Џон Бренан, као и обично у САД, окупио је гломазну комисију стручњака која је анкетирала хиљаде запослених, анализирала десетине хиљада докумената, утрошила велику количину новца и на крају констатовала екстремну неефикасност ЦИА у последњих 20-25 година. А она је довела до наглог пада њеног утицаја и подривања угледа који ни Холивуд ни нови Том Кленси више неће спасити
У једном тренутку је дошло до тога да се у окружењу председника почело говорити о укидању PDB (President Daily Brief) – свагодневног обавезног јутарњег извештаја представнка ЦИА о актуелним новостима председнику и потпредседнику
Бренан предлаже да обука обавештајаца буде комплетно додељена Универзитету ЦИА
Посебно се Бренан залаже за ревидирање процедуре за напредовање у служби на свим нивоима. Он жели да посебну пажњу посвети развоју и оснаживању лидерских вештина уз истовремено повећање нивоа самоконтроле, фокусирајући се на професионални развој и сазнање да су његови потчињени пре свега обавештајци
Ако се занемаре амерички стил, хакери и дронови и модерне технологије, ово се мало разликује од совјетског Андроповског института са својим до бола стандардизованим системом селекције „перспективних кадрова”. Штавише, Бренан у својој визији будућности и „најбољих људи Америке” користи формулације које као да су позајмљене из тог времена
ДИРЕКТОР ЦИА предао је председнику САД Бараку Обами и Конгресу обиман документ под насловом „План за будућност”.
То је предлог тоталне реформе целокупног система ЦИА, фактички – план укидања постојећих принципа.
На овај корак америчку обавештајну агенцију је приморала застрашујућа неефикасност њених дејстава у последњих неколико година, али резултат ове реформе може бити да се ЦИА не роди поново из пепела већ да се претвори у КГБ из времена Леонида Брежњева, само овог пута са хакерима и беспилотним летелицама.
Џон Бренан, као и обично у САД, окупио је гломазну комисију стручњака која је анкетирала хиљаде запослених, анализирала десетине хиљада докумената, утрошила велику количину новца и на крају констатовала екстремну неефикасност ЦИА у последњих 20-25 година. Ова неефикасност је довела до наглог пада њеног утицаја и подривања угледа који ни Холивуд ни нови Том Кленси више неће спасити. А разлози за то су објективни.
Грубо говорећи, после 9/11 америчка обавештајна заједница је подвргнута тако прекомерној критици да је изгубила не само степен утицаја, него и унутрашњи престиж, што је утицало практично на све области њене активности.
Број јединица ЦИА за све то време константно опада, а ниво финансирања није наилазио на право разумевање у Конгресу. У последњих пет до седам година, ЦИА је чак почела да губи позиције у амбасадама које су раније биле одређене за обавештајаце „по службеној дужности”.
Ове позиције су почели да заузимају људи из војске, маринци и припадници специјалних снага, јер је рејтинг ових структура веома порастао и ти људи су почели да праве каријеру о којој раније нису могли ни да сањају. А за ЦИА су остављене функције „сакупљача”, што је додатно допринело стратегији добијања информације из „нетрадиционалних извора” (нпр. образовних институција, или „фантомских фирми”). А то је довело до одлива квалификованих кадрова, јер интелигентан, талентован и по карактеру авантуристички настројен човек, који у обавештајце иде не само ради каријере, већ и због адреналина, није најсрећнији да проведе наредних пет година у неком студентском кампусу у Боготи или да кија од прашине у фиктивној консултантској агенцију у Москви.
И то за, релативно мале паре и без гаранција за напредовање у каријери.
Велики део ових талентованих и амбициозних младих људи са нестандардним умом и немирним духом осетио се ускраћеним, огорченим и заобиђеним. А то је (и цела историја светске шпијунаже је за то пример) – главни мотив за издају. Негде далеко иза њега остају паре, зле намере (шпијунажа је, у ствари, једна велика зла намера), жене и компромитовање.
