У Европској унији све више скандала (Део први)

Уместо да се труде да заједнички превазиђу постојећу кризу, Немачка и друге чланице ЕУ међусобно размењују све скандалозније оптужбе. Продубљује се раскол између економске „локомотиве“ – Немачке –  са једне стране, и читавог низа земаља Централне, Источне и Јужне Европе, са друге. А чињеница да је међу њима више оних, које са Берлином  имају лошу „кредитну политику“,   прети новим конфликтима, који ће за читаву Европу значити  нове  финансијске  трошкове.

Није тајна да је последњих пар година једно од традиционалних „анфан терибл“  Европске уније представљала Мађарска. Руководство ЕУ је окривљивало власти те земље за антидемократичност, тежњу ка тоталитаризму, гушење опозиционих медија,  обнављање великодржавних и националистичких расположења. Неке од тих оптужби су се могле  образложити, макар делимично, и стране су покушавале да несугласице регулишу   преговорима и уношењем измена у национално законодавство.  Један део оптужби  се могао објаснити   сложеном и у многом  противуречном мађарском историјом.Међутим, чак и ако би се посматрала на тај начин, тешко да би могло да се каже да се ситуација у Мађарској толико погоршала у односу на 2004.годину, када је та земља уз пљесак Брисела ступила у ЕУ, да она сада на различите начине  покушава  да се измакне из читаве приче о ЕУ.

Међутим, и у самој Европској унији има оних који желе да крену сличним путем, и то – нико други, до – Немачка. У тој земљи, поготову са приближавањем  септембарских избора за бундестаг, јачају друштвено-политичке дискусије о томе да ли Немци баш морају да финансијски спасавају еврозону, а преко ње и целу ЕУ. А већ ако се мора  – да можда не  би требало   смањити број оних које треба спасавати?

Још пре пола  године радило се о Грчкој. Многи у Немачкој нису  имали ништа против да је виде изван еврозоне. Међутим, сада се улог у тој игри битно повећао, па се више  не ради о зони евра, већ о директном чланству у Европској унији. Међутим, главни удар најзначајнијих  немачких политичара  је сада   пребачен на Будимпешту.

Интонацију даје једна од главних фигура у све жешћим предизборним биткама за место федералног канцелара, социјалдемократа Пер Штајнбрик. Кроз јавне дебате са садашњим канцеларом – Ангелом Меркел, он је позвао  да се не преговара са мађарском владом премијера Виктора Орбана, већ да се једноставно „из Европске уније избаци Мађарска, која се котрља ка диктаторском режиму“. Такође,  „Развој Мађарске иде супротно од демократије“ – подвукао је Штајнбрик, мислећи између осталог на амандмане на устав, које је у марту донео мађарски парламент, а којима су смањена овлашћења Уставног суда.

Меркелова није остала дужна и вешто се, као да се препире са опонентом,  у односу на Будимпешту такође изјаснила врло критичарски изјавивши да је „потребно да се учини све, како би се та земља вратила на прави пут“.

Било је јасно да су и те констатације, мада врло далеко од садашњих немачких проблема, биле сасвим довољне да дође до скандала. Фрау Меркел је зато покушала да свој одговор Штајнбрику украси шалом: „Па не морамо баш одмах да шаљемо коњицу“ у Мађарску.[1]

Реакција Виктора Орбана је била моментална. Подсетио је да су „Немци једном већ слали коњицу у Мађарску – у облику тенкова, али им је то била лоша идеја, јер није довела до успеха“ – имајући у виду догађаје из Другог светског рата.

И тај је одговор у извесној мери био недипломатски. Познато је да је Немачка врло осетљива према било којој непажљивој дискусији која се односи на нацизам, историјску кривицу немачког народа и пројектовање те историје у садашњицу. Тим пре што се у условима постојања еврокризе број оних који желе да и кад треба, и кад не  треба прикуцају савремено немачко руководство на стуб срама нацизма очигледно повећава. Посете Ангеле Меркел и других немачких руководилаца Грчкој су у локалној грчкој штампи редовно праћене увредљивим публикацијама и  фотографијама фрау канцеларке са брковима. При чему   ти бркови  немају никакве везе са споровима о  браковима које склапају људи истог пола.

Ипак  реакција немачког политичког естаблишмента чак и у таквој позадини изгледа претерано егзалтирана. Јурген Тритин, копредседник партије „Савез-90“/ „Зелени“ је позвао госпођу Меркел да се не мири са увредама од стране Мађарске и да призна да  је „њена политика тихе дипломатије према падању Орбана у аутократију потпуно неуспешна“. У Социјалемократској партији Немачке чији је кандидат, у ствари, испровоцирао скандал, захтевано је да се из удружења конзервативних партија у Европарламенту, тј. из Европске народне партије,  искључи партија ФИДЕС, која је у Мађарској на власти. Слично мишљење има и председник Европарламента   Немац  Мартин Шулц, који је изразио убеђење да ће демарш Орбана постати предмет дискусије у Европској народној партији. Истовремено је речи мађарског председника владе назвао „тако смешним да чак не заслужују ни коментар“.[2]

