Сви диктатори имају исту судбину, чека их неславан крај. Александар Вучић то зна. Док је био радикалски опозиционар аргументовано је указивао на примере Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића, упорно понављајући да су добили што су заслужили. А, којим неповратним путем ће поћи данашњи српски Вођа, описује Предраг Поповић, бивши главни уредник дневника „Правда“ и близак Вучићев сарадник
Милошевић је више од десет година имао апсолутну власт, радио је што год му се прохтело. Омогућио је да стотине његових пријатеља и сарадника дођу до огромне имовине. На крају, кад је падао, кад су га хапсили, уз њега су били само Синиша Вучинић и несрећни Живорад Игић, сви остали су се разбежали и посакривали.
У хашкој ћелији умро је сам, није било никога ни чашу воде да му принесе. Ђинђић је прошао још горе. Понашао се диктаторски, а с њим су, као марионетом, управљали Беба, Чеда и слични типови. На онај свет испратио га је само Милан Веруовић Бургија, промовисан у телохранитеља. Милошевић и Ђинђић су личним примером показали да се не исплати бити диктатор – говорио је Вучић пре него што је засео на власт.
Већ три године Вучић од Србије прави лични калифат. Злоупотребом полиције, правосуђа и медија зауставио је процес демократизације друштва и све грађане свео на ниво таоца својих авантура. Мимо институција, агресивно и примитивно, он одлучује о животу и смрти, о државним границама, личној имовини поданика, политичке противнике и све остале јеретике хапси, а истовремено једном речју зауставља судске поступке против криминалаца из своје свите. Режимски медији месецима черече заштитника грађана због сумњи да је одговоран за трагедију која се догодила пре 23 године, нико не сме ни да пита за утврђивање политичке и кривичне одговорности министара који су недавно кршили процедуре и допринели паду хеликоптера и губитку седам живота. По Вучићевом наређењу судски извршитељи плене телевизоре и фрижидере несрећницима који немају пара да плате струју и комуналије, али нико не дира њему подобне тајкуне чији порески дугови износе више десетина милиона евра.
Док испуњава стране налоге, којима Србију баца у дужничко ропство и препакује у складу с америчким планом о „посткосовској будућности“, западни центри моћи дозвољаваће му да спроводи тиранију. Док се надају да ће имати неку личну корист, многи грађани Србије занемариваће логику, истину и правду и подржаваће напредњачки картел. Но, та игра неће трајати вечно. Као и сви диктатори пре њега, и Вучић ће се суочити са чињеницом да ђаво увек дође по своје.
Кад почне да пада, одгурнуће га они који су му данас најближи, у које се највише узда и за које мисли да су му најлојалнији. Камен по камен, расуће се пирамида власти у коју је узидао своју и туђу похлепу. Старе заслуге, из времена заједничког злочиначког подухвата, заборавиће већина његових садашњих дворјана. Многи напредњаци ће покушати да се дистанцирају и да, далеко од јавности, избегну суочавање са својим делом одговорности за све зло које су правили од 2012. Неки од њих агресивно ће се супротставити садашњем вођи, док ће кључну улогу у демонтажи картела преузети неколико његових најистакнутијих сарадника, пријатеља и кумова.
Пренадувани балон пукнуће по свим шавовима. Прво ће странци, полако и стрпљиво, почети да му припремају замену и плету замке које неће моћи да избегне. Тај процес је већ у току, што значи да неће проћи много времена да се пређе у другу, по диктатора опаснију, фазу опште деструкције.
Вучићу су познати начини на које странци уништавају неподобне политичаре и њихове странке. Уосталом, и сам је предводио једну такву субверзивну акцију. Кад су Американци проценили да Српску радикалну странку, као најјачу политичку организацију у Србији, не могу разбити хашким прогоном Војислава Шешеља, решење су нашли у Александру Вучићу. Припреме су биле кратке, али ефикасне. Западњачке амбасаде су напрасно почеле да их угошћавају, Борис Тадић и Миодраг Ракић добили су наређење да им обезбеде логистику, а тајкуни да им напуне џепове. После понуде коју нису могли одбити, њих двојица су стравичном медијском кампањом сатанизовали кума и вођу – монструма Шешеља и демонтирали СРС, заувек је избрисавши с политичке сцене. Исти сценарио спреман је и за СНС.
