлмије или касније Захумље. Званична историја сматра да је појам Хлм, Хум проистекао од грчког израза хома (cwma) са значењем узвишење, хумка. На тим истим географским картама је јасно видљиво да стари становници Полуострва, нису били ни у каквој вези са Хеленима. Осим појединаца као што је Херодот, који су путовали по ободима полуострва не постоје никакви подаци о овим просторима. Чак је и део данашњег, Егејског море обележаван као Трачко море (Mare Thracicum). Како је то наш уважени географ Јован Цвијић приметио, Хеленска племена, због конфигурације терена и малог броја путева у унутрашњост полуострва нису могли да се шире на ове просторе. Њихова активност у трговини се сводила на морске путеве. Тако да су стварали колоније у приобаљу М. Азије, на црноморској обали а касније и у данашњој Италији.
Први помен племена Трибали, имамо код Херодота али не директно већ помињањем Трибалске равнице: „ …. Из Илирије тече према северу река Ангро и улива се у Бронг, у Трибалској равници, а Бронг се улива у Истар. И тако Истар прима ове две велике реке…“ (Херодот, IV 49)
Трибалска равница — то је, можда, данашње Поморавље, или Мачва, јер поред ње тече река Дрина. Названа је по трачком племену Трибалима, који су становали у данашњој Србији и Бугарској. (Херодот, коментари М.Арсенић, IV 49)
Ангрос — река у Илирији, данашња Дрина. (Херодот, коментари, IV 49)
Бронг — данашња река Сава. (Херодот, коментари, IV 49)
Сви коментари које овде наводимо су коментари преводиоца Херодотове Историје, са старогрчког, М.Арсенића из 1988. год.
„Као најранији становници данашње Краљевине Србије спомињу се у историји моћни и ратоборни Трибали. Херодот зна у овој земљи за две реке: Ангрос, који долази из земље Илира, без сумње западна Морава са Ибром, и Бронгос (Страбонов Баргос, римски Маргус), који се улива у Дунав, по свој прилици јужна и сједињена Морава. На споју обе била је трибалска равница (pedion to Triballikon). „(Херодот, Историја, IV 49). [К.Јиречек: Историја Срба,стр.14]
ТРИБАЛИ ИЛИ СРБИ
Трибали су живели од реке Дрине на западу до средњег тока Дунава у данашњој Бугарској на истоку. Страбон каже да се њихова земља (Трибала, прим.З.Ј.) пружа на 15 дана хода од Струме (на југу) до Дунава (на северу). (К. Јиречек: Историја Срба, стр.14) Говорећи о Трибалима Јиречек каже: „Њихови наследници и сродници беху Мези (Мојзи или Мизи Јелина), једног имена са Мизима у М.Азији, на реци Тимоку (Timacus) и даље према истоку“. (К. Јиречек: Историја Срба, стр.14-15) Наравно да К. Јиречек прави инсинуације и наводи на мишљење да су Мизи били у некој сродничкој вези са Јелинима (Хеленима). Мизи су заузимали и простор на западу М. Азију. Херодот сведочи о походу Мизијаца и Теукра (Дарданаца, примедба З.Ј.) пре Тројанскот рата, који су они били повели преко Боспора, прешли у Европу, покорили све Трачане и допрли чак до Јонског залива, а на југ чак до реке Пенеја. (Херодот, VII 20)
Територија Трибала |
Територија на којој су живели Трибали после победе над Ситалком, па и у време после римских освајања најбоље се види са карте коју овде приказујемо. Ова карта приказује територије после владавине Диокла (Диоклецијана). Непосредни суседи Трибала на југу су били Серди а на западу Дардани.
ПРВЕ ДРЖАВЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ТРАКИЈЕ
У V веку пре Христа се бележе прве државе на просторима Тракије: „Биле су две веће савезне државе; на југу под вођством Одриза, чија је домовина била у области адријанопољској, и на северу под краљевима Дачана. То је био ратоборан народ, чија је храброст била на далеко позната од времена персијских војни па све до владавине Јустинијанове. Одриски краљ Ситалк могао је, по Тукидиду, извести на бојно поље 150.000 људи. Страбон цени трачанску војску на 215 000 људи“. (К.Јиречек: Историја Срба,стр.13)
„Кренувши одатле, Дарије дође до једне друге реке, која се звала Артиск, а која тече кроз област Одриза“. (Херодот, IV 92)
Артиск — непозната река која је текла кроз област трачког племена Одриза (данашњу Румелију). Можда је то данашња Тунџа.
Област Одриза — данашња Румелија у којој су становали Одризи, једно моћно трачко племе, чији су људи били познати као одлични коњаници. (Херодот, коментари, IV 92)
У време Тукидида (~465. – ~395.год. пре Христа), покушао је краљ Одриза Ситалк да распростре своју моћ преко реке Оскиос (Искер) према северу, али је погинуо у једној бици са Трибалима. (К.Јиречек: Историја Срба, стр.14)
Одриско царство |
Треба обратити пажњу на један детаљ. Трачани су формирали државу под вођством Одриза. Ти Трачани постају Одрисци. Ово је леп пример како је писана званична историја. Ето како се само једном реченицом промене називи читаве групе племена и преименују се по једном вођи. Све карте, трачко краљевство приказују као Одриско. Ситалк није више краљ Трачана већ краљ Одриза.
