ТТИП као нова верзија америчког империјализма

Почетак овог текста могао би се сместити у октобар 2014. године. када је директор Опште управе за трговину Европске комисије, Карел Де Гихт, данас замењен шведском политичарком Сесилиом Малстром, објавио јавни документ од осамнаест страница, у коме је дат прилично језгровит резиме преговора Споразума о слободној трговини и улагањима између Европске уније и Сједињених Америчких Држава.

Пуни текст преговора два главна преговрача, Шпанца Игњасиа Берсере(Ignacio Garcia Bercere) за ЕУ и  Дана Малеја (Dan Mulley) за САД, и даље носи ознаку највише тајности, а само осам званичника Европске комисије ће знати његов садржај. Чак и чланови Европског парламента, који би ове године требало да ратификују текст споразума, не знају све о тајним преговорима. Срећом по ЕУ, ТТИП мора да прихвати Европски парламент, потом га једногласно мора одобрити Веће Европе и на крају мора да прође у националним парламентима свих земаља чланица ЕУ.

Нажалост, позната су само нека поглавља и то она о трговини јавних служби и електронских комуникација, што је први објавио немачки недељник Цајт (Zeit). Са своје стране, Хавингтон пост (Huffington Post) је описао још три поглавља о енергетици, а амерички Центар међународног права за заштиту животне средине је објавио мање изводе и стандарде у одређивању тарифа у хемијском сектору.

Формално ТТИП је рођен у јуну 2013. године, када су председник Барак Обама и тадашњи председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо, започели први круг преговора и то након комплексне припреме од дванаест година.

Можда неко не разуме због чега је за САД споразум ТТИП толико важан. У дугом периоду припрема за почетак преговора о контроверзној и опасној „Евроамеричкој унији“ забележен је неуспех у спровођењу Мултилатералног споразума о улагању (МАИ), јер је Индија са новим премијером Нарендра Модијем шокирала САД и замрзла уговор о либералицаији светског тржишта којег је Америка покушала да наметне у склопу Светске трговинске организације (ВТО). Споразум о слободној трговини НАФТА између САД-а, Канаде и Мексика је некако успео да прође, али нису успели ни преговори за ФТАА (САД и земље Јужне Америке).

Један од највећих споразума на глобалном нивоу унутар ВТО, онај о либерализацији светског тржишта, Индија је замрзла прошле године, иако су се многи надали како ће сменом власти променити курс, будући да је бивша индијска влада била чврсто везана за групу БРИКС и с осталим чланицама тражила реформе међународних организација као што су ММФ, Светска банка и ВТО. Нарендра Моди није учинио ништа што не би учинио и његов претходник, бивши премијер Манмохан Синг, па су САД, Европска унија, Аустралија, Јапан и Норвешка расправљали о плану да Индију искључе из уговора о олакшицама и да наставе напред не осврћући се на њен вето.

Дакле, широм света су амерички покушаји стварања асоцијација слободног тржишта улглавном претрпели пораз, осим у Европској унији (барем за сада).

Искуства стечена у дефинисању тих уговора су се користила од стране Сједињених Држава и ЕУ за дефинисање ТТИП и ЦЕТА (Билатерални споразум ЕУ-Канада), ТИСА (Општи споразум о јавним услугама), Споразума о слободној трговини између Европске уније и земаља Магреба и коначно ТПП-а , Транс-пацифичког трговинског споразума између САД-а и азијских земаља, али без Кине, Северне Кореје, Вијетнама и Индије.

Свим овим уговорима је заједничка геополитичка логика глобалистичког капитализма, и они су моћан алат у служби глобалне стратегије Сједињених Држава, односно неопходни су за успостављање система глобалног економског надзора од стране корпорација и финансијских конгломерата.

Данас, у новом међународном контексту, Сједињене Америчке Државе желе да потврде своје империјално вођство, јер ефекти и последице динамике различитих процеса глобализације(економски, трговачки, културни и медијски) производе значајне промене у свету.

Међутим, ту су и геополитичке алтернативе које заступају земље у развоју, пре свега БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка), али и Евроазијска економска унија, те растући тренд билатералних уговора о слободном тржишту.