Код обавештајаца домаћа слава је практично немогућа. Због тога су пословна признања, напредовање у служби, занимљивији задаци и интересантнији живот у затвореном свету главни подстицај за рад. А када се то не догоди, људи почињу да се буне – ко како уме. Неко пије, а ево Сноуден и Менинг су одлучили да сниме и пренесу информације тамо где не треба.
Нагло је опао и аналитички ниво обраде почетне информације. Овај изузетно важан део ЦИА је постепено препуштен контроли разних „центара” и „група”, па чак и академских професора.
Све ово је, такође, последица неуспеха из 2001. године, када су се америчка јавност и административна машина обрушиле и на аналитичаре ЦИА који, по свеукупном мишљењу, нису могли да саберу два и два из информација добијених од агената.
Тако је пао у неравноправној борби Аналитички департман, кога се са песмом докопала нова генерација аналитичара, који су за себе одгризли знатан део финансирања ЦИА. То јест финансије, које су раније остајале у оквиру Аналитичког департмана, почеле су да излазе изван Ленглија (седиште ЦИА). И тада је стадо совјетолога и сарадника «RAND-a» из 90-тих година оставило мале плате и почело да ради у индустријским или финансијских корпорацијама.
Ту је и наступио њихов звездани час.
Није било боље. Ниво основне аналитике нагло је опао због недостатка оперативних информација, а Оперативна управа се преоријентисала на узбудљиви лов на Осаму бин Ладена. На овај задатак су бачене готово све снаге, Ал Каида се претворила у непријатеља број један, замењујући у тој улози СССР.
Током двехиљадитих година ЦИА је самоуверено лутала у оном стању у којем је била током „златних година хладног рата”.
То је била фабрика специјалних операција оружаног крила (тајног), према којима су покушаји да се убије Кастро или изврши државни удар у Чилеу и Конгу изгледали као дечија игра.
Убрзо су почеле да оживљавају специјалне снаге претходно искључене из састава ЦИА која је названа чистом обавештајном агенцијом.
Ти мрачни обријани људи преплавили су америчке амбасаде свуда по свету, призивајући у сећање најмрачније облике и типове сличне Бобу Денару. И онда је делатност скупљања општеполитичких обавештајних информација, која се до пре само неколико година, сматрала основном, почела да се третира као – везење гоблена.
Ни то није неко занимање, али нико није видео општепризнатог експерта за везење гоблена, којег интервјуише Опра Винфри на тему „како постићи успех, постати лепотица и зарадити први милион”.
Тако је започео егзодус из Оперативне управе, а на упражњена места интелектуалаца – стручњака за психологију, историју и стране језике – дошли су управо они људи обријаних глава.
Паралелно се убрзано развијала дигитална технологија, у којој је примат обезбедила НСА, па се ЦИА се морала задовољити оним што је преостало. Како би како-тако надокнадила недостатак кадрова у овој области, на посао су примани безмало сви они који су имали смисла за компјутерску технологију, а то су углавном били полузависници са анархистичким менталитетом који лепо изгледају у пропагандним серијама типа «Обалска стража», али у стварности су само – константна главобоља.
Сноуден – је пример.
Апокалипса је била очигледна. У једном тренутку је дошло до тога да се у окружењу председника почело говорити о укидању PDB (President Daily Brief) – свагодневног обавезног јутарњег извештаја представнка ЦИА о актуелним новостима председнику и потпредседнику. Успут, управо Бренан је био за време председника Клинтона официр ЦИА који је подносио те извјештаје у Овалној соби, чиме се и сада поноси.
Ситуацију је донекле исправло уништавање бин Ладена – упркос чињеници да су саму операцију извршиле „фоке”, а не плаћеници ЦИА који су се накотили као зечеви. Ипак, сви трофеји задобијени током акције у Аботабаду, сада се налазе на почасном месту у музеју ЦИА, а не у бази „фока”.