„Источни суседи Дардана били су Серди, чије је главно место Сердика (сада Софија), у римско доба, постала знатна и велика варош“. (К. Јиречек: Историја Срба, стр.15) Ортодоксни сабор у Сердики (343.-344.год.) против Аријана. (К.Јиречек: Историја Срба, стр.25) Serdica у ср. веку Срјадец (К.Јиречек: Историја Срба, стр.58) .. одржали су Византинци, све до 809, стратешки важну Сердику ..“ (К.Јиречек: Историја Срба, стр.60)
„Доцније ратују они (Трибали, прим. З.Ј.) са Македонцима, Филипом и Александром Великим, коме се краљ Трибала, Сирмос, морао покорити 334 пре. Христа; после тога, један одред Трибала учествовао је у Александрову походу на Персију.“ (К.Јиречек: Историја Срба, стр.14)
„Трачани ће учествовати у походима Александра Македонског; 7000 Трибала је регрутовано само за поход на Персију“. (проф. Д.Митић: Када су апостоли `одили понишављем)
У III веку пре Христа дошло је до продора Келта на Балкан. Званична историја помиње племе Скордиска које је скршило моћ Трибала. Мада, Скордиске помињу као келтско-илирско-трачку мешевину племена. Али Трибали не нестају са историјске сцене јер се после римског освајања територија између Тимока и Искера назива Трибалијом а главни и велики град је Оескус. „После римског освајања, један део западне Бугарске звао се Трибалија…“ (К. Јиречек: Историја Срба, стр.14)
„Плиније, опет, бележи домаћу презноверицу о урокљивим очима Илира и Трибала које убијају“. (К.Јиречек: Историја Срба, стр.13)
Римски војвода Крас је 29. год. пре Христа, пљачкао по Балкану. (Дион Касије I.b: Lt. 23 – 27) [М.С.Милојевић: Одломци историје Срба, стр. 218] К.Јиречек опет наводи податак да је те 29. год. пре Христа, Крас покорио Мезију. При томе не помиње Трибале.
Интересантно је да је после великих борби у Далмацији између Рима и Илира дошло до смиривања ситуације. Илири су признали власт Рима а за узврат добили права која су имали сви грађани Рима. После Илирско-панонског устанка, највероватније ступањем Веспазијана на власт, дошло је реализације овог уговора. На територији Тракије је формирана трачка краљевина. Цар Клаудије (46. год. после Христа) уврстио је међу провинције трачку краљевину, која је на западу обухватала ћустендилски, софијски и пиротски крај. (К. Јиречек: Историја Срба, стр.19) Према приказаној карти (која је доста груба), трачка краљевина је захватала простор на којој су живели Трибали.
Према званичној историји на Балкану, на западу живе Илири а на истоку Трачани. Према оваквој подели, Дардани су били проглашени Трачанима. Др М. Будимир је доказао да су Дардани били Илири. И не само Дардани већ и њихови источни суседи, племе Паиплои. Значи да су Илири заузимали много већу територију на истоку. Поставља се питање да ли су Трибали припадали Трачанима?
ДА ЛИ СУ ТРИБАЛИ ПРИПАДАЛИ ТРАЧАНИМА ИЛИ ИЛИРИМА?
Пољак Казимир Шулц је аутор студије под насловом „О пореклу и седиштима старих Илира“. На страни 16 студије он каже: „Како би могли Илири и Трачани да буду различити, када за Трибале, које су сматрали Трачанима, Аристофан15, Ливије16 и Стефан Византијски17кажу, да су Илири“. (15. Аристофан, „Птице“; 16. Livije, XXVIII, 34.; XXXI, 35.; 17. Steph. Byzantinus, s.v.) [Др О. Л. Пјановић: Срби народ најстарији, стр.420 ]
У подацима о етничкој припадности појединих илирских племена има много противречености. До I века после Христа о просторима на којима данас живимо има веома мало података. Тек су Страбон а после њега Апијан писали нешто више о Илирима. Како су Илири један од најстаријих народа у Европи, често су аутори, покушавајући да одреде њихову старост посезали за предањима и митским рефлексијама.
„Један син Кадмов и Хармоније, чији су се гробови показали код Рисна (Rhizon), по имену Илирије, јавља се у грчким изворима, као митски родоначелник домаће краљевске лозе. 28 (фуснота 28 geographi graeci min. I., 31.) Друга, опет, генеалогија код Апијана (Appian, Illyr.2) узима Илирија као сина киклопа Полифема и нимфе Галатеје;“ (К.Јиречек: Историја Срба, стр.12-13)
Апијан из Александрије, из I века написао је историју Рима; У књизи 10, глава 2: „..киклоп Полифем и његова жена Галатеа имали су три сина, Келта, Илирија и Гала“. (Ј. Деретић: Западна Србија, стр.226) „Илирије је имао шест синова: Енхела, Ауторија, Дардана, Меда, Таула и Пахерба као и кћерке: Прато, Даорто, Дасаро и друге. Ауторије је имао сина Панонија или Пеона, од кога су Скордиско и Трибал“. (Ј.Деретић: Западна Србија, стр.229)
„Према старогрчкој легенди коју је записао Аполодор, Illyrios, родоначелник илирског рода, син је Феничанина Кадма и његове жене Хармоније…“ (Александар Стипчевић: Илири – историја, култура, живот, Школска књига, Загреб, 1989. стр.15)
Аполодор из Атине – Ἀπολλόδωρος ὁ Ἀθηναῖος, (око 180. пре Христа – после 120.год. пре Христа)
Повезаност илирских племена тумачи на свој начин Мавар Орбин: „Од Илирија сина Кадмовог (неки мисле сина Полифемовог) настали су Ахил (његов син Паноније), Дардан (његов син Скордиск), Тауланије (његов син Трибал)“. (М.Орбини: Краљевство Словена, стр.CXLVII) [Др.М.Јовић: Срби пре Срба стр.122]
Очигледно је да, када узмемо изворе из митских рефлексија или записе старих историчара, Трибали су припадали Илирима.