Вашингтонски, лондонски и бриселски управници већ шаљу јасне сигнале који најављују демонтажу по свим нивоима. Политичко урушавање Вучићеве нејаке империје предводиће Зорана Михајловић, крупни капитал ће своје дезертерске поруке послати преко Николе Петровића, медијски јуришници Жељко Митровић и Драган Ј. Вучићевић само ће, по ко зна који пут, променити боје својих застава и наставити да, неком другом за љубав и паре, хипнотишу јавност. Сиву зону, најбројнију и најбогатију, у којој се налазе многи тајкуни и тајкунчићи којима је Вучић нанео огромну штету протежирајући арапске, црногорске и остале лажне инвеститоре, репрезентоваће зајечарски газда Саша Мирковић. Колико је забраздио и да му нема опстанка на власти, диктатор ће схватити кад га напусти и кум Петар Панић Пана, тренутни господар подземља.
Процес демонтаже странке његовог превасходства Александра Вучића, судећи по томе како сада стоје ствари, предводиће Зорана Михајловић. У јавности, па и међу гласачима и функционерима Српске напредне странке, актуелна министарска саобраћаја створила је утисак да је аутономна и јака личност, која без страха емитује дисонантне тонове, одступа од страначке и државне стратегије и запањујуће дрско избегава јавно презентовање идолопоклонства. Чврстим ставовима и предаторским стилом Михајловићева је о себи створила слику која се у свему разликује од патетичног, вечно уплаканог еуфорично-депресивног колерика Вучића.
Политичку и карактерну разлику препознају и чланови Председништва и Главног одбора напредњачког картела. Као што нико од њих нема храбрости да се, по било ком питању, супротстави Вучићу, никоме не пада на памет ни да се замери Михајловићевој. С истанчаним инстинктом за паразитирање, већина напредњачких функционера схвата да ће, кад за то дође време, управо Зорана одлучивати о њиховим каријерама.
То зна и Вучић, али више нема начина да спута нелојалну конкуренцију. У врху СНС-а скупили су се конвертити свих идеолошких оријентација, чији је једини заједнички именитељ – лични интерес. На такву врсту политиканата не може се другачије утицати осим задовољавањем њихових амбиција или суровим застрашивањем. Тактика штапа и шаргарепе даје резултате само на краћи рок. А, он је истекао. Задовољене су само амбиције Небојше Стефановића, Братислава Гашића званог Бата Сантос, Николе Селаковића, Јадранке Јоксимовић и још неколико безначајних напредњака. Личну гарду диктатор није бирао по професионалним могућностима и карактерним особинама, тако да од њих, кад дође стани-пани, неће имати баш никакве користи.
С друге стране, против Вучића могу да се окрену сви остали напредњачки челници. Већина њих је компромитована на разне начине, што може да се згодно употреби за претње или подмићивање.
Уколико Михајловићеву подрже стране службе – што је предуслов за акцију – неће јој бити тешко да врбује политиканте попут „Плејбојеве зечице“ Маје Гојковић, фаркаждинског свињара Горана Кнежевића, новосадског стручњака за бехатон Игора Мировића, трилатералног мужа Маје Јапунџе Александра Николића званог Фото Тони, доктора Златибора Лончара и свих других њихових моралних двојника. Некоме ће се мало припретити, некоме обећати камиони и авиони, и остаде Вучић без подршке у Српској напредној странци.
