Александар Синђелић звани Синђа добио је статус свједока сарадника у процесу који се води против руских држављана Едуарда Владимировича Ширкова и Владимира Николајевича Попова који су окривљени за стварање криминалне организације која је планирала наводно крвопролиће у Црној Гори у ноћи одржавања парламентарних избора 16. октобра.
„Овакву своју одлуку суд је донио након оцјене да ће свједок сарадник својим свједочењем знатно допринијети доказивању предметних кривичних дјела и помоћи откривању и доказивању других кривичних дјела за која се основано сумња да је криминална група вршила, те да је значај његовог исказа за доказивање кривичних дјела која се стављају на терет наредбом за спровођење, односно проширење истраге и кривице осталих учесника претежнији од штетних посљедица кривичног дјела које му се ставља на терет“, наводи се у саопштењу Аиде Мазуровић, самосталног савјетника за односе са јавношћу у Вишем суду.
Синђелића и бившег шефа српске Жандармерије Братислава Дикића Специјално државно тужилаштво сумњичило је да су организатори двадесеточлане криминалне групе, која је 16. октобра у Подгорици, на дан избора, планирала да пуца у грађане окупљене испред Скупштине и ухапси премијера Мила Ђукановића.
Контакти са нацистима који су протјерани из Русије
Пошто цијели случај прате многе контроверзе, редакција Принцип се потрудила да дође до података који су до сада непознати јавности. Наиме, особа која је до скоро била веома блиска са Александром Синђелићем, испричала је непознате детаље из његове прошлости који ће вјерујемо бити интересантни онима који воде овај случај и све истражне радње у вези са њим. Из безбједносних разлога лица са којим смо разговарали, редакција Принцип његов идентитет неће откривати.
„Истина је да је Александар Синђелић имао контакте са појединцима из Русије. Ти контакти су у ранијем периоду били врло интезивни, посебно од тренутка када у Русији ступа на снагу Закон о забрани нацистичке симболике и Закон о забрани страних НВО. Тада су из Русије протјерани супружници Валтер и Лариса Зингер, који су били врло активни чланови неких организација које су се тада нашле на удару руског правосуђа“, каже наш саговорник.
На наше питање шта је Александра Синђелића повезивало са овим особама наш саговорник тврди:
„Зингерови и Синђелић су организовали тзв. кампове за обуку на планини Тари и на неком школском аеродрому у Бору. У тим камповима су се наводно училе борилачке вјештине а сигуран сам да се у њима одржавала и војна обука за паре, јер сваки полазник обуке је плаћао боравак у кампу осим у неким ситуацијама када је за поједине учеснике обука била бесплатна. Синђелић је за сваког кога би довео у камп добијао одређени проценат“, тврди наш саговорник.
Наш саговорник је изнио сумњу и у то да је брачни пар Зингер уопште имао руска документа:
„Оно што сигурно знам је да су протјерани из Русије, јер су са својим присталицама из већ поменутих нацистичких организација, више пута организовали протесте и перформансе против руског руководства и Владимира Путина лично. Да су били руски држављани, руске власти их не би депортовале из Русије, већ би их процесуирали на својој територији. Сјећам се да су се на једном дружењу ком сам присуствовао хвалисали како иза њих стоји неко много моћан на Западу“, каже саговорник Принцип-а.
Хрват му платио боравак у Донбасу
Као важну карику у овом ланцу безбједносно интересантних особа наш саговорник наводи и извјесног Венцислава Бујића, Хрвата који је наводно плаћао неке активности Александра Синђелића:
„Сâм Синђелић ми је рекао да му је Венцислав Бујић платио путовање на Крим, иако на Криму није боравио, већ негдје на територији Донбаса крајем августа и почетком септембра 2014. године у трајању од 15-ак дана.
Врло је индикативно да је приликом повратка у Србију био задржан на аеродрому Сурчин због неких униформи и опреме за радио-везу у свом пртљагу. То су оне црне униформе у којима се и сам у више наврата фотографисао и дијелио фотографије на друштвеним мрежама а које су западне производње. Тада је након једночасовног задржавања пропуштен уз интервенцију човјека који је имао везу или са неком западном амбасадом или директно са структурама у Безбједносно-информативној агенцији Србије. Био сам свједок састанака Синђелића, Бујића и брачног пара Зингер у хотелу М на Вождовцу у Београду, када су биле оне велике поплаве у Србији.
Тада је Синђелић живио у Обреновцу па је након евакуације био смјештен у том хотелу, гдје је у неколико наврата давао и изјаве медијима и тврдио како је жртва временских непогода, а истина је да он у тим поплавама није имао никакве материјалне штете, нити је имао своје личне имовине у Обреновцу. У том хотелу је на састанке са њим долазила екипа из нацистичких организација, најчешће оних које дјелују у иностранству, а наглашавам да су у том периоду били активни кампови за обуку које сам већ поменуо“, тврди саговорник Принцип-а.
Упитан у могућност да је из неких других разлога Синђелић том приликом био задржан на аеродрому Сурчин, наш саговорник додаје:
„Не могу да тврдим да је приликом пасошке контроле тада дошло и до регистровања неке потјернице од раније, али не одбацујем ни ту могућност, јер знам да је Синђелић раније те године у априлу мјесецу имао инцидент негдје на црногорској граници када је аутом и са пријатељима кренуо на ходочашће у један манастир у Црној Гори. Тада је са границе побјегао црногорској полицији након што се њима приликом контроле на пункту активирала „црвена потјерница“ за њим. Хтјели су тада да га ухапсе али им је побјегао и том приликом прилично оштетио аутомобил који је возио. Нисам присуствовао том инциденту али ми га је први описао он, а касније потврдиле још двије особе које су биле са њим“, присјетио се наш саговорник.