Зна се да су сви обични грађани у Риму када су мењали друштвени статус мењали и своја имена па чак и надимке. Прокопије Цезаријски је у својој „Тајној историји“ записао да се византијски цар Јустинијан I, звао Петар Сап(б)атије. Знамо и да је више римских императора било из наших крајева. Наравно, званична историја тврди да су они били потомци римских грађана који су колонизовани на Балкану или потомци војних официра .
Максимијан Херкулије (285. – 305.год. савладар; владао сам до 310.год.), по свему је био Трачанин из Сердике. Пре него је постао цар носио је титулу „praesidens Trebellicae“. Врло је могуће да су он и Диоклецијан (284. – 305.год.) били браћа. За Ниш и околину се сматра да је у то време била насељена трибалско – дарданском мешавином. (Д.Митић: Када су апостоли `одали понишављем и Др А.Јовановић: Тло Србије завучај римских царева)
Галерије (293. – 311.год.) је такође био из ових крајева. Сматра се да је био ниског порекла и носио је надимак Арментар – говедар, а његови рођаци су били сељаци са Дунава. (проф. Д.Митић: Када су апостоли `одали понишављем)
Знамо да су на обали Дунава живели Трибали. Зато је и Максимијан Херкулије носио титулу „praesidens Trebellicae“.
Немамо податке о Трибалима од IV до XI века. Познато је да је дошло до великих сукоба на Балкану после напуштања Дакије од стране Рима. Константин Велики је покушао увођењем хришћанства да духовно опорави посрнулу империју. Јустинијан I, је потпуно финансијски исцрпео царство у жељи да поврати власт у Италији. После његове смрти цареви су покушали да уз помоћ Авара поврате какву такву власт на Балкану. Византија је доживела слом на почетку VII века и била сведена на Цариград и околину. Византија је тек успела да се опорави крајем VIII и у IX веку. О догађајима на Балкану има само спорадичних података. Један од њих је и досељавање Бугара.
Ево једног описа византијског историчара Јована Скилице. Описујући тежак пораз архонта Драча при походу на дукљанског владара Стефана Војислава, Скилица наводи: „Он упаде у земљу Трибала (грч. εις Τριβαλλούς), пролазећи путевима стрмим и кршним и врлетним и тесним тако да упоредо нису могла ни два коњаника да иду. Срби су њима, како се прича, намерно дозволили и допустили да улазе, док се он (Михаило) није бринуо нити o повратку нити је остављао довољно јаку стражу по теснацима. Проваливши овај је пустошио и палио поља док су Срби заузели и чували теснаце и стрмовита места на путу (грч. της τρίβου) и чекали на повратак…” ( Јован Скилица – „Кратка историја“, XI. век)
Тако Јован Скилица (грч. Ιωάννης Σκυλίτζης), византијски хроничар из 11. вијека, који је заузимао и значајне положаје у Царству (куропалата, друнгара вигле, протовестијара), у свом дјелу под називом Кратка историја (грч.Σύνοψις ιστοριών) које обухвата период од 811. до 1057. године, помињући владара Дукље, Јована Владимира (владао од 990. до 1016.), каже[10]:
„Јер док је Трималијом и оближњим областима Србије (грч. Τρυμαλιας καί των άγχοτάτω Σερβίας μερών) владао Владимир, по кћери Самуилов зет, човек правичан и мирољубив и пун врлине, прилике у Драчу су биле мирне.”— Јован Скилица — „Кратка историја“, XI вијек
- 10. Група аутора, Византијски извори за историју народа Југославије, Византолошки институт Српске академије наука и уметности, Посебна издања, Књига 10, Том III, Београд. (1966). стр. 117.
- 11. Група аутора, Византијски извори за историју народа Југославије, Византолошки институт Српске академије наука и уметности, Посебна издања, Књига 10, Том III, Београд. (1966). стр. 160.–161.
Михаило Глика (грч. Μιχαήλ Γλυκάς), византијски хроничар, књижевник и теолог, такође из 12. вијека, у својој “Хроници Свијета“ (грч. Βίβλος χρονική περιέχουσα την ιστορίαν της Βυζαντίδος) је мање двосмислен по питању савремених имена народа. У вези напред поменутог пораза Византинаца од стране дукљанских Срба, пише[17]:
„Када је устанак избио у Србији, писао је он (…) гувернеру Драча, који је марширао против Срба (…) Под наредбом цара да угуши устанак у Србији (грч. πάνυ τοῖς Σέρβοις), он окупи војску од 60.000 људи и умаршира у земљу Трибала, али нападне на тако неискусан начин да је проузроковао пад 40.000 људи и 7 генерала…” — Михаило Глика, „Хроника Света“, XII вијек.
- 17. Michaelis Glycae Annales (recognovit Immanuel Bekkerus), Corpus scriptorum historiae Byzantinae, Tom 27, Academiae litterarum regiae Borussicae, Bonnae. (1836). стр. 594.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Дукља
ТРИБАЛИ СУ СРБИ
Очигледно је да Јован Скилица (XI век), царски историчар, изједначава Србе са Трибалима. Како је то могуће?
