СВАКА пета стара особа у Србији, више од 278.000 њих, живи сама, без ичије помоћи! Они су тако буквално препуштени болести и беди, па многе није зачудила недавна вест да су супружници Милобратовић умрли у Београду не зато што нису имали пара да купе храну, већ зато што није било никога да им ту храну донесе?.

У Црвеном крсту Србије упозоравају да под хитно мора да се развије солидарност према старим људима. Тренутно у Србији живи 17,4 одсто старијих, а процене су, указује Наташа Тодоровић, психолог у Црвеном крсту, да ће до 2030. бити 21 одсто старијих од 65 година, што је једна четвртина становништва.

– Ми покушавамо да променимо став људи према најстаријим суграђанима – каже Тодоровић. – Ту се мора водити рачуна о породичној структури, о томе да је све више старијих жена од мушкараца, што значи да се и политике морају прилагодити свим старосним групама. Солидарност не може бити само међугенерацијска, већ кроз пројекат самопомоћи покушавамо да их активирамо да помажу и једни другима. Најбољи резултати могу да се постигну на локалу, јер се комшије најбоље познају. Међутим, сви реагујемо тек када добијемо информацију о проблему, а некада је, нажалост, већ касно.

Људи са преко 70 година недовољно су информисани. Како каже наша саговорница, они не знају која су им права, а због њихове слабе покретљивости “ускачу” волонтери за куповину или плаћање рачуна.

Најчешћи проблеми старих особа, показују истраживања, јесу отежано кретање, сваки други има проблем са видом, а половина не чује добро. Хроничне болести доминирају у овом делу становништва, па од пет становника четири имају неки константан здравствени проблем. То су најчешће кардиоваскуларни и локомоторни систем, шећерна болест… Забрињавајуће је да чак 16 одсто њих не узима редовно прописану терапију.

БРОЈКЕ
*1.250.316 људи у Србији има 65 и више година
* 593.515 особа живе у старачким домаћинствима
* 278.121 старија особа живи потпуно сама

Надежда Сатарић, социјална радница из невладине организације “Амити”, сматра да старије особе данас у Србији деле судбину свих осталих генерација.

– Живимо у осиромашеној земљи, у земљи раслојених породица у којој се полако губи осећај за солидарност или, боље речено, децу не учимо томе или их не учимо довољно. Уколико породица Милобратовић није имала блиске или макар добре комшијске односе, онда се и није могло очекивати да ће неко да дође и да им нуди помоћ ако већ никакве контакте раније са њима није имао. Очито су то били људи који се нису ослањали на подршку других – каже Сатарић.

Постоје институције којима су ови несрећни људи ипак могли да се обрате за помоћ, почев од центра за социјални рад, који постоји у свакој општини, дома здравља, организације Црвеног крста или других локалних удружења која раде са старијима. Они, како каже наша саговорница, реагују тек када им се неко обрати за помоћ или за случај да неко алармира “да тамо негде на терену живе неки људи којима је ургентно потребно помоћи”.

– Од оних који живе потпуно сами, према свим доступним истраживањима, макар сваком четвртом је потребна нека врста подршке и помоћи за самостално функционисање у својој кући, односно, локалној заједници – каже Сатарић. – Што су старији, то су више упућени на потребу за подршком, па је тако она неопходна скоро свакој другој особи старијој од 80 година.

Негде је, закључује наша саговорница, проблем недостатак новца, негде добре организације, недовољног сензибилитета за проблеме и потребе старијих људи, а посебно оних који живе сами.

СОЦИЈАЛНА ПОМОЋ

ВИШЕ од половине пензионера у Србији, односно њих око 960.000, преживљава месец са новцем чији износ не прелази просечан пензионерски чек од 23.169 динара.

АКО се има у виду да се готово 200.000 најстаријих од тог броја “крпи” са мање од 13.000 динара, онда је очигледно колико је њихов положај катастрофалан.

Ј. Ж. Скендерија, Новости