Наиме, директна последица претерано убрзане либерализације тржишта је уједно узроковала и брз пад „Трилатерале“ (САД, Јапан и Европска унија), која од 1997. године, односно одмах након Споразума мултилатералним улагањима (МАИ), себи на глобалном нивоу није успела да обезбеди кључно место, упркос чињеници да су тада САД успеле срушити СССР и војно забарикадирати Блиски исток.

Да би на глобалном нивоу Бела кућа опет играла централну геополитичку и геостратешку улогу, Обамина „изузетност“ није нашла ништа боље од прашњавих теорија старих педесетих година, развијених током спровођења Маршаловог плана у Европи. Тој теорији сада велику пажњу дају Институт CATO и Атлантско веће, који анализирају геополитичке последице глобализације и све дубљу и динамичнију афирмацију либерализације тржишта. Штавише, ове студије су припрема за „мапу пута“ и у ствари откривају елементе плана Беле куће којим поново жели да потврди глобалну и економску хегемонију Сједињених Држава.

У пракси, то значи да „водећи“ амерички умови сугеришу Белој кући да комбинује политички утицај и војну силу како би спровела редефинисање стандарда светске производње и успоставила дисциплину све разноврснијем светском тржишту. Даље, амерички план садржи и наметање новог концепта радничких плата. Сценарио кога планира да спроведе САД предвиђа успостављање нових правила у кретању роба и капитала, а затим и одређивање регулаторних процеса различитих пословних подручја, наравно, све са циљем да се корпорацијама и финансијским конгломератима са Вол стрита осигура већа капиталистичка добит. То се може постићи само високом способношћу пенетрације у све секторе светске економије.

Елементи којима САД покушавају да осигурају сопствени геополитички и геостратешки интерес, након разочаравајућег искуства споразумом МАИ из 1997., су билатерална трговина и инвестиције, чиме се на светским тржиштима редефинише сфера геостратешког утицаја и шири економски, технолошки и културни утицај мултинационалних корпорација. Наравно, све је то могуће остварити захваљујући снази војне индустрије, медија и финансијских конгломерата Вол стрита.

Споразум о слободној трговини између САД-а, Канаде и Мексика (Северноамерички споразум о слободној трговини НАФТА), ратификован је 1994., Билу Клинтону је то био прво искуство америчке „изузетности“ у Белој кући, када је био поласкан изазовом да „усклади законе о билатералној трговини са Мексиком и Канадом и тиме за све три земље осигура динамичније економије“.

У ствари, то је био сјајан покушај на штету Мексика, где су у том делу америчког континента америчке и канадске мултинационалне компаније успеле развити облике монопола. Осим тога, споразум нам је открио прве методолошке алатке у оспоравању суверенитета друге државе, појма нације, права грађана и, изнад свега, функције радништва и синдиката.

Након тога је Џорџ В. Буш уговором зоне слободне трговине Северне и Јужне Америке (ФТАА)покушао покорити Јужну и Средњу Америку, али је 2005. Вашингтон добио мање него што је очекивао, пре свега захваљујући критичном ставу земаља групе МЕРКОСУР и непопустљивости Бразила. Уговор  је коначно сахрањен 2008. године. Исте године се Вол стрит суочио с колапсом несолвентних вредносних папира (обвезница) и узроковао глобалу финансијску кризу која је разголитила све противречности америчког капитализма и узроковала праве катастрофе у Европи, Азији и остатку света.

2009. године, након велике подршке америчког Система федералних резерви (ФЕД), америчка привреда је поново почела тражити начине за јаче политичке и економске односе са земљама Европске уније. ЕУ је са 720 милиона различитих производа 2010. остварила укупан извоз од 220 милијарди долара, пто је вредност која је укупно представљала 40% светског БДП-а. Одржавање овог тренда трговине и крај рада Еввропксе комисије на челу са Романом Продијем били су повољни фактори за САД и уместо билатералних уговора о слободној трговини покренута је идеја о склапању свеобухватног уговора између Европске уније у целини и Сједињених Америчких Држава.