На почетку Хаџи – Јордановог родослова стоји: „Ово родословије господе земље трибалске, што ће рећи српске …“ (Реља Новаковић: Србин римски цар, стр.18)
„Литерарног је порекла позновизантијски назив за Србе као Дачани и Трибали. Тај назив спада у оно време, када беше у моди да се савремени народи називају античкин именима, што не беше познато цару Константину Порфирогениту, али преовлађује (подвукао З.Ј.) од XI – XV века у грчким историјским и реторским делима“. (K.Јиречек: Историја Срба,стр.64)
Овај коментар К.Јиречека смо навели као илустрацију како је званична историја, када није могла да побије неки податак прибегавала квалификацијама типа: „литерарног порекла“ ; или неки податак приказујући као „скаску – причу“; није познато цару Константину Порфирогениту; како поједини историчари (на пример Тома архиђакон сплитски) бркају народе међусобом и још на много начина.
Не само да су византијски историчари говорили да су Срби – Трибали већ су: „Грци, из времена Комнена, називају Србе највише Далмати. Код Кинама, Рас је тврђава у Далмацији, Скадар, код српског Стефана Првовенчаног је у Далмацији; Бар и Улцињ, код Томе сплитског у „superior Dalmatia“. (K.Јиречек: Историја Срба,стр.64)
Скептици ће рећи да је после насељавања Словена на Балкану, на територијама на којима су живели Трибали дошло до тога да су историчари заменили имена Трибали са Срби. Али се намеће елементарно питање, шта је било са Трибалима? Где су они нестали. Из различитих описа знамо да су простори Тракије били веома густо насељени. Па како је могуће да читаво једно племе на великој територији „нестане“?
Постоји један докуменат – историја који је званична историја покушала да сакрије па када то није успело остало је на томе да се време у коме је писана и аутор стављају под знак питања. То је историјски спис Мојсија Хоренског (Мојсија из Хорене).
Мојсије из Хорене, Јерменин рођен 370.год. Завршио највише студије свог времена. Школован у Едеси (Месопотамија), Јерусалиму, Антиохији, Риму, Атини и Константинопољу. По повратку у Јерменију постаје епископ и чувар архива. Живео је, по неким изворима до 487.год. а по другима до 492.год. Написао је историју „Од почетка до 441.год.“; „Хроника Јермена“ (Chronique armenienne) Мојсија Хоренског, у даљем тексту Хроника. Веома је важно рећи да је Мојсије Хоренски, писао историју Јермена. У тој историји, Мојсије Хоренски, помиње и простор Тракије.
Постоје два извора у којима је истраживана хроника Мојсија Хоренског:
Paul – Joseph Shaffarik: Über die Abkunft der Slawen, nach Lorenz Surowiecki.i., Ofen (Budim), 1828. („О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком“, коју је уредио и за штампу приредио Павле Јосиф Шафарик). Лоренц Суровјецки је истраживао хронику Мојсија Хоренског користећи директно јерменске изворе. Нажалост, није припремио књигу за штампу јер га је смрт у томе прекинула. Његов рад је припремио за штампу Павле Јосиф Шафарик па је књига из тих разлога добила овакав назив. Овај извор ћемо у даљем тексту звати Шафарик-Суровјецки.
Казимир Шулц: О пореклу и седишту старих Илира ( „De origine et sedibus veterum Illyriorum”, auctor Casimirus Szulc, Polones; дело је штампано у Познању 1856.год.). Др О.Л.Пјановић наводи да је покушала да нађе дело Казимира Шулца у Националној библиотеци у Паризу али да тамо та књига није постојала. Дело јој је послао пријатељ који га је пронашао у библиотеци у Вашингтону. Казимир Шулц на стр.74, књиге наводи да је податке о Хроници, нашао у „ Epit. Geograph. Arm. Et Gall. Ed. Saint – Martin, Paris, 1819“.
Међу свим ауторима, кажу Шафарик-Суровјецки, Ф.Дурих (F. Durich), је први, који је размотрио сведочанство тог јерменског историчар придајући му одговарајући значај као важном документу, због његове противречности у односу на Порфирогенитово тврђење (подвукао аутор З.Ј.)….Дурих пак, који је схватио особиту вредност документа, констатују Шафарик-Суровјецки, користио се крајње промењеним лондонским издањем Мојсија Хоренског, из 1756.год.
Шафарик-Суровјецки су се обратили друштву Макихаристес како би добили аутентичан докуменат Хронике. Друштво Makitharistes, је имало седиште на острву Свети Лазар у близини Венеције. Задатак друштва је био да шири католичку веру и хуманитарна знања међу Јерменима. Ово друштво је издало Еузебијеву хронику на јерменском и латинском језику, велики латинско – јерменски речник и „Хронику Јермена“ (Chronique armenienne) Мојсија Хоренског.
Од Арсенија Артимосијана (P.Arsenius Anthimosian) су добили текст Хронике. Артимосијан је био бенедиктански свештеник, члан друштва „Makitharistes“ и добитник Mekhitaristen Orden. Како наводе, Артимосијан је погледао велики број текстова и доставио им текст који је најближи оригиналу. Текст који су добили био је на старом језику али не и на старом писму. Шафарик-Суровјецки, дају у својој књизи текст Мојсија Хоренског, како су га примили, на том старом језику, па превод на латински и превод на немачки језик. Такође, наводе да је Мојсије Хоренски једно време провео у Александрији, непосредно после боравка математичара Попоса (Попуса) у том граду. Попос је према Суиди, био аутор једне географије до које је Хоренски дошао. Напомињемо да Хоренски није писао хронику Тракије и Словена већ Јермена.
Suda (грч. Σοῦδα) назив је за византијску енциклопедију из X века, која се раније водила као Suida, јер је приписана непознатом аутору тог времена. Овај енциклопедијски лексикон написан је на средњевековном грчком језику и садржи око 30 000 одредница. Садржина многих одредница ослања се на античке изворе који су у међувремену изгубљени.
