Тврђава Жрнов, још једна мистерија у историји Београда

Планина Жрнов надомак Београда је добила име по великом жрвњу који је у то доба служио за прераду руде из рудника који су се у њеном подножју налазили, али како никада није адекватно истражена, сазнања о њој се претежно базирају на основу путописа и старих мапа.

Археолози претпостављају да је још у доба Келта на врху данашње Авале постојало утврђење на чијим су темељима касније и Римљани подигли своју осматрачницу.

Значајан историјски извор представљају записи чувеног аустроугарског путописца и археолога, Феликса Каница (1829-1904.), који је током XИX века проучавајући налазишта Србије објавио читав низ књига у којима је илустровао римске и средњовековне старине код нас. Врхунац археолошког истраживања тог времена представља Римска студија у којој је Каниц апеловао да се спречи уништавање културног блага Србије. У својим путописима, он је забележио да је на врху планине Жрнов некада била римска осматрачница на чијим су темељима српски цареви касније подигли тврђаву Жрнов.

Како се деспот Стефан Лазаревић залагао за развој и очување рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, на његов захтев је на истом месту подигунта тврђава – град Жрнов или Жрнован, који је представљао једно од шест најважнијих утврђења за заштиту и одбрану Србије, а која се под овим именом налази у географским картама Паола Сантинија, Франческа Роселија и Марка Беневентана које датирају из XВ и XВИ в.

Утврђење које се састојало из Малог града са две куле и Горњег града са великом капијом, задало је толико невоља Турцима током освајања наших територија, да су га називали „хавала”, а како та реч у преводу значи „препрека” или „сметња”, наш народ је читаву планину Жрнов почео спонтано да назива Авала.

Након неуспелог напада на Београд, Турци су на челу са Ходи-пашом успели да заузму овај средњовековни град 1442. и 1458. и ојачавши га додатним зидинама, бедемима и јарковима од њега направили тврђаву која је у то време, како кажу записи, представљала праву разбојничку, оловом прекривену кулу, из које су господарили београдском околином.

Мада је у записима Евлије Челебије, једног од најславнијег отоманског путописца, Жрнов представљао једно од најважнијих утврђења у Србији тог времена, падом Београда 1521. град на Авали је изгубио свој стратешки значај, све док у XВИИИ. веку није потпуно напуштен. Ипак, ова тврђава је остала гордо да стоји на врху брега поред Београда, као прави бисер кога су радо истраживали многи археолози.

Нажалост, остатке града који датирају још из доба антике, са бедемима насталим у раном средњем веку, до темеља је из необјашњивих разлога срушио краљ Александар.

Нико до данас није установио због чега је краљ наредио један овакав чин који је довео до потпуног уништавања дела београдске историје. Овакав гест једни приписују чистој хировитости југословенског краља, други га доводе у везу са масонском ложом којој су наводно припадали он и вајар Иван Мештровић, а историчари претпостављају да је реч о његовој манијакалној опсесији југословенизмом због које је свесно жртвовао неке српске споменике како би под истим окриљем објединио југословенске народе.

Град који је поред Голубца, Крушевца и Новог Брда према Сегединском примирју враћен српској деспотовини и који је упркос свим ратним бурама опстао, ничим изазвано је минирао наш краљ у доба мира, како би се ту уздигао споменик Незнаном јунаку, који је могао да буде подигнут на било ком другом месту на Авали, поред Београда или широм Србије. У року од два дана минери су три пута постављали експлозив, све док од овог града није остало ништа. Том приликом је откривен слој са остацима из римског периода међу којима је између осталих остатака пронађена цистерна са питком водом и пећ за печење хлеба. Минирање је изведено у потпуној тишини тако да о њему није смело да се пише, нити прича, јер су се чак и чаршијске приче сматрале антидинастичком субверзијом.

Цео овај догађај је у својој књизи „Жрнов, српски Авалон” покушао да расветли, историчар Радован Дамјановић. Између осталог он наводи да нико поуздано не зна зашто се краљ одлучио за један овакав чин, као и да се о разлозима спекулисало у три правца:

1. Европски модни тренд подизања споменика „незнаним јунацима” је толико обузео владара да је мисао о маузолеју на врху Авале по нацрту Ивана Мештровића постала његов најважнији циљ.
2. Јак утицај масона, због кога је краљ Александар отпочео церемонију изградње у част новом светском поретку 1934. држећи сребрни чекић у руци који је потом положен у темеље споменика који се гради у облику пирамиде.
3. Југословенство за које се залагао толико да је као доказ да он није само српски краљ послужило страдање Жрнова, као једног од веома историјски важних српских споменика.

Краљ Александар је убијен у Марсеју, само пар месеци након што су основе овог комплекса свечано отворене на Видовдан 1934. године, а споменик „Незнаном јунаку” који српска јавност никада није прихватила, је завршен четири године касније.

Дамјановић сматра да сам нацрт споменика који се данас налази на Авали представља тек мало измењену копију гробнице персијског цара Кира, као и да је рушење Жрнова представљало само једно у низу великих платна која су у то доба дарована истом вајару да по њима ствара.

Када мало боље погледам, Местар Мештровић и није био тако уникатан, нити толико генијалан да би се због његових „дела” рушила једна светиња, закључује Дамјановић.

МЕДИАС

ФОТО: Марко Миладиновић