Уверавања представника државе да рудник литијума неће угрозити ваздух, воду, земљиште делују неуверљиво ако се узме у обзир како се сада води рачуна о животној средини. То између осталог открива и истраживање које је радио Рио Тинто, а које је показало присуство изузетно отровног арсена изнад дозвољених граница. Рио Тинто наводи да је то стање које су затекли. Иако закон каже да је загађивач дужан да санира последице у овом случају се то очигледно није десило.
Да су закони добри на папиру, али да се не примењују у пракси показује и случај са присуством арсена у долини Јадра где Рио Тинто планира рудник литијума. У нацрту студије утицаја на животну средину ова компанија у делу нулто, односно затечено стање констатује да је присуство арсена изнад дозвољених граница.
Закон каже да је у том случају неопходно утврдити извор загађења а обавеза загађивача је да подручје санира.
Надлежне државне институције још нису одговориле на наша питања о узроку загађења и предузетим мерама, али је одговоре доставила компанија Рио Тинто, односно њихова ћерка фирма у Србији Рио Сава Еxплоратион.
Они наводе да је у питању подручје у којем је некада била активна индустрија и које је додатно загађено када се 2014 године излило јаловиште приватног рудника Столице.
“Присуство арсена на овом подручју ни на који начин није изазвано активностима геолошких истраживања које је спроводила компанија Рио Сава на овом терену, будући да се ради о затеченом стању као и да је присуство арсена пронађено и у узорцима узводно од локација геолошких истраживања.“, наводе оне.
У овом случају надлежне институције су, по свему судећи, биле свесне присуства арсена и ништа нису предузимале.
Изливање јаловишта рудника Столице, тада у власништву приватне компаније Фармаком бизнисмена Мирослава Богићевића, показује сав немар државе. У мају 2014, након дуготрајних киша дошло је до пуцања три бране-хиљаде кубних метара рударског отпада излива се у реку Корениту, која се улива Јадар.
Агенција за заштиту животне средине делимично је обавестила јавност о загађењу у периоду када се догодио акцидент. Међутим, Агенција је само до 2016. радила анализу седимената површинских вода, док је Рио Тинто арсен нашао 2021. у седименту испод воде неколико година касније. На ово у разговору за Инсајдер указује Дејан Лекић, један од бивших начелника у Агенције за заштиту животне средине, а данас активан у Националној еколошкој асоцијацији.
Судећи по томе шта је Рио Тинто нашао, нису саниране све последице акцидента из 2014. упркос уверавањима надлежних.
Компанија Рио Тинто формално није било дужна било кога да обавести о својим налазима. По оном што је познато, загађење није настало због истражних радова које је у том подручју вршила компанија Рио Тинто. Чињеница је међутим, да не постоји подаци државне институције који би то несумњиво потврдили.
“Било би логично да је компанија, чак и чим је нашла ове податке, то нулто стање које је услов израде тих студија и нацрта студија, како год, обавестила макар локалну самоуправу на чијој територији се налази то земљиште. Било би логично такође да је та локална самоуправа онда контактирала одговарајуће националне органе и организације, односно институције које се баве питањем заштите животне средине, како би се на најбољи могући начин заштитило оно због чега држава постоји, а то је јавни интерес, односно у овом угроженом случају здравље људи“, каже Дејан Лекић.
Он указује на још један велики проблем-рударски отпад је у својеврсној сивој зони јер закони у области животне средине заобилазе рударство и потпадају под надлежност Министарства рударства и енергетике.
„Активности у области рударства не потпадају под активности које се прате у контексту загађења, односно квалитета земљишта и свих ових вредности које изискују неку реакцију државе. Слично је са рударским отпадом. Рударски отпад и његове количине, био он неопасан или опасан, се не пријављују Агенцији за заштиту животне средине, већ иду у систем рударства енергетике и тамо се обрађују ти подаци. Стварно некада делује као да живимо у систему у коме нема претерано уређеног тока информација. Оно што посебно забрињава је да су те информације директно, не у другом кораку, не у петом кораку, већ директно у првом кораку везане за људско здравље и оно због чега систем постоји“, каже Лекић.
Случај рудника Столице није једини пример да не постоји контрола животне средине чак ни када озбиљно угрожава здравље људи.
Грађани Железника тврде да су данима пили воду са фекалијама а да их водовод о томе није обавестио. У Падинској скели тврде да су пили воду са арсеном 23 дана без обавештења. И то су само неки од недавних наслова који би у правној држави спадали у рубрику немогуће.
У Србији је могуће, само је питање колико знамо шта дишемо, једемо, пијемо.
Све док немамо независне и професионалне институције које ће гарантовати примену закона, неуверљиво звуче тврдње да је у Србији могуће безбедно копати руду.