Географ Попос је према Суиди, био аутор једне географије коју је користио Мојсије Хоренски. Веома битно је рећи да је Попос живео у време када су Готи упали на Балкан.
Пре него што наведемо текст из Хронике навешћемо и мишљење које даје Шулц у својој књизи: „Илиро – Трачка племена не само била и остала у својим стаништима… не само да су сачувала језик, веру и слободу на неки начин већ су се у петом веку називали Словенима“. (Др Олга Луковић Пјановић: Срби народ најстарији, стр. 92-93)
Ево дакле тог текста на старом јерменском језику, па на немачком. Наводи су из књиге П.Ј.Шафарик: О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, стр.82-83;
„Tragatzotz.aschcharhn harewelitz galow Dahmadioh, ar jeri Sarmadioh. Jew uni Tragia pokr aschcharhs hing, jew mi mjetz, horumjen Sglawajin askk jotn. Orotz pochanag mdin Kutk. Uni ljerins jew kjeds jew kahaks jew lidschs ghzis jew zertschanig mairakahakn Gonsdandinubaulis.”
Казимир Шулц је у својој књизи навео само прву реченицу из Хронике.
Међутим, комплетан навод, из Хронике, у преводу на немачки гласи:
“Das land der Thraken liegt östlich von Dalmatien bei Sarmatien; und es hat Thrakien fünf kleinere Provinzen und eine grosse, in welchen sieben slawische Geschlechter sind, in deren Sitze die Gothen einwanderten; auch hat es berge, Flüsse, Städte, Seen und Inseln, und zur Hauptstadt das glückliche Constantinopol”.
Овај навод преведен на српски језик гласи:
“Земља Трачана лежи источно од Далмације код Сарматије; и Тракија има пет мањих провинција и једну велику у којој је седам словенских родова, у чија седишта су се доселили Готи; има и брда, реке, градове, мора и острва, а као главни град срећни Константинопољ.”
Постоји разлика у броју словенских племена-родова који се помињу у изворном тексту на јерменском и оном на немачком језику. Како се то објашњава?
Ако се овај навод упореди са Вистонским издањем (Whistonische Ausgabe), произилази, да је сасвим испуштена Сарматија наведена у овом наводу из свих рукописа и да је број седам родова, констатован у најбољим рукописима, претворен на несрећан начин у 25 (мислим да треба да пише 5 а не 25 – tanjel), што се може објаснити тиме, што су у арменском писму веома слични знакови за бројке 7 и 5. Још постоји разлика што се реч S g 1 а w a j i n адјектив сингулара, коja стоји у рукописима, појављује у оба дотадашња издања као Sglawatzotz, субстантив плурала.
Прва готска војска је упала на Балкан 268.год. У бици код Ниша император Клаудије II је поразио готску војску. После те победе Клаудије II је добио надимак-титулу Готски. Готи су успели да присиле Рим да се повуче из Дакије, 274.год. Нови сукоб Гота и Рима збио се у бици код Једрена, 9.08.378.год. када је римска војска потпуно уништена и када је погинуо и сам император Валенс. Боравак Гота на Балкану је трајао до владавине Теодорика Великог који је покренуо Готе и са њима освојио Италију, успоставивши равенски егзархат 493.год.
Очигледно је да је Попос (Попус) имао податке о овим догађајима и да су они били познати и Мојсију из Хорене па их је он унео у своју Хронику.
Шафарик-Суровјецки нам дају један веома разуман закључак: „Јер, да су стари Илири били стварно истребљени и да Словени ништа друго до разроване градове по целој Илирији, или пустињу без људи нису нашли, како би онда дошло до тога, да још и данас постоје сва имена, која су споменули стари географи и историчари у Илирији и Тракији, уз незнатне измене? Без непосредног језичког наслеђа међу људима, то би се једино могло још објаснити божанским открићем…“ (Шафарик – Суровјецки: Über die Abkunft der Slawen, p.151) [O.Луковић Пјановић: Срби народ најст..стр.94]
ДИЛЕМЕ И РАЗЛИЧИТА ТУМАЧЕЊА
Али, и званична историја има своја тумачења Хронике. Тако, К. Јиречек, помиње ову хронику али са сасвим другачијим садржајем: „Један једини извор из тог времена говори о обиму ове словенске колонизације: једна географија, састављена око 670. – 680.год, на јерменском језику која је раније приписивана била Мојсију Хоренском. Ту се каже да је у Дакији, становало раније 25 словенских народа; доцније отидоше Словени преко Дунава, стекоше друге земље у Тракији и Македонији и продреше чак у Ахају и Далмацију40. По овом Јерменину, дакле, били су они Словени који су се спустили на Балканско Полуострво …“ У фусноти 40 пише. „превод од Петканова (Петканијан) у Журналу МНП. 1883. стр.26. (К.Јиречек: Историја Срба, стр.58 и фуснота 40)
Из ових навода К.Јиречека јасно је видљива тенденција званичне историје. Књига П.Ј.Шафарика је штампана 1823. године. Сигурно је била позната Јиречеку. Али је он, не цитира нити узима у разматрање објашњења које даје Шафарик. К.Јиречек има другачији задатак. Како би се оправдала догма о наводном насељавању Словена у VII веку, оваквим фалсификатом се оповргава становање Словена на Полуострву, пре V века. Датум овог превода из 1883.год. одговара времену када је званична историја писала српску историју. Неком Петканову (коме је вероватно наручено да овакво нешто напише), се додаје име Петканијан, које је очигледно јерменско, како би се потврдила „аутентичност“ преводиоца и његовог превода. Друго, време када је писана хроника се помере за два века у напред, како би се доказало словенско насељавање у VII веку. И оно најважније, у маниру великог опсенара К.Јиречек каже. „једна географија … која је раније приписивана Мојсију Хоренском…“.