Али уништење „циља број један” повећало је рејтинг само две структуре унутар управе: антитерористичког центра (заслужено) и специјалних снага (незаслужено). Све друго је остало на свом месту.
Генерално, треба напоменути да је део ЦИА задужен за Русију углавном фокусиран на „обојене револуције”, укључујући украјинску и арапске, али свет је значајно већи, а ови „догађаји” тешко да се могу назвати контролисаним. У већини случајева, утицај су имали фактор случајности (Тунис), и фактор максималног превирања у друштву (Египат). Све остало је континуирани скуп неуспеха, и – још увек је.
И тада су грунули Исламска држава, 10.000 иранских центрифуга и Украјина.
Са историјске тачке гледишта, они су ударили готово истовремено, и представа о ЦИА као одрживој организацији разбијена је на атоме.
По мишљењу америчког друштва, управа је поновила исту грешку као и 2001.: она је „преспавала”Исламску државу и сада цео свет мора да се носи са тектонским процесима који потресају Блиски Исток. При чему, ЦИА и даље није у могућности не само да прецизно израчуна број иранских центрифуга, него чак ни да одреди њихову локацију, и поред свих својих „оперативних” и „аналитичких” калкулација о Ирану које се заснивају на мишљењу неколико омрзнутих професионалних опозиционара који су само напунили своје џепове (познати шаблон). Коначно, руководство ЦИА је пропустило „руску ренесансу” у имену Владимира Путина, о чему и сами отворено и са нескривеним ужасом говоре.
Сви. Агенцију треба затворити.
Џон Бренан се с тим не слаже. Не без разлога јер он је све време оформљивао управо ту структуру, која је упркос свим претензијама само – антитерористички центар. Његови предлози су засновани на 70-огодишњим принципима управљања: изазови су се променили, што значи – треба се њима прилагодити, а ЦИА је систем који је увек показивао максималну способност прилагођавања новим условима.
Није то саморекалама, то је стварно тако.
У Сједињеним Америчким Државама са својом судском праксом и уверењем да је најбољи ниво друштвене организације већ постигнут, ефикасно се може мењати само оно, што је максимално скривено од јавности. На основу овога, Бренана су почели да оптужују да је чак покушавао да се ослободи контроле Конгреса. На то је он почео да даје интервјуе главним ТВ каналима, што је само провоцирало јавност.
Бренан жели да реформу започне од кадрова.
Предлаже да се створи јединствени центар за професионалну обуку за јединице регрутације, управљање обавештајним активностима и кадровску службу.
Све институције за обуку обавештајаца ће бити додељене Универзитету ЦИА, и у оквиру њега ће бити спроведене све обуке у широком спектру обавештајних активности. Ректор Универзитета ће располагати свим потребним овлашћењима ради професионалног оспособљавања официра који треба да стекну све вештине деловања у најразличитијим условима, обавештајних и контраобавештајних ситуација.
У перспективи, управо ови професионалци ће чинити окосницу будућег руководства ЦИА.
Паралелно, треба развити заједничке стандарде „нормирања кадрова” – перформанси и способности запослених, као и њихових личних квалитета.
Посебно се Бренан залаже за ревидирање процедуре за напредовање у служби на свим нивоима. У овом случају, посебну пажњу жели да посвети развоју и оснаживању њихових лидерских вештина уз истовремено повећање нивоа самоконтроле, фокусирајући се на професионални развој и сазнање да су они, без обзира на административне надлежности, занимање и професионалну оријентацију, пре свега обавештајци.
Ако занемаримо амерички стил и модерне технологије, ово се мало разликује од совјетског Андроповског института са својим до бола стандардизованим системом селекције „перспективних кадрова”. Штавише, Бренан у својој визији будућности и „најбољих људи Америке” користи формулације које као да су позајмљене из тог времена. У СССР, то је довело до доминације „прекомандованих” из комсомола са „чистом биографијом”, али са озбиљнијим проблемима сваке мотивације, осим каријере.
