Социјални статус Ужичана најбоље се види у продавницама, поготово на рафовима са хлебом. Поједине пекаре чак су и дупло смањиле производњу јер народ све више штеди и на овој основној намирници.
– Јесте да је конкуренција ојачала, али општа беда је разлог што продајемо све мање хлеба. То примећујемо по сталним муштеријама које данас пазаре по пола векне, а у кући имају по троје-четворо чељади – прича власник пекаре у центру Ужица.
Не жели да му се име спомиње јер – хлеб даје на почек.
– Продајемо на рецку као деведесетих. Онда је народ јурио јутром у пекаре јер је била несташица, а данас да би купио јефтинију врсту хлеба. „Коно, је л’ стигао онај од 20 динара?“ – бар десеторо ми каже уместо добро јутро. Народа није срамота да наврати предвече да пита: “Да ли је овај хлеб што није продат сада јефтинији?“ – прича пекар.
Средовечном Ужичанину на вратима пекаре обраћамо се са „господине“.
– Грешиш! Кад се човек навикне на укус прекјучерашњег хлеба, он није господин – одговара потиштено.
Представља се као Гојко Жунић, као да је чекао ову прилику да се поштено изјада.
– Хлебом сам хранио и свиње! Сада векна једва да издржи три оброка. За вечером, ако остане, као кокоши покљуцамо све до задње мрвице. Тридесет дана пута 45 динара – то је безмало десети део пензије – јада се он.
Новка Милић (46) признаје да сама пече хлеб!
– Увече замесим погачу, јутром испечем – каже она.
У граду са 5.300 незапослених и 20.000 пензионера са примањима од 25.000 динара месо је луксуз.
– Ко је куповао десет ћевапа сада узима пет, пет шницли свело се на две. Људи пазаре само оно што им је довољно за ручак – прича Видан Манојловић, месар.
– На чему штедим? На свему! Још је и добро овако! Не дај боже само да се човек разболи! Празна црева можеш преварити, али болесно тело и државу не можеш – збори мајстор Јанко Гудурић.
Владимир Лојаница, Блиц
Фото: Е. Чонкић, М. Цветковић