Јиречеку је јасно да су наводи из Хронике у потпуној супротности са наводима Константина Порфирогенита па мора да „докаже“ да нема никаквих Словена на Балкану пре оног времена у коме их Порфирогенит помиње.
ЗВАНИЧНА ИСТОРИЈА И ПРЕДРАСУДЕ
Званична историја се труди по сваку цену да оспори било какав континуитет између Илира и Трачана са племенима које називамо Словенима. То је основни разлог, тај дисконтинуитет, да се било какве везе ових племена у језику којим су говорили призна. Јер су ова племена, било да се ради о староседеоцима или о досељеницима, говорила различитим дијалектима једног истог језика. То се види и у топонимији.
Амерички лингвисти Рулер и Гринберг су поставили теорију да народи који имају исту генетику, говоре истим језиком.
О седам словенских племена пишу византијски историчари и хроничари :
Каснији византијски историчари, Теофан и Кедрин, говоре на ову тему: Седам словенских племена у великој „трачкој области“, о чијем досељавању нема никаквих трагова из времена цара Хераклија (Ираклија). (Теофан: V., 238. Кедрин: 1i, 508.) [Др Олга Луковић Пјановић: Срби народ најстарији, стр.93-94]
Разуме се, да нема никаквих трагова о њиховом досељавању из времена цара Хераклија (Ираклије; 610. – 641.год.) јер су та племена већ боравила у Тракији, у Ираклијево време.
Распоред племена на Балкану у V и VI веку
Ако упоредимо карте настале на основу података о месту где су живели Трибали у време после владавине Диокла (Диоклецијана), значи са почетка IV века и горње карте (руских аутора) јасно је да су Северци и других седам словенских племена живели на простору на коме су у време Диокла живели Мези. О тим словенским племенима говори нам Мојсије Хоренски, из времена, почетком V века.
„По свој прилици, прво је била поседнута јужна обала дунавска, где Теофан и Никифор спомињу, око 679, седам словенских племена између Дунава и Хема која су се, без сумње, преселила из оностране данашње Влашке“. (К.Јиречек: Историја Срба,стр.57).
Ако Теофан и Кедрин помињу словенска племена око 679.год. не значи да је то била година њиховог насељавања. Пре ће бити да византијски историчари нису имали никаквих података о догађајима на Балкану од времена Јустинијана, значи од VI века па до средине VII века. Зашто? Па зато што још од времена Јустинијана, Византија није имала чак ни номиналну власт на том простору. Више података на ову тему даћемо у поглављу о пресељавању.
Код Кедрина је Трибалија „тон топон тон Сербон“ (ton topon twn Serbwn) – област, крај, боравиште Срба, јер су именом Трибали често Србе називали. Кедрин је у Трибалију укључивао све Српске земље са Зетом и Албанијом. (Фрањо Рачки: Борба јужних Словена) [Др О.Л.Пјановић: Срби народ најстарији, стр.554]
Византијски историчари Кедрин и Куропалатес, владара Диоклије, Добросава називају краљем Срба и Трибала. (Н.Банашевић: Летопис попа Дукљанина, стр.34)
СЛОВЕНИ И БАЛКАН
Георгије Кедрин (грч. Γεώργιος Κεδρηνός /Георгиос Кедринос/) је био византијски монах, о чијем животу се конкретно ништа не зна, осим тога да је живео у 11. веку и да је аутор (пре ће бити састављач) такорећи историјског дела Συνοψις ιστοριον, које почиње од постанка света и завршава се са годином 1057.
Наравно, представници званичне историје К.Јиречек и Г.Острогорски се придржавају издатих им задатака, да тих седам словенских племена помену у контексту VII века:
У контексту досељавања Бугара, Г.Острогорски каже:„Земља у коју су Бугари упали, била је већ у знатној мери словенизована; ту су живели Северци и седам других словенских племена.“ (Г.Острогорски: Историја Византије, стр.141)
Постоји низ извора који нам говоре о присуству словенских племена на Балкану, али не само у Тракији већ и на Пелопонезу. Према Монемвасијској хроници, Пелопонез је био 218 година под влашћу Словена и то од шесте године Маврикијеве владавине (587.год.) до четврте године Нићифорове владавине (805.год.) када је Византија поново успоставила власт. (Г.Острогорски: Историја Византије, стр.198, фуснота1)
Монемвасија је град на Пелопонезу.
Интересантно је да К.Јиречек не помиње Монемвасијску хронику!
Исидор из Севиље (Isidorus Hispalensis) ставља у време 611. – 619.год. словенску опсаду Грчке. (К.Јиречек: Историја Срба, стр.55)
Вилибалд бискуп Ајхштетски (око 723. – 28.год.) се, на путу за Палестину, зауставио у Мономвасији на Пелопонезу и констатовао да се тај град налазио „in Slawina terrae“. (Г.Острогорски: Историја Византије, стр.197 фуснота 1)
Епископ Јован из града Никију у Египту, под годином 609. год. пише како се једино Солун одупро нападима Словена. Јиречек у овом контексту говори о Драгувитима, Сагудитима… (К.Јиречек: Историја Срба, стр.53)
После губитка државе у Тесалији, постоје према Daniele Ferlati (Iliricum sacrum 1751.god), и његовом настављачу Coleti-у, две српске државе: Serblia cisalpine – Захумље, Травунија, Конавље и Дукља; и Serblia mediteranea – Босна и Рашка. (П.Драгић – Кијук: Црквени раскол) Пораз Словена код Патраса представља рехеленизацију јужне грчке. Византија је тада почела рестаурацију власти после више од 200 година. (Г.Острогорски: Историја Византије, стр.197)
Наравно, скептици и мрзитељи ће рећи да не споре освајање Тесалије и Пелопонеза од стране Словена али да је то освајање било баш у време када и насељавање, значи VI и VII век. Дозволимо им да тако тврде.
