Краљево – У погонима посла тек на кашичицу, радници у штрајку, запосленима који су доскора протестовали блокирајући и железничку пругу дугује се најмање 12 плата. Рачуни су у блокади, комисије чешљају документацију ради провере утрошка државних субвенција а неизвесна је судбина фабрике после окончања реструктурисања. Такво је стање у краљевачкој Фабрици вагона већ неколико месеци, а и јуче на 78. годишњицу од оснивања. Јер, ова фабрика је основана 1. априла 1936. године, како је „Политика“ тада писала, „у Краљеву је јуче (1. априла 1936. године, прим М. Д.) почела са радом железничка радионица за оправку теретних вагона”.

Ситуацију нам детаљније објашњава Марија Савковић, в. д. директора и заступник државног капитала у овом колективу.

– Тачно је, штрајкује део запослених, око 160 радника који траже испуњење својих захтева а основни је исплата свих заосталих зарада. Они су из буџета примили три позајмице у висини минималне зараде, али су одлучни да не раде док се укупан дуг не намири. На њихов захтев, посебна комисија проверава ранији начин утрошка новца добијеног од Фонда за развој и тај извештај очекујемо. Иначе, ради се у погонима попут „Ливнице“, „Термопластике“, било би посла и за „Процесну опрему“, а у „Вагоноградњи“ је у току фабрикација два нова вагона, 32-осовинска, за превоз трансформатора и остало је да за нашу железницу окончамо послове на реконструкцији једног броја теретних вагона. Иначе, поменути 32-осовински вагон је дужине 62 метра. То је нов производ и ми смо још у стању, упркос тешкој кризи, да тржишту понудимо нове типове вагона, али не можемо сами па би и локална и државна власт морала више пажње да нам посвети. Не знамо шта Агенција чини на новој приватизацији, а сваки дан је за нас све тежи јер нам одлазе и стручњаци и мајстори – истиче директорка Савковић.

А, краљевачка Фабрика вагона некада је била гигант југословенске вагоноградње, градила је теретне вагоне за домаће железнице, али и железнице Европе, Азије, Јужне Америке… Пословни врхунац доживела је после пола века постојања, у другој половини осамдесетих, када је пребациван годишњи производни план од 1.100 теретних вагона а број запослених се кретао око 4.500. Из фабричких института, бироа и хала изашле су многе новине и стручна решења која се и данас наводе у уџбеницима машинства. Фабрика је деценијама ширила своје капацитете, али и подизала градске стамбене четврти. Сада је тамо 758 запослених а пут ка суноврату је понајвише трасиран несрећном приватизацијом 2006. године, када је власник фабрике постала украјинска компанија „Азов импекс“.

Сећања и успомене на стара добра времена подстакла су многе Краљевчане на емоције, па је јучерашња годишњица поред скромности била и прилично тужна. Држећи се традиције на Дан фабрике, само је 15 чланова удружења дало крв. А колико до јуче то је чинило око 160 запослених и њихових гостију из околних градова и Црне Горе. Традиција је била и то да се после ове хумане акције окупе и уз ручак подруже, али овог пута за дружење уз „гозбу“ није било новца.

– Кад Фабрика нема, немамо ни ми. Обратили смо се Црвеном крсту, а онда и градској власти зарад „донације“ бар једног скромног ручка, али су нам и они одговорили да пара нема. Растали смо се у згради трансфузије краљевачког медицинског центра, надајући се да ће догодине наш сусрет бити и дужи и лепши. Мислим, може Фабрика да нестане, али наше удружење, видећете, неће – уверава нас помало разочарана Јелица Чингелић, председник Удружења давалаца крви Фабрике вагона.

М. Дугалић