Међутим, оваква  војна реторика тешко да може да смири расположења Европске уније, у којој је антинемачки вектор очигледно све јачи. Конкретно, оптужбе због тежњи немачких финансијских кругова да преузму економију еврозоне чују се чак и из таквих респектабилнихбанкарских центара као што је Луксембург. Тако је министар иностраних послова Луксембурга Жан Аселборн   директно окривио Немачку за тежњу да постане хегемон   у еврозони и то, конкретно, диктирањем дугим земљама какву политику да воде у банкарском и финансијском сектору. „Немачка нема права да одлучује ког модела треба да се придржавају  земље Европске уније“ – изјавио је и додао: „Не сме се дозволити да се, под изговором да се искључиво ради о техничким питањима финансијске политике, другим земљама искључује  ваздух“.[3]

У свим тим причама постоје и подводне хридине. Јер, речи Меркелове о „коњици“   публику су директно подсећале  на Штајнбрикове речи, изговорене још 2009.године. Тада је он, потсећа DeutscheWelle, припретио „коришћењем коњице“  против Швајцарске, уколико она буде прихватала Немце који одбијају да у својој отаџбини плаћају порез.  Није све једноставно за разумевање ни у одговору Виктора Орбана.  1944.године Хитлер је стварно послао тенковске јединице Вермахта у Мађарску, мада је она тада била искрени немачки савезник, што читавој причи  даје сасвим другачији карактер.

Без обзира на то, распаљивање страсти   међу чланицама ЕУ  не представља главни проблем, мада доводи до вртоглавог погоршања међудржавне атмосфере у ЕУ. Принципијелна претња се састоји у избацивању скандала у државне врхове, а чињеница да се ти скандали локализују око Немачке само подвлачи озбиљност проблема. Јер тешко да се може негирати чињеница да су саме немачке власти, бавећи се  тражењем новог места у Европи, у многом код својих партнера из ЕУ  створиле како претеране  илузије, тако и озбиљне сумње.Посланик Европарламента Александер Ламбсдорф је једном за ситуацију у којој се Немачка нашла после уједињења обе Немачке рекао да је то „стратешки мелем за душу“. Уосталом, више немачких експерата се изјашњавало још отвореније, говорећи о опасности ситуације када Немачка „постаје централна економска држава све слабије Европе“, и још, дискутујући о алтернативи: Берлин гарантује континенту или нови „Маршалов план“ или версајски „диктат без рата“.[4]

Карактеристично је да се данас у Европској унији ради не само о размењивању историјских заједања и алузија. Не било ко, већ заменик министра финансија Грчке Христос Стајкурас  је у јесен 2012. предложио да се од Немачке затраже нове ратне репарације, па је чак обећао да ће лично да прорачуна износе тих репарација. Истина, према уговору из 1960, тадашња Савезна Република Немачка је Грчкој већ платила 74 милиона долара, као и посебне компензације за Грке  који су били заробљени  у нацистичким концентрационим логорима.  Међутим, у ствари је Грке, које је погодила и финансијска криза и вишезначна  улога  Немачке у њој, забринула судбина националних резерви злата које су, како претпостављају грчки експерти, још немачки фашистички окупатори  извезли из земље. Осим тога, на преговарачком столу може да се нађе и враћање кредита који је у време Другог светског рата, на захтев власти Трећег Рајха, Атина дала Берлину. Његова тадашња вредност се процењује на неколико милијарди долара, без обрачунате камате. Како је прорачунала специјална комисија грчког министарства финансија, дуг Берлина Атини сада износи 7,5 милијарди евра. Али Национални савет Грчке за истрагу по немачким дуговањима сада даје другачији обрачун. По њима Грчка има основа да од Немачке захтева  162 милијарде евра, што  представља 80% грчког БДП-а.[5]

Не треба да се заборави да су се и главни антикризни програми и механизми Европске уније захваљујући управо Немачкој сада нашли у „висећем“ стању.  Уставни суд земље ујесен треба да саопшти своју одлуку у вези са тужбом Европског стабилизационог механизма (ESM) и учешћем Берлина у њему. Подносиоци тужбе, најбољи немачки економисти и правници, инсистирају на томе да Европска централна банка (ЕЦБ),  остварујући програм неограничене куповине државних папира од вредности из проблематичних земаља еврозоне, крши европске законе. Јоахим Штарбати, професор  економије на Тубингенском  универзитету, активиста нове партије немачких евроскептика „Алтернатива за Немачку“, тврди :  „У Мастрихтском уговору пише да је задатак ЕЦБ да стабилизује валуту евра, а не да стабилизује еврозону“.[6]

Мада су шансе да тужба буде прихваћена мале, наведена чињеница неће моћи да смири Европску унију,  баш као што то не могу ни „трговински ратови“  између Брисела и Пекинга који се великом брзином разгоревају, као ни спорови у вези са антикризним стратегијама ММФ-а.  Финансијски и геополитички улози који потпомажу развој ситуације у вези са  Европском унијом све су већи.

(Наставак следи)