Дакле, 2010. САД оживљавају предлог споразума о слободној трговини на кога је Европска комисија пристала затворених очију, чак и ако су у Бриселу знали да се преговори неће ограничити само на дефиницију производа и снижавање царина, које су ионако биле ниске и у просеку су износиле 3 %, осим за одређене текстилне производе и делове за моторна возила, где су царине биле 8%.

Но, данас знамо да уговор ТТИП првенствено жели „ускладити прописе и смањити нецаринске баријере“, које спречавају мултинационалне и велике америчке компаније да својим производима дословно преплаве европска тржишта. У пракси, ТТИП је врста полуге којом Шеврон , Монсанто и Каргил, заједно са другим индустријским дивовима из агро-бизниса, фармакологије, хемије, електричне енергије, превоза и финансијских конгломерати из Сједињнеих Држава покушавају поткопати нормативне елементе који су до сада ометали амерички извоз у земље Европске уније. Производи које нуде ове велике америчке корпорације немају гаранције које потрошачи имају код европских производа.

Треба се присетити понашања Карела Де Гихта, директора Опште управе за трговину Европске комисије, који је одиграо кључну улогу у току преговора о ТТИП-у. Наиме, Де Гихт је изазвао жестоке полемике када је за ТТИП новинарима рекао: „Студија коју су затражиле америчке индустрије о ТТИП-у истиче да ће годишњи раст БДП-а Европске уније бити 1% и да ће се отворити стотине хиљада нових радних места. „

Ова је изјава оснажила бившег председника Европске комисије, Жозе Мануела Бароза, да преговоре прогласи „тајним“, наравно, како би се избегле критике, јер економске студије затражене од Европске комисије истичу „да ће се утицај ТТИП-а на БДП земаља Европске уније ограничити на стопу раста од 0,1% и то за период од десет година „. Ову разлику у вредности између две студије су неки економисти назвали „безначајном“.

Ипак, најважније критике ТТИП-а се углавном односе на политичке и економске последице, будући да је тзв. „Усклађивање прописа“ заправо усклађивање европске регулативе с америчким мултинационалним компанијама. На крају се успело да се избегне „начело предострожности“, које је Европска унија донела 1992. године, након самита ОУН-а у Рио де Жанеиру. Принцип које се темељи „на логици права апсолутног првенства права појединаца у односу на права правних особа“. Из тог разлога се у Европској унији производ не може продати, осим ако није прошао низ обавезних тестирања и ако нема потврду агенције да неће нанети штету потрошачима. То је принцип који не постоји у САД-у, где контроле агенције по логици економског либерализма омогућују непосредно пласирање производа, што се обуставља само када хиљаде потрошача поднесу доказе о тровању или других штетама физичке природе. Осим тога, амерички потрошач сам мора да сноси све судске трошкове у тужби против компаније од које тражи одштету.

Из тог разлога су мултинационалне фармацеутске компаније у САД-у у мају 2013. године за тадашњег лидера америчког преговарачког тима наметнуле Мајкла Фромана, који је на преговорима у Бриселу поставио два важна услова:

а) повлачење начела предострожности, јер ће се тиме само повећати трошкови производње и одложити пуштање нових производа на тржиште;

б) признавање патената и права интелектуалног власништва како би се спречила производња генеричких лекова. За фармацеутске дивове то је било „успостављање нецаринске баријере која само спречава остварење права на профит“.

Добитник Нобелове награде за економију 2001. године, Јозеф Стиглиц, у августу 2014. године изјављује:

„У суштини ће ТТИП условити смањење гаранција и заштите права потрошача. Са своје стране, присталице ТТИП-а кажу да ће споразум подстаћи економски раст у земљама ЕУ. Тај раст, међутим, студија Универзитета Тафтс у Масачусетсу доводи у питање, подсећајући да ТТИП има и друге негативне ефекте, укључујући и оне на унутрашње европско тржиште. У већини земаља ЕУ ће доћи до смањења домаће тражње, а тиме последично и до смањења БДП-а. Студија Универзитета Тафтс је важна јер се фокусира на будућност европске пољопривреде, која не може да издржи нелојалну конкуренцију ГМО производа, а камоли спречити мултинационални агро-бизнис. Ескалацијом кризе у пољопривредном сектору ће се земљишта малих произвођача купвати по „цени банана“ и она ће се претварати у плантаже ГМО производа. Шта рећи о квалитативним разликама у узгоју стоке у Сједињеним Државама, где се говеда тове на бази хормона и фитохормона, а живина се подвргава хлорним купкама?“

