Турска под Ердоганом

Турска као земља у економском успону, чланица НАТО и значајна регионална сила на Блиском истоку, али и на Балкану, пролази кроз трансформацију од Ататуркове изоловане земље ка сили која прижељкује нову Отоманску империју, све под руководством садашњег председника Ердогана коме подршка расте чак и после 12 година владавине.

“Кључне речи за разумевање Турака и турске политике су “држава” која је свуда присутна и свемоћна и “независност”, пре свега од утицаја страних сила. Турски секуларизам није као онај настао после Француске револуције где је је држава одвојена од цркве. У Турској је вера под потпуном контролом државе, а имам је службеник владе”.

Овако је Душан Спасојевић, донедавни амбасадор Србије у Турској започео објашњавање како функционише Турска и какву политику можемо од ње да очекујемо, на предавању “Турска са новом администрацијом” у Институту за европске студије.

Према његовим речима, за нас је тешко гледати на Турску без предрасуда јер су балкански народи, који су се ослободили ропства, градили су своје идентитете негативно у односу на Турску, односно Османско царство. Тако је и полазна тачка формирања садашњег турског идентитета мировни уговор из Севра из 1920. године. Тим мировним уговором Отоманска империја се одрекла четири петине територија, а Турска је сведена на анкарски пашалук, четири пута мањи него данашња Турска, док су остале територије биле под иностраним протекторатом.

“Све у данашњој политици Турске је побуна против тог уговора”, истиче Спасојевић.

У срцу турске културе је и милитаризам, не само због историје Отоманске империје, већ и зато што су модерну Турску направили официри предвођени Ататурком.

“Иако је војска под контролом цивилних власти национални инстинкт је милитаристички. Такође, стална категорија у турском унутрашњем политичком животу је ислам и за положај ислама Турска још није нашла одговор”, напомиње Спасојевић додајући да је ту и курдско питање које стално оптерећује Турску још од формирања модерне републике.

“Када сам стигао у Анкару 2010. године Курд је била забрањена реч. Они нису признавали уопште постојање Курда. Након што је 2011. садашњи председник Ердоган отворио то питање на попису је установљено да их има 15 милиона и то вероватно није коначан број. Процењује се да их само у Истанбулу има два милиона”, каже Спасојевић.

У Турској постоји још једна значајна мањина, Алавити који су шиитска секта која је историјски дошла из Ирана у Турску и која се снажно залаже за секуларизам, јер им је то заштита од већинског сунитског становништва.

“По мом уверењу, Турска је покушала да промени цивилизацију из исламске у западну и то неуспешно. Према Хантингтону, три услова морају бити испуњена да би неко променио цивилизацију. Први је да елита буде одређена у тој намери и то је под Ататурком постојало. Друга је да се већина становништва не супротставља идеји, и то је било испуњено. Трећи услов је их прихвати цивилизација у коју желе да пређу али то се није десило. Запад није прихватио Турску и то се најбоље види по трајању процеса уласка у ЕУ”, објаснио је Спасојевић, додајући да је Ататуркова Турска тражила равнотежу кроз политику “мир у кући, мир у свету”, а да се Ердоганова Турска тога одрекла. Ова политика је замењена империјалном носталгијом и сунитским панисламизмом и то се, како објашњава Спасојевић, види свакодневно у штампи, на телевизији, у филмовима.

“Та носталгија је легитимна. И у Лондону једна класа људи жали за британском империјом, као и у Француској, Москви, па и код нас постоји југоносталгија за моћном државом. Чланство у НАТО и даље формално држи Турску као западну земљу, али Турска све више води политику из своје главе и ставља свој интерес на прво место, сада и без скривања. То се најбоље види кроз односе са САД. Ја нисам присталица теорије да је Турска само извођач радова за САД на Блиском истоку, већ да ради пре свега у свом интересу”, сматра бивши амбасадор у Анкари.

На почетку, после Првог светског рата однос Турске са САД био је проблематичнији него са СССР. У Хладном рату ситуација се променила и Турска улази у НАТО. После Хладног рата ситуација се опет мења, а то се види по односу према Израелу, највећем америчком савезнику на Блиском истоку, као и на покушаје Турске да се приближи БРИКС земљама.