Фатални удар задаће му финансијска каста чији фронтмен је кум Никола Петровић. Сам по себи, Петровић није битан, његови таленти се завршавају на куповини скупих сатова, испијању вина, пушењу томпуса и бекријању под шаторима. Међутим, где је он, ту су Станко Суботић и Мило Ђукановић, који од Србије праве црногорску колонију.Господар Брда и Приморја своју дуванску империју данас шири уз помоћ Арапа, који су у бесцење добили ЈАТ, хиљаде хектара војвођанске земље, „Београд на води“… Да, чињеница је да Вучић представља најбољу Суботићеву инвестицију, али сувише је пара у игри да би се ризиковале везивањем за судбину диктатора у паду. У сарадњи са Цанетовим консиљереом Владимиром Поповићем, званим Беба, Никола Петровић ће руководити преусмеравањем финансијских токова што даље од Вучића.
По систему спојених судова, и остали тајкуни дистанцираће се од диктатора. Како су га нашли, тако ће га и заборавити Милан Беко, Богољуб Карић, Предраг Ранковић Пецони, Миодраг Костић и остали. Без милости и сентимента, они су с осмехом на цедилу оставили свог творца Слободана Милошевића, а касније су ту праксу, логичну за крупни капитал, наставили у односима са Ђинђићем и Тадићем, па ни Вучић не може да очекује ништа друго осим прекид прилива евра.
С брода који тоне побећи ће и многи други, медијски мање атрактивни али не и сиромашнији, спонзори тренутног владара. Значајну улогу у каналисању њихових интереса могао би да одигра Ивица Којић, шеф кабинета Александра Вучића. Иако је на тај положај стигао из кабинета Млађана Динкића, сумња се да ради у интересу Ивице Дачића. Разоткрио се на случају Љубомира Илкића, бившег извршног директора „Симпа“. С педигреом „младог лава“ СПС-а, Илкић се, наводно, понудио за пријем у СНС. Разговор је обавио с Којићем. У замену за трансфер и заустављање судских поступака који се воде против њега, понудио је информације о рачунима на које је врањански тајкун Драган Томић склонио паре из „Симпа“. Којић је о томе обавестио Дачића, а не Вучића. Илкић је платио грешку, ухапшен је средином марта, а Вучић је тек тада схватио да на најзначајнијем месту у кабинету има човека у кога не сме да има поверење, а који је упознат са свим његовим активностима, плановима и контактима.
Као Динкићев експерт, за разлику од Вучића, Којић одлично разуме како функционише српски финансијски крвоток и колико су за сваку власт битни локални моћници, који далеко од медија, али врло немилосрдно, бране своје интересе и не презају од сукоба са сваким ко пожели да им гурне руку у џеп, па таман да га је родила и мама Ангелина.
У том контексту, као најбољи лакмус-папир треба посматрати Сашу Мирковића, ванкњижног власника Зајечара. С вучићевским осећајем за лојаланост, Мирковић ће први покупити пинкле, дистанцирати се од вође и трансформисати се у огорченог опозиционара. Менаџер за естраду, алхемију, кибернетику и све остало безброј пута је доказао доследност само у недоследности. Био је уз радикале, социјалисте, динкићевце… Пошто се кроз његове бизнис-комбинације преливају интереси и неких крупнијих играча, да је готов Вучић ће најјасније уочити кад Мирковић почне, а на то се неће дуго чекати, да га черечи као што сада ради Бошку Ничићу, који је за њега био исто што и Шешељ за Вучића.
У Петра Панића, званог Пана, Александар Вучић има орочено поверење. Иако тренутно љубав цвате, обојица знају да ће Пана, чим пригусти, између свог интереса и оданости куму изабрати вољеног себе. Као шеф радикалског обезбеђења, Панић је створио много тога – статус међу „жестоким момцима“, паре, имовину… Своје специјалне услуге, чврсто повезане с напредњачким бејзбол-палицама и опозиционарским леђима, сада је ставио на располагање Вучићу. Као Шешеља, Панић ће и Вучића, док трепне оком, оставити у прошлости. Првог вођу Пана је изневерио под претњом дизања хашке оптужнице. Из Шешељевог окружења експресно се пребацио под заштиту Владана Батића. У истом стилу, ако се опет суочи с неким већим проблемом правосудне природе, ратосиљаће се и Вучића. Без подршке из подземља, диктатор ће остати ускраћен за оно што највише воли – насиље. Доскора, док је био најјачи, задовољавао се ширењем параноје. Међутим, услед пада популарности и све очигледнијег љуљања трона, Вучић нема другог решења него да страх подржи правим насиљем. Без Пане и екипе с Косова, најјачи напредњачки топуз биће Јадранка Јоксимовић, а ње се плаши само Вучић.