Јозеф Стиглиц касније додаје: „Велики циљ ТТИП-а је декласификација друштвене функције рада. ТТИП ће у Европи снизити плате и изједначити са онима у САД-у, које су, као што сви знају, ниже од оних у Европи. Дакле, једини који ће имати користи од споразума ће бити европске филијале америчких мултинационалних компанија, које ће на крају плаћати своје раднике у Европи према параметрима који су на снази у САД-у. Затим, ако неко покуша приговорити, неће се моћи традиционално обратити националном суду. Не! Све што иде преко ТТИП-а ићи ће преко заједничког арбитражног суда у САД-у, што је суд приватне природе, јер њиме доминирају правници мултинационалних компанија, од којих многи такође обављају функцију судија! „

ГЛАВНЕ ЖРТВЕ ТТИП-а

Од 1996. године се под окриљем Светске трговинске организације (ВТО) „изврсност“ америчког и британског либерализма покушала прогурати кроз Општи споразум о трговини услугама (ГАТС) и тако укинути логику „социјалне државе“. Предлог није усвојен, јер је у ВТО превладала идеја да су „јавне службе, иако не пружају комерцијалне производе, универзално право грађана да имају функционално јавно здравство, саобраћај, телекомуникације, енергију, образовање и културу“.

Све ће то према „гуруима“ либерализма увелико ојачати синдикате у европским земљама, што ствара атмосферу за мању добит и зазирање од приватних компанија.

Финансијска и економска криза која погађа европске земље и наметање драстичних мера штедње омогућили су Белој кући да Европској комисији предложити нови тип уговора који ће „оживeти европску економију“ и то кроз фискалну консолидацију и мере штедње. У пракси, промотори „изврсности“ америчког либерализма тврде да ће спровођењем ТТИП-а (САД / ЕУ), ТПП (САД / Азија / Пацифик) и ТИСА (Споразум о глобалној либерализацији јавних услуга) „капиталистичка економија ући у вишу фазу“.

У сусрету са новим Г7 (без Русије и Кине) Барак Обама је инсистирао да Европски парламент ратификује ТТИП без пуно задршке, јер је овај споразумом за Сједињене Америчке Државе једини начин да се економски, технолошки и финансијски супротставе „најезди БРИКС-а“.

Кина је, на пример, у 2014. години забележила је рекордну трговински биланс у свету са 4 160 милијарди долара, од чега је више од половине је био извоз – 2210 милијарди. Исте 2014. године америчка трговина је пала на друго место с 3 560 милијарди, а амерички увоз из Кине је износио 368,4 милијарди долара.

Због тога је Бела кућа послала 600 већника на преговоре с Европском унијом, тако да би ТТИП у потпуности био његова америчка верзија, која ћете изазвати коријените промене у европској привреди, а посебно у земљама на југу, као што су Португалија, Шпанија, Италија, Француска, Грчка, Бугарска и Румунија, али и дубоке промене у односима између грађана и институција, као и појму националног суверенитета држава.

Сценариј који би требао бринути народе Европске уније се чува у мраку, захваљујући ропском прихватању тајних преговора технократа Европске комисије, саучесништву премијера и председника појединих 28 земаља ЕУ и „обавештајне цензуре“ коју спроводе директори 98% новина, часописа, радија и телевизије.

Из тих разлога је покренута кампања СТОП ТТИП и то са циљем да се објасни људима што се заправо догађа у Бриселу, а затим откаже прихватање ТТИП-а у Европи.

