Проблем српске привреде није у лењости и непредузимљивости њених грађана, како говори председник Србије Александар Вучић, већ у неспособности, непрофесионализму и очајном квалитету безидејне политичке и “стручне” елите – оценио је у интервјуу за “Вести” привредник Милан Кнежевић који сматра да је решење нагомиланих,годинама нерешаваних проблема могуће ако нова Влада усвоји искуства немачке рационалности и јапанске посвећености и ако буде мењала услове привређивања у ороченом времену.
– Годинама је Асоцијација малих и средњих предузећа и предузетника сарађивала са НАЛЕД-ом на чијем је челу једно време била Брнабићева. Њихова “Сива књига” садржи више од 100 дефинисаних проблема који оптерећују пословање домаћих привредника и велики број проблема са којим се срећу инострани инвеститори. Дефинисани су по надлежностима министарстава и за њих су понуђена стручна решења, али је за две године решено свега шест одсто. Избор Брнабићеве за премијерку даје јој могућност да спроведе у дело оно што је са нама годинама предлагала. Плашим се, међутим, да је систем толико инертан и запуштен и да га је немогуће променити.
Како тумачите велику прашину која се подигла због ангажмана председника Србије приликом отварања шведске робне куће Икеа?
– Халабуку, као и лично ангажовање председника Србије у маркетиншкој промоцији ове фирме, домаћи привредници су доживели као још једно од понижења. Зашто председник не оде на отварање неке пекарске радње у Нишу? Не постоји никаква правно-статусна разлика између било ког предузетника и ове компаније. Икеа ради у интересу приватног капитала по принципу продаје са складишта, препуштајући купцима монтажу купљених делова намештаја. Комплетан асортиман робе се увози, па је нејасно зашто се прави таква представа од доласка једне иностране трговачке компаније?
Вештачки курс
Колико је одржив покушај бављења приватним бизнисом у Србији?
– Довољно је рећи да има 140 парафискалних намета, и једина смо земља у свету која опорезује инвестиције. Закон о занатству није донет ни после десет година од када је завршена јавна расправа. Привреда дугује више од десет милијарди евра банкама и добављачима. Вештачким одржавањем курса динара дестимулише се извоз. Низак курс динара одржава се због енормног увоза и јавног дуга. Агитовањем на грађане да започну нови бизнис у оваквим условима исто је што и примати путнике на торпедован брод. Кога уопште интересује што се тек сваки шести бизнис дугорочно одржи .
Сматрате ли да ће Икеа, како се чуло, “затворити” домаће произвођаче намештаја?
– Њен долазак ће угрозити функционисање изузетно виталне домаће производње намештаја којој ће се смањити обим пласмана. Иначе је отварање Икее у Србији одсликало и наш национални провинцијализам. Каква смо то земља у којој долазак једне компаније изазива невиђен интерес целог државног врха и грађана?
Спадате ли у домаће привреднике који су против субвенција за стране инвеститоре?
– Да, јер су противуставне. Уставом је загарантована једнакоправност свих правних субјеката на територији Србије. Привредници издвајају средства у буџет ради финансирања јавних интереса, а политичари их потпуно дискреционо додељују кроз субвенције привилегованим фирмама, углавном страним. Испоставља се да ми привредници финансирамо сопствену нелојалну конкуренцију. Никада није извршена ниједна анализа улагања огромних средстава која су подељена. Веровање да ће оваквим привилегијама доћи до бржег развоја земље је веома наивно.
Због чега мислите да је наивно?
– Највећи део тих фирми функционише као проточни бојлер, све увезу, дораде са јефтином радном снагом и све извезу. После три године, колико су у обавези да задрже субвенционисане раднике, фирме могу да покупе технологију и оду. Рецимо, нето девизни прилив Фијата је мањи од извоза малине или десет пута мањи од извоза кукуруза.
Како бисте оценили српско тржиште?
– Јако је плитко, ограничено ниском потрошњом због малих примања грађана и високе стопе незапослености. Велики део тржишта је дефинисан тако да су шансе за започињање бизниса изузетно мале. Стално саветујем предузетнике да опрезно улазе у бизнис, јер одговарају и својом приватном имовином за пословање предузетничких радњи. Држава их, различитим, мизерним подстицајима, увлачи у свет бизниса препуштајући их законима потпуно неуређеног тржишта на којем нелегална, црна зона и сива економија заузимају више од 40 процената.
Недавно сте рекли да се Србија колонизује. Зашто то мислите?
– Уместо освајања нових територија ратовима, колонизација великог броја земаља врши се софистицираним моделима пласмана капитала, робе и услуга. Слободно тржиште не постоји. Многе развијене земље су достигле високе стопе развоја привилегијама да штампају и пласирају новац уместо робе. У свету тренутно има четири пута више капитала него робе. Ударне, јуришне формације чине банке које су само Србију задужиле за 45 милијарди евра. Толико су дугови државе, грађана и привреде. На име камата за јавни дуг потребно је годишње издвојити око 1,3 милијарде евра. Грађани се стимулишу да троше из кредита што ствара вештачку тражњу за увозним робама, а оставља огроман дуг нашим потомцима. Приходи од капитала су четири пута већи него приходи од рада, робе и услуга. Свет се гуши у капиталу.
Бизнисмен и новинар
Милан Кнежевић рођен је 1952. у Босанском Новом у Босни и Херцеговини. Основну школу је завршио у Приједору, Техничку у Бањалуци, а студије филозофије у Сарајеву.
Власник је приватног предузећа Модус из Београда где живи последњих 25 година. Има велики број наступа у средствима информисања као председник Асоцијације малих и средњих предузећа. Пише и за дневни лист “Данас”, а текстови су му објављивани и у недељнику “НИН”. Председник је прве Приватне привредне коморе и организатор националног клуба тениских навијача.
Ожењен је, и отац једног детета.
У чијем капиталу?
– У САД четири најбогатија човека располажу истом количином капитала као 3,5 милијарди људи, а један менаџер је у Америци 2014. зарадио четири милијарде долара.”Повампирени” капитал више нико не може довести у функцију уједначеног друштвеног развоја. Велики број грађана нема ништа од тога што ће богаташи постајати све богатији, баш као што се земље у развоју неће никад значајно развити. Значајну финансијску супстанцу исисају банке, увозници и лизинг аранжмани, затим се преузимају јавна предузећа и природни ресурси, а државе претварају у пуке неразвијене колоније. Нажалост, капитал има завичај, а он се налази у развијеним земљама, не код сиротиње. Висока примања се штите имиграционом политиком, а не слободним тржиштем рада. Није возач из Европе шест пута продуктивнији од оног из Индије, а толико му је већа плата. Процес глобализације је сада сасвим јасан, богати ће имати све више науштрб сиромашних.
Д. Декић – Вести