Страст Бренана за развојем нових каријерних подстицаја, наравно, произишла је из искуства са Сноуденом и другим сличним причама, непознатим свету.
Свака обавештајна служба је генерално веома осетљива на издају, а ЦИА се још штреца чак и на помен прича од пре две деценије. А стандардизовани приступ процене појединаца је у директној вези са модом психолошког тестирања које је коначно поразило здрав разум ради тријумфа толеранције. У пракси, ова врста психолошког „нивелисања” води победи интелектуалне тупости, јер свака манифестација нестандардног мишљења се проглашава опасним одступањем од „норми”, дакле – основом за потенцијални неуспех или издају. На тај начин из обавештајне службе се избацују талентовани људи, јер су они по дефиницији нестандардни. Кадровима с „коцкастим мозгом”, напротив, врло је пријатно у систему који је препун свакаквих инструкција.
Идеја система избора кадрова, коју заговара Бренан, треба да у ЦИА доведе талентоване и надарене људе. Али, у пракси ће вероватно дати супротан резултат и вратити се стандардима из хладног рата већ у наредним годинама.
Бренан предлаже спајање оперативног и аналитичког управљања по регионима, на основу позитивног искуства антитерористичког центра. Тамо није постојало административно раздвајање на оперативни и аналитички посао. Грубо говорећи, Џејмс Бонд и стручњаци су радили у истој просторији са једним шефом. У оквиру овог, предлажу се места нових заменика директора, од којих ће један бити преокупиран само „дигиталним одељењем”.
Са стварањем ове нове структуре Бренан, очигледно жели да се отараси монопола НСА на компјутерске технологије, иако ово образлаже не само потребом обавештајне службе, већ заштитом података који лутају каналима комуникације ЦИА. Стриктно говорећи, ово није његова брига, већ брига ФБИ, али Бренан жели да створи самодовољни систем у сваком погледу, затворен за сваку интеракцију са другим структурама. И овде, он такође није далеко од КГБ-а из 70-80-их година.
Све у свему, Бренан планира да створи – на основу комбинованих аналитичких и оперативних система – отприлике десет (овде су подаци разликују) „функционалних центара”, организованих по територијалном или циљном принципу.
То јест, бивши шеф антитерористичког центра, чије се активности сматрају успешним, покушава да рашири систем контроле којим је сам руководио, на целу ЦИА, копирајући његов основи систем. Ово је добро познат апаратни принцип, добро нам познат из блиске прошлости. Ако нешто добро функционише парцијално, значи, да ће бити добро и целини.
Видели смо то, и знамо. То сте и заслужили.
Организована на такав начин, ЦИА се претвара у веома идеологизован и неспретан механизам, у којем се замагљује одговорност како за добијање информација тако и за њихову анализу.
Бренан никад није радио са политичким подацима, али он је сасвим способан да претвори ЦИА у приватну војску, у којој политичке информације неће бити подвргнуте никаквој независној анализи.
Могуће је да ће повећати ефикасност спровођења одређених задатака у локалним оквирима. Али, такав систем није у стању да обради целу лепезу информација одједном. „Стара” ЦИА некако је имала могућност да упореди податке из Сингапура и Даблина, како би створила комплетну слику.
Сада, људи који раде на различитим спратовима зграде, понекад не могу комуницирати међусобно чак и у најпростијим случајевима упоређивања података. Говорити у таквој ситуацији о некаквом стратешком погледу на свет нема смисла, јер ће „прави” људи на „правим” местима, који граде каријеру на принципима ефикасности, највећу пажњу поклонити информацији коју руководство жели да види у зависности од његових политичких предрасуда и тренутне ситуације.
То доводи до масовне преписке, стварања фиктивних мрежа агената, фабриковања информација зарад напредовања у каријери и лоше, веома лоше анализе од стране људи без маште и системских знања.
И ово смо ми такође прошли.
Пише: Јевгениј КРУТИКОВ
Превод
Срђан Ђорђевић
Факти