О везама Трибала са Србима, макар у називу, имамо и у XV веку. Лаоник Халкокондил (1432-1490), потиче из великашке породице. После освајања Пелопонеза од стране Мухамеда II Освајача склања се у Италију. Написао је историју од 1298. до 1463.год.
Laonici Chalcocondylae Athenius Historiarum Libri decem, je превод његове историје на латински језик из 1650. год. у том преводу на страни 17 у одељцима Б, Ц и Д наводи:
„…Serblos .. Tryballos, autem gentem asse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo“.
Или у преводу на српски: „.. Срби … Трибали народ најстарији и највећи од свих, поуздано знам. (Др О.Л.Пјановић: Срби народ најстарији, стр.163)
У некој врсти енциклопедије која је издата у Паризу 1803. год. под именом: „Географија, Математика, Физика и Политика свих делова света, написана према ономе, што је било објављено као тачно и ново од географа, природњака, путника и твораца статистике међу најпросвећенијим народима“ ( Geographie, matemathique, physique et politique de toutes les pardes du monde, redigee d’api ce qui a ete publie d’exactet de novueau par les geographes, les naturalists, les voyageurs les auteurs statistiques des nations les plus eclairees, par Edme Mentelle, de l’ Institut National et Malte Brun, geographe danois, vol. 10. Paris, Edition Tardieu- Laporte, 1803.) у делу где се говори о граду Приштини и Косовом пољу се каже: („Султан Мурат кога ми зовемо Амурат ту је потукао, 1389.г. савезничку хришћанску војску, коју је предводио Лазар, владар Србије. После победе, Амурат је био убијен од једног Трибала. Подигнут му је величанствен споменик“. (Др О.Л.Пјановић: Срби народ најстарији, стр.578)
Очигледно је да се кроз цео средњи век а и касније, Трибале, други поистовећују са Србима. Постоје подаци да су и сами Срби себе доживљавали као Трибале, или њихове наследнике.
ПОРЕКЛО СРПСКОГ ГРБА
Почетком XIX века у Србији је покренут устанак против турске власти. На застави устаника налази се један сложен грб. Исти такав грб налази се на печату Правитељствујушћег совјета, првог државног органа који су Срби направили после неколико векова.
Застава Првог српског устанка
Печат Правитељствујушчег совјета сербског
Како хералдичари кажу у питању је сложени грб. „…На заставама Карађорђеве војске је на једној страни био руски државни орао, а с друге стране на црвеној свили, два велика грба – Србије и Трибалије, а изнад шлема – оружана рука с мачем, онај мотив грба Раме, који је био омиљен и код српских војника почетком XVIII века. … А на печату Правитељствујушћег Совјета са датумом 1804, налазе се два грба: Србије и Тривалије. Овај грб Тривалије – вепрова глава са убоденом стрелом – имао је великог успеха у то доба “. (Александар Соловјев: Историја српског грба II)
Нормално је да се запитамо како је грб Трибалије доспео на устаничку заставу и печат Правитељствујушћег совјета. Зашто устаници нису користили грбове Немањића или Цара Душана, што би одговарало традицији? Почетке грбовника народа на Балкану везују се за Мавра Орбина јер је он у својој књизи IL REGNO DE GLI SLAVI – Краљевство Словена, Пезаро, 1601, приказао поједине грбове наших земаља. Истраживања су показала да су постојали грбовници и пре Орбина. Међутим, ни у једном од тих грбовника не постоји грб Трибалије. Нормално је запитати се одакле проистиче традиција Трибалског грба јер је очигледно да је била јако укорењена у самом народу.
Два сакупљача из Констанце, Улрих од Рајхентала (1414. – 1418.) и Конрад од Гриненберга (1483.год.) доносе као тобожњи грб „цара Србије“, црну вепрову главу са златним очњацима и златном стрелом у њушци, и поврх тога круна од владара. Од XVII века исто тако изгледа грб Србије на угарским заставама и новцима. Није објашњено порекло овог грба. (К.Јиречек: Историја Срба, стр.257, фуснота 7)
Овај грб доста је нејасног порекла. Јавља се по први пут у грбовнику Улриха Рихентала (Ulrich von Richental) из Констанце из 1415.год. као грб „Српског царства“ (das Kaisertum Sirfie)… исти Рихентал доноси и тачан грб деспота Стефана, сасвим је загонетно, откуд му та вепрова глава која се нигде не налази у српском средњевековним споменицима.“ (подвукао З.Ј.) [Александар Соловјев: Историја српског грба II]
Грб Србије – Ulrich von Richental
Краљевство Србије – Chronikon Helvetiae 1576.
По логици ствари, ако је фон Рихентал донео тачан грб деспота Стефана, тачан је и грб „Српског царства“ (das Kaisertum Sirfie) и није никаква измишљотина или како то Јиречек, у свом маниру, каже „тобожњи грб цара Србије“. Ако овај грб није био познат не значи да није постојао.
