У Бечеју који може да храни два милиона људи влада глад, после приватизације ПИК Бечеја од стране Миодрага Костића

Незаконите приватизације

Осим гашења радних места, уништеног сточног фонда, али и технологије, прекинута је кооперација десетине хиљада сточара и на тај начин је избачена кључна карика у ланцу пољопривредне производње и развоја српске економије. Грех власти је што пољопривредници нису имали право учешћа у приватизацији комбината које су својим радом подизали. Да су они имали то право, данас би имали акције у тим предузећима и одлучивали би о производњи, ценама на тржишту, откупу, производњи и продаји. Иако су најамни радници у предузећима које су градили. Највећи део приватизације пољопривредних предузећа у Србији није обављен на законит начин, јер према важећој регулативи промет пољопривредним земљиштем у јавној својини није дозвољен.

Агенција за приватизацију продајући комбинате, заправо је обављала промет земљишта над којим су они имали право коришћења, иако за то није била надлежна. То је највећи пропуст. Агенција опет тврди супротно, да никада није продавала земљиште, већ искључиво капитал предузећа. Ту се и крије квачка српске приватизације у аграру, јер се вредност земљишта није налазила у књиговодственим билансима, није улазила ни у процену вредности фирме, нити у почетну цену на лицитацијама. Међутим, са доказом о куповини фирме, нови власници су се, углавном без проблема, у катастру уписивали и као власници земљишта.

Проблем је настао када је 2005. године усвојена Стратегија приватизације, којом је државно власништво над земљом оцењено као рецидив прошлости. Инсистирало се на систему исхитрене приватизације, а свако ко се томе супротстављао представљен је као ретроградни елемент. Резултат такве политике је велики број поништених приватизација због лошег газдовања, па су десетине хиљада хектара земљишта враћене у државно власништво. Нажалост, у тим приватизацијама отуђена је механизација и друга опрема, спашено је само земљиште. Задатак државе био је да у процесу реструктурирања опорави та аграрна предузећа, омогући им да опет ,,стану на ноге“, како би добили нове газде.

Радници највећи губитници

Највећи губитници српске приватизације су радници, који су масовно остали без посла, а сточни фонд је и буквално десеткован. Данас се налази на нивоу 1910. године, и као грана у домаћем производу пољопривреде учествује тек са 30 одсто, а требало би најмање са 60 одсто! Сточарство се и даље смањује за два до три одсто годишње, а нови српски тајкуни се углавном баве екстензивном производњом (пшенице и кукуруза) на великим површинама. Уз високе приносе, имају моћну механизацију и мало запослених. Јер, то се само тако исплати радити, док на малим површинама (наш просек је 4,5 хектара) не! Када се све сабере, српски аграр је за протекле три деценије имао просечну стопу раста од 0,45 одсто, а од 2000. године тек од 0,6 одсто. Учешће пољопривреде у бруто домаћем производу је око 11 одсто, са прехрамбеном индустријом то је око 15 до 16 одсто. И такав, аграр у укупном извозу Србије учествује са 23 до 25 одсто, што довољно говори од каквог је значаја та привредна грана за укупну економију земље и са каквим немаром смо му пришли. Пољопривредна предузећа су намерно гурана у стечај, а потом продавана у бесцење, па је то био један од метода којим су се пљачкале најчешће војвођанске оранице. У протеклих двадесетак година тајкуни и разни бизнисмени за мале паре су покуповали земљу и воћњаке, али и фарме, механизацију и објекте…