Док год буде на власти, Вучић може да рачуна на подршку својих водећих медијских манипуланата Жељка Митровића и Драгана Ј. Вучићевића. Власници „Пинка“ и „Информера“ држаће јавност у наркози до последњег атома снаге. Међутим, чим диктатор падне, Митровић ће, по ко зна који пут, уградити нови химен и потрчати у загрљај следећем господару. Радио је то неколико пута, увек брутално, гласно и јасно, без гриже савести. На тај начин, сваки пут је избегао свођење рачуна и суочавање с правдом. Вучићевић, опет, није толико паметан. Он ће само да нађе следећег газду који није много гадљив, коме неће сметати информеровско лагање и безрепо глупирање.
Вучићу неће бити лако да припреми одбрамбене механизме. Уместо да јача странку, применио је Шешељеве параметре – окружио се полтронима, који могу без стида да се диве његовој бешици, али потпуно су неупотребљиви за било какву конкретну активност. Такође, попут Шешеља, и Вучић је уверен да је један човек – лично он -довољан за вечно трајање на власти. Па, проћи ће баш као његов узор, истопиће се док си рекао „кирби“.
С хаосом у странци, у којој не постоје два човека с истим интересом, Вучић не може да се избори. Пропустио је много времена и прилика за решавање кадровских проблема. Тај пропуст је изазван његовим карактером и радним навикама, које су га ограничиле да се само на два начина односи према обавезама: 1. Ово не морам сад да решавам, и 2. Ово не морам уопште…Лењ и конфузан, сву енергију коју поседује усмерио је на изградњу култа своје патетичне личности.
Једини паметан потез који је повукао било је постављање бате Андреја за контролора над Николом Петровићем. Андреј, наравно, не може да спречи Петровића ни у једном замешатељству, али довољно је да разоткрива комбинације и прати трагове новца, браћи ће затребати докази за обрачун, кад дође време за свођење рачуна.
О политичкој будућности Александра Вучића и Српске напредне странке, одлучиваће и Томислав Николић. Оснивач напредњачког картела већ је формирао незваничну опозициону осовину с Ивицом Дачићем, уз посредну подршку Милорада Додика, који има важан утицај на део патриотски оријентисаних бирача у Србији. Иако Николићев утицај у СНС тренутно није видљив, нема сумње да ће, као на клацкалици, јачати како Вучићев буде слабио.
Урушавање Вучићеве диктатуре већ је почело, а када ће се пренети на целу политичку сцену одлучиће страни центри моћи, они који су га и довели на власт. Могуће је да се то догоди одмах по Вучићевом потписивању бриселског споразума број два, па да се потреси у напредњачком интересном удружењу догоде већ у децембру, током кампање за војвођанске изборе.
Кад год акција крене, Вучић ће је дочекати неспреман. Уосталом, и он сам је тврдио да зна када ће скончати. Пре њега, једини диктатор који је давао тако патолошке изјаве био је Иди Амин Дада. Легенда каже да је Дади неки врач рекао да ће 1979. пасти с власти и емигрирати из Уганде, а да ће на онај свет отићи 2003. године. Тако је и било. Ко зна шта је и од кога Вучић чуо каква судбина га чека, али кад се стрмекне с трона раширених руку дочекаће га само двоје-троје несрећника, смешнијих од Вучинића, Игића и Бургије.
Од Небојше Стефановића и Владимира Ђукановића, Вучићу би било корисније да га на дну сачекају неки добри адвокати, који ће покушати да остваре немогућу мисију и извуку га од одговорности за све зло које је његова диктатура нанела грађанима Србије.
Предраг Поповић, Таблоид