То се све одиграва под управом Ердогана, “једног од ретких харизматичних политичара у светској политици данас и сигурно оног који је прешао најтежи пут до своје позиције”, како објашњава Спасојевић и додаје да “он има харизму коју нема ниједан други државник велике земље. Ердоган је дошао из обесправљене масе која у Турској није могла да подигне главу 80 година. Почео је тако што је продавао ђевреке. Као градоначелник Истанбула био је хапшен и лежао у затвору четири месеца. Успео је да савлада армију, користећи европеизацију иако га Европска унија уопште не занима. Пре него што је дошао на власт земља је била руинирана, 2000. године сломљена, а направио је успешну економију. Пре њега 90 одсто богатсва било је концентрисано у Истанбулу у рукама неколико породица, а он је од забити успео да направи успешне привредне центре”, напомиње Спасојевић разлоге зашто је Ердоган и после 12 година на власти све популарнији.

На унутрашњем плану Турска има проблем са Курдима, а Спасојевић не види начин да се реши осим да Турска крене путем Каталоније, Шкотске или бивше Југославије.

“Мислим да је Ердоган погрешно поставио ствар јер преговара са човеком у затвору, коме је преиначена казна са смртне на доживотну и коме су крваве руке. Друго унутрашње питање Турске је систем власти. Оно што Ердоган ради је противно уставу, а нема довољну већину да промени устав. Он би волео да промени систем из канцеларског у председнички, сличан америчком, али без Конгреса и независног судства. На пример, неколико година се тајно градила вила за премијера док је он био премијер, а онда се он у њу уселио као председник. Турска је земља у којој моћ иде тамо где је најмоћнији човек, а то није одлика озбиљних држава”, истиче Спасојевић.

Такође, имиџ Турске у региону претрпео је последњих година тешке ударце. Од земље која је са свима имала добре односе постали су земља која нема односе, сем Бугарске, ни са једним суседом.

“Један од највећих губитника Арапског пролећа је Турска. Данас Турска нема дипломатске односе са Израелом, са најзначајнијом арапском земљом Египтом и са Сиријом, док су односи са Ираном затегнути. Добар показатељ тога било је недавно гласање за несталног члана Савета безбедности у УН. У року од шест, седам година Турска је изгубила 90 гласова, а Египат је активно лобирао против ње. Предност су испред Турске добиле земље као што су Нови Зеланд и Шпанија која је у великим економским проблемима. Проблем је што Турска нема систем прилагођавања”, истиче Спасојевић, додајући да Турској представља и проблем што је Асадов режим у Сирији блиско повезан са Ираном, а то су земље где су на власти Алавити и тако је географски Турска одсечена од сунитских земаља. То је и објашњење зашто је Турска за свргавање Асада, али у томе није успела будући да је иза Сирије стао Иран, али и Русија, док САД нису биле претерано заинтересоване за његово рушење. У Египту су на власт дошла Муслиманска браћа блиска Ердогану, али када их је свргнула војска Турска је остала да виси без икаквих односа са Египтом.

“Од нула проблема са суседима, Турска је дошла до нула пријатеља међу суседима. На арапски национализам, који су Британија и чувени Лоренс од Арабије распиривали да би ослабили Отоманско царство, у међувремену је придодат и сиријски и египатски национализам. Једна од грешака Турске је и што је 2003. ускратила САД да користи базе и територију за напад на Ирак, да би Ердоган разбио везе војске са САД и тако ослабио војску. Такође, то је било веома популарно у народу јер Турци генерално не воле САД. Уместо тога Американци су отишли код Курда. Сада су за Турску већа претња Курди него Исламска држава”, каже Спасојевић.

Када се говори о односима Србије и Турске, он напомиње да има разлога да будемо подозриви према Турској и никада не можемо бити отворени према њима, али то не значи да не треба да сарађујемо.

“Важно је да се у спољну политику улази из интереса, а не из емоција. Треба радити са Турском јер је она била и остала фактор на Балкану”, напомиње Спасојевић.

Он истиче и прилично једнострано вођење спољне политике од стране Турске. На пример, подржали су усвајање резолуције о Сребреници у српском парламенту, а истовремено лобирали да Србија не усвоји резолуцију о геноциду над Јерменима. Такође, како истиче Спасојевић, Турска на мањине гледа као на монете за поткусуривање у остваривању националних интереса и да би тако лако могли да прођу и Бошњаци или Албанци.
“Код њих је тишина по питању турске мањине на Косову која је страдала после 1999. године више него било кад пре тога. Људима се мењају имена, истерују, али се о томе ништа не сме рећи јер Турска подржава независност Косова”, сматра Спасојевић.

На крају, мало и о српској спољној политици. Спасојевић је рекао да за време његовог мандата као амбасадора у Турској нико од дипломата у амбасади није знао турски језик “што је катастрофа”, додајући да сличан проблем имају и Турци који немају довољно кадрова који знају арапски и персијски.

Милан Обрадовић, Балкан магазин