Трошаџије

Двери нису изгубили изборе на последњим изборима, већ пре тачно четири године 10. октобра. Баш као и вечерас и тог десетог десетог две хиљаде десете године позвали су масу породичних људи да изађу и покажу незадовољство поводом геј параде која је сутрадан требала бити одржана. Прошетавши се градом, незадовољном и већ гладном народу, жељном истинске деснице, национално и патријахално орјентисане власти лупили су шамар и повукли се са саопштењем да они не желе да прљају руке насиљем које се након тога десило.

Исто то се десило следећи пут када је нагомилано незадовољство истим начином разводњено у бесповрат, након потписивања Бриселског споразума и након бесмислених протеста који никакву сврху нису имали. Односно сваки пут када се акумулира довољно народне енергије која ствара „критичну масу“, „опозиција“ организује бесмислен протест да подели са народом незадовољство а затим сем критике, без решења енергију пошаље у ветар а народ празан кући.

Вечерас сам посматрала масу људи, незадовољних, разочараних, од деце до пензионера који чекају само знак, позив да крену у одбрану онога што једино имамо и што нам из године у годину измиче под ногама – сопствене земље. О достојанству не бих ни говорила, јер да имамо и трунке те пламаните особине јуришали бисмо већ давно на лопове и најгори шљам који се окупио да нас поведе у директну пропаст.

Ако ништа, вечерас је свако иоле здраворазуман схватио да ми више немамо опозицију, и да су глумци који су по ко зна који пут народну енергију и оправдано гневне,, спустили, разводнили и распослали кућама да наставе и даље очајавати у немоћи и немаштини.

Медији јављају о неколико хиљада присталица Двери које су се окупиле на Тргу Републике да подрже протест против геј параде. Једино истинито у таквој вести јесте да се заиста скупило неколико хиљада људи, незадовољних, обесправљених на рачун којих се ових дана одржава недеља содомских будалаштина, али првенствено незадовољних начином на који се води њихова земља и на који се управља њиховим животима. То нису присталице Двери, то је народ , јер Ми смо народ, са мном је била маса обичног незадовољног народа који жели промену а не завршетак девијантске шетње да би након тога се помолио и отишао кућама као да се ништа није десило и опет наставио тамо где стоји већ десетлетјима. Ко се не чува ни Бог га не чува, а ко се не бори против непријатеља ни Бог му неће помоћи.

Позивајући се на патријарха Иринеја који је недавно изјавио да „се шетају али о свом трошку“, након масе која је урлала „ПРЕ ПАРАДЕ“ глумац са микрофоном је смиривао ситуацију скоро па молећи народ да мирно сачекају свршетак геј параде па да се онда заједно сви помолимо и тако очистимо улице Београда од њихове ђавоље пропаганде. И ту су у том помену „свог трошка“ црквени званичници показал нискост своју, дајући до знања свом народу да им је битно само материјално а да духовност остављају у другом плану. Јер се шетња скарадних, мужеложничка пропаганда не завршава на тој улици, већ полако улази у домове људи. Новац је главна тачка данашњих званичника који се испречише између Христа и   Народа, они само о новцу мисле. А све остало су окачили мачку на реп, и не занима их шта је свето и честито, пред Богом угодно. Њима се само паре мотају по глави и пред очима, те не виде ништа осим неких админитративно-финансијских зачкољица.

Благо позицији све док има опозицију овакву.

Већина каже: Али бољих немамо!

Уколико заиста нема бољих од Двери (при том мислим на врх покрета),  да поведу овај народ у нове победе и сачувају оно што се још може сачувати, онда је питање да ли треба и да постојимо?!

Ја знам да постоје бољи, осећам да постоје они који се неће задовољити неком функцијом, којима материјално није првобитно, часни идеолози, посланици Виших сила, непокорни и јединствени јер Србија је после нараштаја и нараштаја храбрих јунака, морала и потомцима такве подарити, нису сви удбашки синови и нису сви кукавице.

За данас је ипак заказана геј парада. Влада, илити педери из фотеља су одлучили да се захтев Брисела мора испунити, Двери, који су и овај пут обукли сукње, али које су медији наставили да називају екстремним десничарима и националистима, позвали су народ да се окупи у 16 часова испред Храма Светог Саве.

Зашто да они прљају руке, зашто да позивају народ у одлучујућу битку, не са парадерима, јер они су најмањи проблем, већ са влашћу који одобрава и финансира све то на рачун нас. Ово су дани у којима се пише експресно брза историја Србије, а коју народ обузет сопственим проблемима и нема могућност да сагледа. Са две стране, два врућа фронта, са једне муслимани са друге Маџари, заједнички им је сепаратизам и цепање Србије. Властодржци западни пулени, пристају на све.

У оваквим можда најтежим тренуцима са којима се суочава наш народ, осиромашен, уплашен, без крова над главом у дуговима са којима ће се наводно суочавати Двери, правећи живи зид за око два милиона сиромашних грађана, уместо да позову народ да се суочи са окупаторима, они планирају перформанс, стишавају страсти које се не могу више стишавати, већ само заувек угасити. Онда ће бити свеједно да ли постоји опозиција, мртвом народу не треба ни позиција ни опозиција…

Стајала сам вечерас на пола местра од кордона жандармерије. Гледала сам њихова лица и нисам могла да не питам гласно зашто нам ово радите, зашто браните слуге шиптарске, ти исти које браните су убили вашег саборца, ти се неће либити сутра када им не будете требали да побију и вас… Нама сте обећали да ћете нас бранити, ми смо ваш народ, ово је наша земља, у њој ако је буде било рашће и ваша деца.. Само нам ви требате. Плакали су. Млади момци, свесни свега што се око њих дешава, свесни мојих речи и сопствене судбине, битке коју треба да поведу са својим народом можда већ сутрадан. Окретали су главу, спустили шлемове али сузе нису могли да сакрију.

Ни њих није имао ко да позове, неко да им каже: Сутра ћете доћи на посао, само сутра ћете радити за народ, заиста испуњавати заклетву коју сте дали овој држави а чији је основни елемент народ.

И они су свесни судбине која нас је снашла, али обезглављеност дуготрајним инжењерингом анестезирања свакојаким споредностима, ситничавостима и себичностима, скоро па никога не чини превратинком ове, сада је сасвим јасно безизлазне ситуације. Овај пут води у нигдину, и нека се нико лажно не нада да ће га мимоићи неминовно. Сви смо одговорни, нема извлачења и празних изговора.

Весна Веизовић, Васељенска