1. Пољопривреда, сточарство и суверенитет хране

Та подручја ће бит нарушена доласком производа ГМО, који се у САД-у продају по повољним ценама, углавном у прехрамбеној индустрији која ће преплавити европске супермаркете са својим производима. Наиме, смањењем података на етикетама потрошачи неће знати разликовати природне производе од ГМО хране. Нико неће моћи рећи је ли говедина или свињетина долази од животиња које су третиране хормонима или фитохормона. Јесу ли пилићи јели храну са антибиотицима, а месо ради бољег чувања опрано кором.

Мексички искуство из НАФТА-е нас учи да амерички мултинационални агро-бизнис имају савршену финансијску структуру и спреман је на агресивну рекламну кампању продаје ГМО семена, нових ђубрива и пестицида (без гаранције о потенцијалним токсичним компонентама) по врло ниским ценама у прве три године производње. Стога ће мали и средњи земљопоседници у Европи који буду одбили придруживање тим пољопривредним дивовима због нелојалне конкуренције ГМО производа бити присиљени продавати своју земљу. У исто време, остали пољопривредници који пристану на сарадњу, моћи ће то чинити у договору с компанијама за производњу биогорива и несметано узгајати ГМО у ту сврху. На тај начин се нарушава суверенитет исхране, што значи да ће се право на квалитетну храну и здрав околину битно променити.

2. Вода

У Европи су неке владе одлуку о води дале на референдум, али се италијанска влада у 2011. години правила да је заборавила да је народ суверено одлучио да вода не може бити приватизована. Тада је Берлусконијева влада измислила поједностављење административних и општинских водних друштава. Касније влада Матеа Рензија израђује нацрт закона према којем се та предузећа морају се формирати у акционарска друштва (СпА), а затим се повезати једна с другима како би се боље живела у свету берзи. То се зове такозвана „бела приватизација“ (прикривена), будући да главни циљ тих фирми више није универзална услуга дистрибуције пијаће воде, него профит и најам фирми којима се управља као било којим другим комерцијалним предузећем.

3. Јавне услуге

Уз уговор ТИСА, који већ дефинише продају јавних служби, онај део који није приватизован с ТТИП-ом очекује обрат концепта универзалне јавне службе. На тај начин, сваки јавни сервис или установа (школе, здравство, транспорт, струја, итд.) треба узети у обзир „као производ који се продаје између приватног даваоца и купца“. Нестаје универзално право на образовање, здравство и све оне услуге које ћемо памтити да је гарантовала „социјална држава“.

ТТИП ће увести револуцију у систем накнада за рецепте и нестају породични лекари. У ствари, прво ће се применити на све здравствене услуге које нису „тешка нужда“, а они без осигурања биће усмерени у јавне болнице за „неосигуране“. Наравно, то су болнице за најсиромашније, уз очигледне разлике у квалитету здравствених услуга. У школама ће родитељи ће морати посегнути за „институционалним боном“ и тако уписати дете у јавну школу, која није органзована као приватна школа. Јасно је да ће се универзитети и високе школе претворити у „компаније“ с буџетом којег никако неће смети пробити.

Међутим, још горе ће бити за јавни превоз и електричну енергију, где ће се велика јавна предузећа наћи на удару америчких и европских улагача, присиљавајући државу сносити терет далековода који не производе профит.

Осим тога, либерализација јавних служби такође се односи на јавну набавку, на којем ће бити забрањено понудити „повољнији третман“ локалним компанијама или радницима. Укратко, европске компаније могу учествовати у конкурсима у нас и могу „увозити“ раднике, без да посегну за локалном радном снагом.

4. Животна средина

Геостратешки сукоб с Русијом је помогао председнику Обами да шефовима влада главних европских земаља предложи да замене руске испоруке гаса оним произведеним из шкриљаца у САД-у. Проблем је у томе што су гасне и нафтне компаније користе технологију ломљења шкриљца (фрацкинг) права катастрофа за околину.

У складу с ТТИП-ом америчка влада ће озаконити фрацкинг и потицати све облике уништавања природне околине само да би дообилa право за експлоатацију ресурса. То подразумева безобзирну сечу шума или повлачење огромних количина песка и камена из речних корита. ТТИП са собом носи и све мања ограничења у претераној употреби одлагалишта и прописима који регулишу обраду органског отпада, оног отровног или рециклажног.

