Окупило се 130 чланова Билдерберга, који су под председавањем шефа француске осигуравајуће компаније АХА, Анри де Кастрија, размотрили десетак тема. Поред неизбежних и очекиваних (Кина, миграциона криза у Европи, Блиски Исток, Русија, сајбер-безбедност, избори у САД, дугови, геополитика, цене енергената и сировина) појавиле су се и нове – „технолошке иновације“ и „прекаријат и средња класа“

Британски референдум је политичка игра која има з циљ да омогући да се тема односи Велика Британија-ЕУ задуго затворе за разматрање, будући да у случају победе противника изласка, коју треба да обезбеде Билдерберзи, то питање више никада неће бити покренуто и Енглези ће морати да се помире са свим будућим одлукама наднационалних власти

Тема „прекаријата“ много је озбиљнија и због ње је у Дрезден позван енглески економиста, професор Лондонског универзитета, Гај Стендинг, аутор две сензационалне књиге „Прекаријат: нова опасна класа“ (2011.) и „Повеља прекаријата“ (2014). Термин „прекаријат“, изведен је од речи „précaire“ (непоуздан) и „proletariat“ и означава људе са најнижим приходима, оне који раде непун радни дан на сезонском послу или у сивом сектору. Положај тих људи не дозвољава им да обезбеде своју економску и социјалну независност

То је прва „прекомерно квалификована“ класа која укључује три категорије људи: једна је изашла из пролетаријата, али они никада неће постићи оно што су имали њихови родитељи, друга су – мигранти, а трећу чини образована, дипломирана омладина која не може да нађе достојан посао. Све три групе повезује осећај несигурности који проузрокује њихов положај, ограничен приступ социјалним давањима, одсуство социјалне подршке и било какве перспективе, а то нову класу чини опасном за моћнике овог света

Током година неолибералне „перестројке“, формиран је нови, ефикаснији систем наднационалне контроле који укључује мноштво организација међу којима значајну улогу игра Трансатлантска политичка мрежа (TPN). У њој су највеће корпорације и банке са обе стране Атлантика, међу којима су Boeing, EADS et United Technologies Corporation, Ford, IBM, Microsoft, Siemens, BASF, Bertelsmann, AT&T, Nestle, Deutsche Bank, Citigroup, Warner&Walt Dysney. Сем тога, тој мрежи припада 60 посланика Европског парламента и 37 чланова конгреса САДУ ХОТЕЛУ Taschenberg palais у Дрездену од 9. до 12. јуна одржан је 64. сусрет чланова Билдербершког клуба, који овога пута није изазвао посебну грозничавост.

Упркос томе што су скупу присуствовале тако значајне личности као што су извршни директор ММФ Кристин Лагард, генерелни директор „Ројал Дач Шел“ Бен ван Берден, бивши државни секретар САД Хенри Кисинџер, генерални директор „Дојчебанк“ Џон Крајан, генерални директор ВР Роберт Дадли, главни уредник Bloomberg-а Џон Миклетвеј и други, сам догађај изгледао је као спектакл, чији значај није у томе да донесе неке одлуке (одлуке се доносе на другом месту), него у томе да се поштује успостављени ритуал који потврђује да систем глобалног управљања и статус његових представника и даље остају непромењени.

У периоду свеопштег благостања државе, када су постојали државни апарати који добро функционишу и демократска контрола, Билдербершки клуб био је један од главних транснационалних инструмената за управљање из сенке.

Чланови те мреже су највеће корпорације и банке са обе стране Атлантика, међу којима су Boeing, EADS et United Technologies Corporation, Ford, IBM, Microsoft, Siemens, BASF, Bertelsmann, AT&T, Nestle, Deutsche Bank, Citigroup, Warner&Walt Dysney. Сем тога, тој мрежи припада 60 посланика Европског парламента и 37 чланова конгреса САД, а TPNсе ослања на пројекте водећих западних „трустова мозгова“ (Краљевски институт за међународне односе/Chatham House, Институт Апсена, Европско-амерички бизнис-савет, Савет за међународне односе, Институт Брукингса, Европски институт за стратешка истраживања, Француски институт за међународне односе, Центар за стратешка и међународна истраживања и други).

Делатност Трансатлантске политичке мреже нигде се не објашњава, она истински ради у сенци, док заседања Билдербершког клуба – о којима сада медији унапред извештавају – све више подсећају на церемоније краљевског двора, чији рутински карактер, чини се, већ замара и саме учеснике. Протести који увек прате заседање клуба такође су се претворили у чин церемоније.

Оба учесника спектакла – и они који су заседали и они који су протестовали – овога пута одлично су одиграли своје партије.

Једино што из тих заседања може да извуче мислећи део друштва јесте – схватање на које правце делатности „елита“ треба да обрати посебну пажњу и одакле могу да потичу главни удари.

Овога пута окупило се 130 чланова Билдерберга, који су под председавањем шефа француске осигуравајуће компаније АХА, Анри де Кастрија, размотрили око десетак тема. Упоредо са неизбежним и очекиваним темама (Кина, миграциона криза у Европи, Блиски Исток, Русија, сајбер-безбедност, избори у САД, дугови, геополитика, цене енергената и сировина) појавиле су се и нове – „технолошке иновације“ и „прекаријат и средња класа“.

