У Хрватској је у току покушај стварања треће усташке државе

Усташтво, које је створило Независну Државу Хрватску, никада унутар хрватског националног бића није поражено ни одбачено, обновило је своју снагу и своју државу 1991. године а већ неколико месеци присуствујемо отвореним покушајима Павелићевих следбеника да такву државу по трећи пут ревитализују и њоме завладају.

У години која је на измаку два су догађаја у српско-хрватским односима оставила значајан траг; први је улазак Хрватске у Европску унију а други покушај обнове усташке Хрватске. Овај први, рекли би неупућени, деловао је на Србе у Хрватској охрабрујуће, и то је тачно, али само ако узмемо у обзир првих двадесетак дана „европске Хрватске“. Толико је Србима требало да  схвате како та чињеница у њихове животе не уноси ни трачак светла, равноправности, уважавања од стране већинског народа. Напротив. 

УСТАШКИ ИГРОКАЗ

Ношена историјским паралелама и сећањима, хрватска десница (читај усташе) тачно је закључила да ће се покровитељство Немачке над Хрватском, каква год та држава била, наставити и у собама Уније. Управо сведочимо да је тако. Ово друго, обнова државе каква је постојала за време Павелића, многима у Београду изгледа као сновиђење, машта рођена из мржње разносилаца такве теорије, посебно аутора ових редова. Он се тиме код Срба највише бави.
-Каква НДХ, какво усташтво, црни Дмитровићу.  Други ову тематику игноришу или јој се, испровоцирани конкретним догађајем, враћају с времена на време.

А онда се догоди Јосип Шимунић, његов усташки игроказ на Максимиру, уз учешће тридесетак хиљада добровољаца, усташоида, и чини се да су многи у Београду прогледали.

Маринко Чулић, један од три најбоља хрватска новинара у овом тренутку, написао је пре неки дан текст који би, да га је потписао Ратко Дмитровић, сва булумента „друге Србије“ – од полуписмених новинара, преко израубованих политичких протува, до крвопија са ладним трајнама из невладиног сектора – прогласили ратнохушкачким, мржњом набијеним, деструктивним, опасним по односе Србије и Хрватске. Шта тврди Чулић? Оно што и моја маленкост ево већ пуне две деценије; да се Хрватска није очистила од усташтва, да је то зло све утицајније и све снажније, да се увукло у све поре хрватског друштва и има само један циљ: обнову усташке НДХ.

Чулић каже да за тако нешто данас у Хрватској постоје две од три претпоставке познате 1941. године, у време настанка НДХ: подршка Католичке цркве и килавост највеће политичке партије у Хрватској. Онда је то била Хрватска сељачка странка, данас је Социјалдемократска партија. Хрватски новинар нема дилему; само међународни фактор, Европа оваква каква је данас, без фашистичке Италије и нацистичке Немачке, спречава Хрватску да опет постане усташка држава.

Ова поставка има једну слабу тачку. Зове се Немачка. Та држава, разуме се, не баштини Хитлерову политику, али упорно, већ 25 година, као омађијана, често несхватљиво, без имало такта и разумевања за интересе других, штити сваки облик хрватске власти, сваки њен потез, отворено кокетирање са фашизмом, обнову усташтва, дискриминацију, убијање и протеривање Срба… Данашња Хрватска настала је на злочину а пресудну улогу у њеном настанку – то је недавно у Београду јавно рекао француски министар иностраних послова у време распада Југославије, Ролан Дима – одиграла је Немачка, посебно Хелмут Кол и нешто мање Ханс Дитрих Геншер. Кол је тада, подсетимо се, запретио распадом Европске заједнице уколико чланице тог савеза не буду следиле Немачку у намери да призна независност Хрватске и Словеније. Беше то баш у ове дане 1991. године. Геншер је за католички Божић слетео у Загреб и саопштио Туђману да ће Европска заједница службено признати независну Хрватску већ у јануару 1992. године. Одлука је донета, датум саопштавања је 15. јануар, казао је Геншер. 

ПОГОНСКО ГОРИВО – МРЖЊА 

Од првих напада на ћирилицу у Вуковару, а то се проширило на целу Хрватску, до усташког оргијања на максимирском стадиону, службена Немачка ниједном није нашла за сходно да упозори Загреб како мржња према Србима и усташтво нису препорука за модерно европско друштво. Не, сасвим супротно.

Из Бона су стизали коментари да су усташко-фашистичка превирања у Хрватској унутрашња ствар те земље.