5. Радници и синдикати

Као што је већ речено, рад је поглавље које заузима најмање простора у преговорима, јер чак и у Европи либерална логика жели одокинути „социјалну и политичку важност рада“ и једноставно снизити трошкове запошљавања. Закон о раду Матеа Рензија је предлог који се савршено уклапа у логику ТТИП-а и умањује темељна права радника. Готово сви велики економисти предвиђају да ће мултинационалне компаније смањити плате, а то ће правдати „слободом кретања радне снаге“. Компаније из једне земље ће у другој земљи давати плате као у земљи одакле долазе наравно, ако им то осигурава профит. То значи да ће америчке компаније које ће бити основане у Европи имати користи од снижавања плате до вредности које постоје у САД-у.

Дефиниција синдикалних права у Европи је ТТИП-у прилично неодређена, а биће избрисана она права која су супротна правилима договореним у самом споразуму и ако задиру у „слободу кретања“.

Дакле, реч је о оним правима која се разликују од стандарда усвојених у Сједињеним Америчким Државама, где је, као што сви знамо, синдикализам је један од најгорих на свету. Исто тако, ако, на пример, раднички синдикат у индустрији жели оспорити укидање неких синдикалних права, то се неће моћи учинити тужећи компанију локалном суду надлежном за спорове о раду.

Радници ће се морати наоружати стрпљењем и новцем, те чекати отварање процеса на арбитражном суду у Сједињеним Државама. Процеси у којима су тужене америчке компаније се ретко добијају, обзиром да су САД ратификовале само два од осам основних стандарда Уједињених нација и Међународне организације рада (ИЛО).

О с т а л о

Осим ових специјалних поглавља, ТТИП ће уклонити већину „нецаринских правила“ која регулишу трговину енергентима, хемикалијама, лековима, отпадом, као и законодавних мера које се односе на спровођење инвестиционих пројеката у наведеним областима.

Не сме се заборавити да америчке мултинационалне компаније желе играти по ТТИП стандардима и предлажу закон АЦТА (Трговински споразум за сузбијање фалсификовања). Њиме се жели наметнути међународни уговор о интелектуалном власништву, али су се Европљани мобилисали у одбрани слободе изражавања на интернету и присилили владе да обуставе те преговоре.

С друге стране, безбедност личних података је од кључне важности за несметан рад телефонских мрежа великих сервера. Ризик којег носи ТТИП је да ће задирање у приватност вероватно бити легализовано. Наравно, САД све то већ чине противзаконито, као што је открио скандал „Датагејт“, када је Едвард Сноуден открио да постоје врло ниски стандарди по питању прислушкивања, чак и код великих сервера као што су Google, Yahoo, Facebook, Apple и YouTube. Са њима се праћење може спроводити екстремним лакоћом, не само од стране званичника ФБИ-а и ЦИА-е.

Да закључимо, очито је да Барак Обама кроз ТТИП земљама Европске уније жели наметнути „правила америчког слободног тржишта“, иако је то у стварности више или мање интелигентна методолошка превара.

„Изврсност“ светског капитализма уствари нас жели натерати да живимо са сниженим стандардима квалитета и већим ризицима за здравље и околину. Они у пракси желе да укину сва радничка права и нуде нам лажни сан о тржишту које решава све проблеме и које чак може заменити и демократију.

Оне који упозоравају да је ТТИП, пре свега, најновији покушај Сједињених Америчких Држава да наметну централистичку, апсолутистичку и арогантну верзију империјализма означавају се као „екстремисти“. Но, чак и без формалног пристанка на ТТИП, читањем овог текста постаће вам јасно колико је у припреми терена за његову „безболну“ имплементацију већ спроведено, као и у ком смеру ће ићи његово усвајање и сламање могућих отпора.

Обрада – ЦЕОПОМ-Истина

Аутор: Н.Бабић

Извор: altermainstreaminfo.com