БЕОГРАДСКА политичка и духовна сцена почела је да кључа у годинама пре Другог светског рата, а само једна од назнака да се спремају бурни и трагични догађаји била је смрт патријарха Варнаве, 1937. године. Три године пре тога убијен је краљ Александар у Марсељу, а политичка нестабилност добијала је све јаче обрисе.
Крвава литија
У том тренутку Српска православна црква није имала дилему да је патријарх убијен, односно отрован, што тада исказује и кроз званично саопштење. Међутим, никада није обелодањено како су починиоци ликвидирали српског верског поглавара, нити ко је то злодело починио.
Било је то веома смутно време, када многе стране обавештајне службе улажу огроман напор како би што боље “распоредиле фигуре” пред велики сукоб који је постајао све извеснији. Најзад, британска обавештајна служба на крају успева Југославију да увуче у рат, што је њиховим интересима многостуко одговарало, а народе бивше државе довело до правог пакла.
Баш у то време, у оквиру политичких игара којима свако покушава да заузме што бољу позицију, Југославија са Ватиканом потписује конкордат, споразум којим Римокатоличка црква добија посебан статус унутар мултиконфесионалне Краљевине Југославије, што рађа бурну реакцију СПЦ.
Патријарх Варнава, у Божићној посланици, 1937. године критикује политику владе, али она и њен председник Милан Стојадиновић улажу сав свој утицај да говор не буде у целости објављен. Црква 19. јула 1937. организује литију. На углу улица Краља Петра и Кнеза Михаила дошло је до жестоког сукоба са жандармеријом. Повређено је више десетина грађана и свештеника, међу њима и неколико епископа. Догађај је остао познат као “крвава литија”.
Истина, Стојадиновић на чело владе долази као “британски човек”, да би касније, мотивисан развојем догађаја постао знатно ближи Немачкој и Италији, и њихов “човек од поверења” на овом поднебљу.
Циници оног доба коментаришу и изградњу Главне поште, на углу Таковске и Булевара краља Александра “као начин да се испречи баријера између Цркве Светог Марка и Скупштине, па да тако спречи видик посланицима док гласају за конкордат”.
Резултат обдукције
ВЕЛИКИ патриота и херој Првог светског рата Ђорђе Рош оставио је кроз своје приче један необичан траг о смрти патријарха Варнаве.
Пре тога, Рош је од 1935. до 1937. године уложио сав свој утицај и пословне контакте како би обновио манастир Грачаницу, која је била потпуно запуштена. У јавности он тада ужива огроман углед као врхунски родољуб који је учествовао у балканским, а потом и у Првом светском рату када је више пута рањаван, а био је учесник легендарне одбране Београда 1915. године, коју је зачудо преживео иако готово фатално рањен. Рош је био и један од првих српских пилота и један од пионира домаће авијације.
У време обнове Грачанице настаје дубок и искрен однос између њега и патријарха Варнаве, па је Роша тим пре веома погодила мистериозна болест и смрт првог човека СПЦ.
Његова кћер Јелена у свом спису “Сећања” бележи како га је ратни вихор однео пут Беча, крајем Другог светског рата.
Тада је Ђорђе Рош решио да пронађе др Ханса Епингера, једног од чланова стручне лекарске комисије која је била задужена да изврши аутопсију после патријархове смрти.
– Отац није могао да заборави нејасне околности у лето 1937, око неочекиване смрти патријарха, са којим је био веома близак – сећа се Јелена Рош. – То је била смрт којој је претходила дуга агонија. Знајући да у Бечу живи др Епингер инсистирао је да га упозна. Иако је за заказивање сусрета са овим стручњаком требало више недеља, па и месеци, примљен је још исто поподне када се најавио.
“Пријем је”, бележи Јелена Рош, “трајао дуже него што је предвиђено. Искусан доктор је одмах схватио са киме разговара и није се колебао да му каже истину: Патријарху је стављен прах од дијаманата у храну. Прах је ситан као прашина, али неодољиво разара органе за варење. Нико и никакво средство не може да спречи разрезивање – разарање ткива, и то поглавито утробе… крварења до смрти.”
– Отац је о томе оставио кратку белешку – каже његова кћи Јелена. – Она је уз усмене коментаре предата Његовом преосвештенству епископу Атанасију (Јевтићу) у руке, у Патријаршији, ваљда 1992-1993. године.
САХРАНА
Патријарх је сахрањен 29. јула, а у књизи “Време улице – политика на јавним просторима у Београду у 20. веку”, аутори Дарко Ћирић, Биљана Станић и Владимир Томић бележе како је Варнава изненада преминуо 24. јула “под сумњивим околностима”. Било је то исте вечери када је у Народној скупштини изгласан спорни предлог закона о конкордату. – Дозвола за процесију је, због напетости у српској јавности, дата под посебним гаранцијама организатора сахране – бележе аутори. – То је, поред осталог, подразумевало и да ће униформисана четничка пратња носити трофејно наоружање, али без бојеве муниције. Погребна свечаност је почела опелом у Саборној цркви, наставила се процесијом и сахраном у Цркви Светог Саве на Врачару. Поворка се зауставила на Теразијама, где се од патријарха опростио председник Општине (градоначелник) Влада Илић, а на Славији је говорио председник Народне одбране Илија Трифуновић.
СПОРАЗУМ СА ВАТИКАНОМ
Конкордат је међународни уговор склопљен између Ватикана и одређене државе којим се уређује правни статус Римокатоличке цркве у тој држави.
Краљевина Србија је, после дугих преговора у Риму, потписала конкордат 24. јуна 1914, Народна скупштина га је ратификовала на седници у Нишу, 26. јула 1914. Како је 20. марта 1915. и Ватикан ратификовао тај конкордат, Србија је ускоро послала своју делегацију на папску курију, али Ватикан није, изговарајући се да не може послати свог представника у земљу која је захваћена ратом. А у ствари јер је римокатоличка Аустроугарска већ увелико водила рат против “шизматичке Србије”.
Данас постоје историчари који сматрају да је премијер Стојадиновић мислио да ће на овај начин Римокатоличку цркву одвојити од екстремног хрватског покрета и тиме спречити разбијање Југославије.
Други су склони тврдњи да је Стојадиновић био лично увезан у убиство патријарха, али то би донекле било нелогично, јер би такав гест био превише очигледан.
У том тренутку је, можда, овакав чин највише ишао наруку британској обавештајној служби, како би наставила да распаљује поделе у Југославији, мада је и Немцима расуло донекле ишло наруку. Касније, када се распадала и потоња, “друга Југославија” и једни и други су заузели сличне позиције и делали на сличан начин.
Зоран Николић, Новости