Вратимо се Чулићевом тексту. Овај аутор сасвим оправдано закључује да је ћутање и повлачење владе Хрватске, а посебно СДП-а (на оба места председава Зоран Милановић) пред усташким групама довело модерну Хрватску – по уставној дефиницији утемељену на антифашизму – у парадоксалну ситуацију да је Загреб 1941. године имао више снаге да се супростави усташтву него Загреб 2013. године. Као необорив аргумент за овакво тумачење ствари, Чулић извлачи „акцију стадион“, случај из првих дана постојања НДХ кад су усташе на фудбалском стадиону у Загребу направиле сабирни логор и намеравале да раздвоје средњошколце Хрвате од Срба и Јевреја. Нису успели. Догађај је екранизован, аутор филма је Душан Вукотић.

У данашњем Загребу готово сви Срби средњошколци, а има их шака јада у односу на прошлост, раздвојени су од Хрвата; налазе се у Српској православној општој гимназији „Кантакузина Катарина Бранковић“. У другим загребачким средњим школама Срба нема ни за прсте једне руке. Или су асимиловани или се не изјашњавају као Срби, знајући да им то у сваком смислу може да отежа живот. Демократска и слободна Хрватска.

Оно што посебно забрињава у овој причи свакако је изостанак јавне критике усташтва; док усташке групе дивљају Хрватском, у Загребу, Сплиту, Осијеку, Дубровнику, Сиску није одржана ниједна трибина, ниједна панел дискусија, скуп антифашиста на ком би се рекло да Хрватска не клизи већ се стрмоглављује у отворени фашизам. Ово у Хрватској више нема везе са десницом, политичким деловањем на фону екстремизма, то је отворени фашизам. Нико му се не супротставља, осим групе новинара, што уместо позитивних последица у хрватском друштву изазива још жешће реакције у циљу додатне диференцијације унутар хрватског националног корпуса.

Прошлог викенда Хрватска телевизија емитовала је у ударном термину, на Првом програму, домаћи филм „Корак по корак“, снимљен прошле године. Тематика је ратна, место радње Осијек и његова околина 1991. године. Да вас не замарам садржајем, ако тога у филму уопште има, Срби су представљени као монструми; крајње бруталне сцене клања голобрадих хрватских војника, напијање, банчење и уживање српске војске уз роштиљ, док на десетак корака даље српски војник сече врат једном Хрвату, док у оближњем хангару Србин силује једног заробљеног Хрвата. Филм је и снимљен само због тих сцена. Погонско гориво – мржња. Можете ли да замислите Србина у Хрватској сутрадан, након емитовања филма. Колико њих је смогло храбрости да се уопште појави на улици, пред комшијама, у продавници…И тако већ двадесет година.

МОЖЕ БИТИ КАСНО… 

Континуитет усташког духа који се провлачио кроз све владе Туђманове Хрватске, пресекао је Иво Санадер. То мора да се призна. Садашњи затвореник апсане у загребачком Реметинцу кокетирао је са хрватским националистима, на почетку каријере и сам је био националиста, али Санадер није из усташке приче, он је ХДЗ , за време свог председниковања, очистио од усташтва, потпуно маргинализујући  Вицу Вукојевића, Ивана Миласа, Ивића Пашалића, Ђуру Перицу… Санадер је први Хрват из високе политике који је, уочи православног Божића дошао у просторије Српског националног вијећа у

Загребу и на вратима изговорио: „Христос се роди“. Данас Зоран Милановић не зна шта да ради са пробуђеним усташтвом. Његова Социјалдемократска партија константно истиче свој антифашистички поглед на свет, али на локалу коалира и са ХДЗ-ом и са странком ратног злочинца, Младена Главаша. Милановић је безброј пута доказао да спада међу Хрвате који се грозе усташтва, али Милановић није човек који би у судар са усташама кренуо отворено, без калкулација шта то може да му донесе на следећим парламентарним изборима.

Зато је пре месец дана у Вуковару седео четири сата са усташијом из „Стожера за хрватски Вуковар“ убеђујући их да разбијање ћириличних плоча није добро за Хрватску. Они су сутрадан разбили још три табле. Санадер би, убеђен сам,  или одбио такав састанак, или би се на њему задржао толико да окупљенима поручи како ће их све похапсити ако разбију још само једну таблу.

Чека ли Милановић да усташе заузму положај пред његовом стамбеном зградом па да онда реагује? Ако чека, биће касно за њега а довољно за обнову треће усташке хрватске државе.

Ратко Дмитровић
Извор: Печат
27.12.2013.