Александар Соловјев покушава да објасни порекло овог грба па каже: „Овај грб видимо и на крунидбеном новцу Матије II и Фердинанда II, угарских краљева, а затим и на једној застави у крунидбеној поворци 1655, као претензију на српске земље. Хералдичари Ритер и Жефаровић, овај грб називају грбом „Трибалије“; ово је сасвим произвољна комбинација Ритерова, коју он сам објашњава тиме што су се „угарски краљеви служили на печатима старијим знаком Трибала за краљевину Србију и Рашку. Седиште је њихово (Трибала) некад било овде, и источно – римски цареви звали су српске владаре – Трибалским краљевима“. (Александар Соловјев: Историја српског грба II)
Да се подсетимо да су Трибали и Мези још у Херодотово време живели једни поред других и вероватно да су били два племена истог народа. Када је Рим правио административну поделу империје територију јужно од Дунава поделио је на: Мезију горњу (Moesia superior) од Дрине до Искра (у данашњој Бугарској) и Мезију доњу (Moesia inferior) од Искра до Црног мора. На граници ових Мезија живели су Трибали. Део Меза се преселио у М.Азију, па је западни део М.Азије носио име Мезија. На простору балканских Мезија живи седам словенских племена. Најстарије, познато, племе словенског порекла су били Гети. Византијски цареви су наговорили Готе да се уселе на овај простор. Када нису успели да успоставе власт по истој матрици, пребацивали су Аваре да пљачкају ове просторе. На наговор Византије и Бугари су насељени на ове просторе. Бугари су у току две генерације били потпуно асимилизовани. Ако је Византија и имала неку, макар и номиналну, власт на овом простору, имала је до 809.год, када је морала да напусти стратешки важну Сердику (данас Софију) и никада више је не поврати под своју власт.
Аустроугарска монархија је у периоду 1717. до 1739.год. владала Београдом. У току њихове власти у Београдској тврђави је саграђена једна капија. Та капија је срушена после поновног турског освајања. Остало је забележено да је на своду те капије направљен грб, глава дивљег вепра са убоденом стрелом.
Колика је моћ традиције?
Очигледно је да је код Трибала-Меза, дивљи вепар имао митска обележја. Како су живели у планинском и шумовитом терену, дивљи вепар је био саставни део њиховог живота али и симбол снаге и непокорности. Исту традицију су имали и Мези (Миси) у М.Азији: „У то исто време налазио се на Олимпу у Мисији један огроман дивљи вепар. Силазећи с планина овај је уништио усеве Мисијаца. Често су Мисијци ишли у лов на њега, али му нису могли ништа, него су још и страдали од њега“. (Херодот, I 36)
У миту о Калидонском вепру (Р.Гревс: Грчка митологија, 80), љута Артемида шаље дивљег вепра да уништи жетву. Бранећи се од звери: „Аталанта одапе стрелу на време, она се зари вепру иза ува и вепар одјури даље“. Међутим, побеснела звер је усмртила локалног краља. Према Гревсу овакав мит је постојао у многим хеленским градовима – државицама. Лав и дивљи вепар су били симболи, један за прву а други за другу половину свете године. Упрезање лава и дивљег вепра у једна кола (свету годину) је чест мотив на етрурским вазама. Очигледно се ради о прехеленском миту који је постојао свуда тамо где су живела племена потомака Пеласта.
„У Ликију (Ликинију) који је изједначаван са трибалским дивљим вепром (подвукао З.Ј.), сачувао се опрез тамних шума…“ (проф. Др Александар Јовановић: Тло Србије завичај римских царева)
Прилог
„Што се тиче имена само по себи пада у очи грчка трансформација речи Србаљ и Triballos, што се доказује аналогијом. Грчки, посебно атски говорни орган, навикнут да у домаћим речима, као у англосаксонском, претвара σ у τ као што је случај у речима γλωττα уместо γλωσσα, θάλαττα, уместо θάλασσα замењује радо словенско с са т, како у чистим коренима речи, на пр. сир. τυρός, сиса τιτθός, тако и особито у изведеним личним именима, као на пр.Τιραντός; код Херодота за Сред, Серед река, Τριάδιτζα код Скилице, Кедрена, Зонаре, Теофилакта од Ахрида, Ане Комнене, Никете Хониата и Глике за срьдьць, Средец. Triballi, Τριβαλλοι, које спомињу Херодот, Аристофан (код којег се у “Ονιρθες; појављује један Трибал као главна личност и који говори на варварско грчком сељачком наречју), Тукидид, Диодор Сикул, Ариан, Страбон, Касије Дион, Апиан, Птоломеј и Стефан, изгледа да су најпре насељавали потесе око реке Мораве, где једна велика равница (Косово или Добрич) носи од њих име, према истоку до реке Oeskuis, односно Искра“. (П.Ј.Шафарик: О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, стр.45)
„Овде се не сме приговорити, што је цар Константин претворио име Срб у Σέρβλος, Τρίβαλλος, jep између Прокопија и Константина лежи четири стотине година и они нису примили реч из једних истих уста и сваки је имао у глави сопствени систем етимологизације. На тај начин што је од самог почетка испустио из вида ово старо одомаћено име, становиште са којег се мора сагледавати старо доба Словена, Суровјецки је скренуо, па су лоше последице овог превида, нажалост, свуда видљиве“. (П.Ј.Шафарик: О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, стр.42)
Ево још једног податка који захтева истраживање.
Назив за ПЛЕМЕ на неким језицима:
франц. – tribu; енглески – tribe;
румунски – trib; латински – tribus;
шпански – tribu; италијански – tribu;
мађарски – törzs
Према еминентној енциклопедији Pauly / Wisowa, трибус није део народа, већ цела заједница. https://de.wikisource.org/wiki/RE:Tribus,
На овом линку је књига Томашека о Трибалима: http://www.carsa.rs/vilhelm-tomasek-srbi-tribali-sa-tribalske-ravnice/
ИЗВОР: Центар академске речи