Служба му је промијенила идентитет
У даљем разговору дошли смо и до шокантне тврдње нашег саговорника, да се у изводима из матичне књиге и увјерења о држављанству Александар Синђелић води као Саша Синђелић од оца Владимира из Богатића (Мачвански округ) и мајке Сабире Алић из Вражића (Тузлански кантон, Федерација БиХ), али да је та званична верзија заправо његов лажни идентитет:
„Прича око његовог идентитета је сумњива. Причао ми је више пута да док је био на одслужењу војног рока у Ужицу, да је тамо починио двоструко убиство. Тврдио ми је врло увјерљиво да је тада због малтретирања двојице војника са којима је био у касарни, морао да им лично пресуди, било је то крајем 1999 или почетком 2000-те. Тада је наводно из касарне побјегао у Црну Гору, гдје је био ухапшен и затворен у спушком затвору. У Спужу је провео годину и пар мјесеци а онда је пребачен у нишки затвор, одакле је пуштен после двије године са потврдом да је неурачунљив. Хвалисао се да је тада почео да ради за службу и да је добио нови идентитет. Сјећам се једном приликом како је рекао када би му узели ДНК и објелоданили његов прави идентитет да би у затвору био до краја живота“, саопштава нам ове шокантне тврдње наш саговорник.
У Црну Гору допутовао са Миливојем Катнићем
Редакција Принцип дошла је и до сазнања из Безбједносно-информативне агенције Србије (БИА) да је Александар Синђелић након хапшења Братислава Дикића и групе српских држављања, дане проводио на тајној локацији БИА све до одласка црногорског Специјалног државног тужиоца (СДТ) Миливоја Катнића у Београд. Према информацијама до којих је наша редакција дошла, црногорском СДТ Миливоју Катнићу тада је било омогућено да саслушава Александра Синђелића на тој локацији и да се са њим договори све ово што је услиједило касније. Саговорник редакције Принцип из БИА тврди да је Александар Синђелић тада специјалним летом заједно са СДТ Миливојем Катнићем отишао за Црну Гору.
На основу свих ових података, вјероватно је да је Александар Синђелић продукт коалиције западних служби, у шта треба убројити и регионалне службе са Балкана. Као такав Синђелић је могао имати улогу „спавача“ у првој фази, да би касније у другој фази био пребачен у категорију офанзивних оперативних позиција, чија је основна намјена учешће у извођењу субверзивних тајних операција у тзв. „патриотским жариштима“ (странке, покрети, организације, протести…). Ово потврђује напријед наведену оцјену да је ријеч о офанзивној оперативној акцији коалиције западних служби, гдје је потпуно небитно која је од њих руководила самом акцијом и на ком је нивоу је Синђелић котиран.
Искуство нас учи да западне службе приликом извођења ове врсте акција увијек гледају да сачувају своје позиције, колико је год могуће. Међутим, имајући у виду да се такве тајне акције изводе на територијама формално суверених држава и не на територији гдје је матично сједиште западне службе, наравно да је тешко правити комбинаторику каква би се правила за територију Њемачке, Велике Британије или Сједињених Држава, у сличним случајевима какав је овај тзв. „државни удар“ у Црној Гори, они жртвују своје сараднике, резиденте, чак и агентуру високог калибра, а камоли шпијуне и обичне агенте извођаче субверзивних операција.
Дакле, ту нема дилеме ако морају, они их жртвују и претварају заштићене свједоке, неку другу врсту свједока, касније дају лажни идентитет, плаћају насталу штету, једноставно мијења им се статус ради постизања циља. Такви случајеви су нам познати у најближем окружењу, присјетимо се само случаја Момчила Перишића, Јовице Станишића, затим Љубише Бухе Чумета у случају убиства Зорана Ђинђића, итд. Тако су Сједињене Државе жртвовале Џона Нејбора, који је имао статус резидента и који је био оперативац војно-обавјештајне агенције САД, у случају Момчила Перишића, јер је тада био циљ дестабилизовати Србију, односно Савезну Републику Југославију да би се отцијепила Црна Гора.
Да би било још јасније, приликом покушаја „државног удара“ у Црној Гори, потпуно је ирелевантно које су све службе Александра Синђелића држале на вези, јер је принцип рада западних обавјештајних служби, посебно њихових тзв. „субверзивних крила“, такав да оне док су у коалицији размјењују сараднике (агенте) и у зависности од подјеле задатака уступају једни другима своје људство. Врло често у оваквим акцијама западне службе дјелују тимски, јер најважнији је циљ који се жели постићи.
У Црној Гори је основни циљ био сачувати гарнитуру на власти, како би се докрајчио посао око НАТО интеграција Црне Горе и дефинитивно удаљавање Црне Горе од Русије, чиме се чува компактност јужног крила НАТО пакта, тиме што ће се руским бродовима онемогућити присуство у црногорским територијалним водама, чиме се затвара Средоземно војиште које за сада држи НАТО пакт.
Статус заштићеног свједока који је Синђелић добио, неспојив је са његовом улогом коју је претходно описивао СДТ Миливоје Катнић, а гдје је тврдио да је он практично извођач и један од руководиоца већ припремљене операције „државног удара“ на институције система државе Црне Горе и појединце на власти. Синђелић је 19. октобра рекао да га дешавања у Црној Гори не занимају.
“Ако (Мило) Ђукановић тамо пали марихуану и пише глупости, то је његов проблем, разумијете. Та криминална опција тамо што ради уопште ме не занима, а за ово што се дешава по медијима тек ћемо да се тужимо и да видимо шта ће да буде, с обзиром да ја из Србије нисам одлазио, нити знам о чему се ради”, казао је тада Синђелић.
Извор: Принцип