Потпуно очекивано, на састанку у Дрездену било је необично велики број представника Велике Британије. Наравно, на њему се говорило о још једном спектаклу – о референдуму о изласку Велике Британије из ЕУ (Brexit), док припреме за њега олакшавају европским политичарима да манипулишу свешћу својих грађана којима сугеришу да они одржавају демократске полуге управљања. У ствари, те политичке игре омогућавају да се тема односи Велика Британија-ЕУ, задуго затвори за разматрање, будући да у случају победе противника изласка, коју треба да обезбеде Билдерберзи, то питање више никада неће бити покренуто и Енглези ће морати да се помире са свим будућим одлукама наднационалних власти.

Тема „прекаријата“ много је озбиљнија и за њену презентацију специјално је позван енглески економиста, професор Лондонског универзитета, Гај Стендинг, аутор две сензационалне књиге „Прекаријат: нова опасна класа“ (2011.) и „Повеља прекаријата“ (2014).

Термин „прекаријат“, изведен од речи: „précaire“(непоуздан) и „proletariat“, појавио се још крајем 70-их година и означавао је људе са најнижим приходима, оне који раде непун радни дан на сезонском послу или у сивом сектору. Положај тих људи не дозвољава им да обезбеде своју економску и социјалну независност.

Овај термин први је почео да користи француски социолог Робер Кастел, затим италијански економиста Алекс Фоти, који је тврдио да је прекаријат у пост-индустријској фирми исто што и пролетаријат у индустријском предузећу.

У том погледу Гај Стендинг је створио своју концепцију, описујући прекаријат као нову класу која се налази у процесу настајања друштвене класе и карактеристична је по томе што је њен ниво обучености већи од плаћеног рада који јој нуди послодавац.

Појављивање прекаријата је последица дубоких промена које се данас дешавају на тржишту рада у условима опште глобализације.

Како указује Стендинг, једна од њених последица је настајање више нивоа класне структуре која је карактеристична управо за глобалну економију. На врху се налази плутократија коју чине супер-богати и само богати, затим такозвани саларијат – људи са дугорочним гаранцијама запослености, пензијама, здравственим осигурањем и слично, а ниже од њих је – стари пролетаријат.

Бројност саларијата и пролетаријата константно се смањује, али се зато прекаријата, класе испод њих, брзо повећава, после које следи сиротиња – људи који живе и умиру на улици без икакве повезаности са друштвом.

Прекаријат нема никакве гаранције за запосленост и приморан је да стално мења врсту посла. Радећи углавном по тренутним уговорима – он не може да рачуна на државну помоћ, пензијско осигурање, одмор, накнаде за незапосленост, боловање и плаћене здравствене услуге.

У још тежој ситуацији налазе се они који раде у сивој економији, без уговора о раду и правно регулисаног односа са својим послодавцем. Заправо, ти људи немају никаквих гаранција.

Мењање система пензијског осигурања доводи до нестајања границе између саларијата и прекаријата. Као што указује Стендинг, ми, у ствари, посматрамо лагану смрт пензија као таквих. Дотле док човек доживи 60 година власт ће повећати старосну границу за пензије и минимални радни стаж, а издвајања за пензиони фонд биће преусмерена са компанија на радника који ће плаћати све веће износе.

Пад прихода Европљана одвија се таквим темпом да се значајан део становништва приближава линији сиромаштва.

Према извештају НВО Oxfam, која је спровела истраживање у јесен 2015., 123 милиона људи у Европи (скоро четвртина становништва) изложена је ризику да се нађе у стању сиромаштва (таквих је 2008. било 116 милиона). То је директна последица све веће неједнакости у расподели богатства.

Према подацима извештаја Oxfam, 1% најбогатијих Европљана поседује трећину укупног богатства, док 40% најмање имућних поседује свега 1%.

Не само да прекаријат нема социјално-економска, него и многа грађанска, политичка и културна права која имају друге категорије становништва, што повећава његов потенцијал незадовољства које обично нема излаза. Одбацујући старе политичке партије, радници који су изашли из пролетаријата претварају се у социјални ослонац за све јаче крајње десничарске националистичке покрете који их сукобљавају са мигрантима. С друге стране, мигранте користе екстремне организације које контролишу специјалне службе и које воде бригу о томе да њихов протест не крене путем социјалне борбе, већ да остане у оквирима бунта без садржаја и смисла.

Осим тога, обесправљени положај прекаријата олакшава врхушки да изграђује полицијску државу у којој ће постепено нестати и сам појам приватног живота. Стендинг је назива „држава-паноптикум“ и указује на тотално надгледање које се већ примењује у Сједињеним Државама.

Али, зашто су, заправо, позвали Стендинга у Билдербершки клуб?

Вероватно је разлог у томе што је он следбеник концепције „неоспорног основног прихода“, тј. – гарантованог новчаног следовања сваком грађанину независно од потреба, али условљеног одређеном активношћу која се очекује од грађанина (учешће на изборима и сл.).

У Швајцарској су 2016. покушали да уведу такво примање, али предлог није успео: на референдуму који је одржан 5. јуна ове године против увођења „сигурног основног прихода“ гласало је 76,9% швајцарских грађана који су учествовали на гласању.

Таква идеја прети опасношћу да изазове деградацију радне етике на коју се ослања организовано друштво. Упркос томе, настављају се експерименти над људима, тако да ће програм „неоспорног основног прихода“ сада бити покренут у холандском Утрехту.

Пише: Олга ЧЕТВЕРИКОВА

Превела Ксенија Трајковић

Факти