Баш тако је прошао и један од највећих и најуспешнијих комбината у комплексу аграра на просторима бивше Југославије, ПИК „Бечеј“. После неуспеле прве приватизације и транзиције, децембра 2015. године купио га је власник МК Групе Миодраг Костић за 45,5 милиона евра! Процењена вредност капитала ПИК ,,Бечеј“ који је после неуспеле прве приватизације провео четири године у стечају, износила је 85,5 милиона евра, а почетна цена на лицитацији половину тог износа. Годину дана након приватизације, ПИК ,,Бечеј“ који је тада користио око 9.000 хектара обрадивог земљишта, од чега су две трећине у власништву државе, са 56 хектара разноврсних воћњака, 3.395 грла јунади, 29.748 грла свиња, 371 овцом, више од 70 коња, и са извозом конзервисаног поврћа у Украјину, Белорусију, Турску, Хрватску и Босну и Херцеговину, последњих дана 2015. године, остаје без иједног запосленог радника. А, у комбинату их је било око 1.400. Касније је упошљено од тог броја „изабраних“ око 600 радника. Преосталих 800 сада је на улици, без посла и у центру житнице Европе, Бечеју, преврћу контејнере како би преживели. Зато се са сетом сећају некадашњих времена, па и времена стечаја, када су имали минималне зараде, али се у малом граду осетило када скоро 1.500 људи прими тај минималац па дође у продавнице да пазари. Сад више нема ни тога и код доброг дела тих породица влада глад у граду где се некада производило хране да се може исхранити два милиона људи! И то је резултат српске приватизације!

Куповина ПИК „Бечеја“ о којем се говори да ће ускоро добити новог власника из Немачке, заокружена је аграрна империја овог бизнисмена. Сад се окреће куповини хотела и развоју туризма на просторима екс Југославије.

Модели приватизације

Стално се говори да су нужна преиспитивања земљишне политике. Свака нова измена закона о земљишту била је само лакировка, што значи да је потребна израда нове земљишне политике, односно закона о земљишту! Сад када је остало још да се приватизује ПКБ, постоји и размимоилажење око модела по ком ПКБ треба да добије новог власника – продајом капитала и имовине, јавно – приватним партнерством или да држава буде већински власник. Аграрни аналитичар др Миладин Шеварлић истиче да је пре одређивања модела приватизације потребно урадити независну анализу процене стања капитала и добара којима ПКБ у овом тренутку располаже. Што се тиче имовине коју он данас поседује, то је: 20.500 хектара обрадивог земљишта, 9.000 музних крава, 3.500 товних јунади, 8.000 товљеника, 2.000 оваца, 30.000 кока носиља. Од механизације комбинат поседује 35 комбајна, 330 трактора, 17 утоваривача, 12 балирки и 1.370 прикључних машина. Ту су и фабрике сточне хране и за дораду семена, силоси, сушаре, ветеринарска станице, авијација и ,,зелена енергија“. Укупан број запослених је 1.700!

Део стручне јавности се залаже и за то да комбинат остане државно власништво или да се преда на управљање Београдском универзитету, научним радницима, експертима и људима од струке. Уосталом, у Израелу је сва земља државна, па и комбинати који се издају у закуп на 49 година, у државном су власништву. И сви добро раде! Зашто тако нешто не би могло и у Србији? За ПКБ је то посебно погодно јер код себе има тржиште од два милиона становника (Београд), па ако се води инвестициона и развојна политика, не треба страховати да неће имати обезбеђену продају својих производа и да са знатно мањим трошковима транспорта од других.

Аналитичари су сагласни да држава не треба да распродаје државно земљиште (не зна се тачно колико га има, помиње се од 600.000 до 830.000 хектара). Ако буде понегде и принуђена да то уради, мора да нађе начин на који ће спречити да будући власници преко ноћи промене намену и претворе га у грађевинско земљиште. Пре доношења коначне одлуке – да ли комбинат остаје под државном капом, иде ли на тендерску продају или ће се применити модел јавно-приватног партнерства, у обзир свакако треба узети и лоша искуства с досадашњом распродајом пољопривредних комбината и предузећа.

Стремимо ка европском моделу аграра, а тамо су искуства с великим системима у пољопривреди сасвим другачија. Они не само да опстају, већ их држава путем разноразних наменских, фондова максимално стимулише и подупире, јер су носиоци високо продуктивне производње и гарант прехрамбене сигурности сваке државе.

Резултати приватизације у аграру

* Поништен сваки трећи купопродајни уговор

* Без посла остало 100.000 људи

* Производња пала на 30 до 40 одсто у односу на 1989.