Звездан Kалмар из Центра за екологију и одрживи развој и Весна Терзић, из Удружења грађана Тихи луг из Великих Црљена, изјавили су гостујући у Новом дану да је ситуација Више села у околини рударског басена Kолубара катастрофална, јер је цео предео покривен угљеном прашином, а да је проценат умрлих од последице загађења велики, као и да међу преминулима има и деце.

Недавно се овим поводом огласио Заштитник грађана препоруком да се мештани преселе у најкраћем могућемо року. Међутим, нико ништа још не подузима.

“Слике о степену загађености тог предела су данас још горе него раније. Загађење је ненормално. Људи умиру од карцинома. Било је смртних случајева и деце. Зато и питамо надлежне, колико киловата вреди један живот? Директор Површинских копова Kолубаре Алимпијевић изјави медијима да никада ни у једном моменту не би угрозио нечији живот, а моја кућа је на 40 метара од копа. А сада се припрема и Kолубара Б, то је удаљено три километара од нас ваздушном линијом, па ће испред наших кућа бити касете са пепелом и регионална депонија иза тога, па ситуација прети да постане још гора”, каже Терзић.

Она објашњава да су у питању напуштене јаме, које ће надлежни напутини пепелом и отпадом, као и да након препоруке Заштитника грађана, нико није позвао угрожене грађане нити им се ко обратио.

Kалмар наводи да док у целој Србији постоји “аларм” о загађењу ваздуха, нико не помиње информацију да у нашој земљи практично не постоје мерни инструменти за загађеност ваздуха.

“Ова мерења која су рађена, она су најчешће рађена “ад хок”, па ми заправо немамо систематско и детаљно праћење ситуације у околини копова у Kолубари. У том контексту није могуће рећи да ситуација није гора него што је некада била, узимајући у обзир да мерење врши ЕПС, односно загађивач. Он је у нашем несрећном правном систему овлаштен да контролише сам себе”, наводи он и додаје да се у близини угрожених кућа одвијају рударски радови, што додатно угрожава домаћинства.

“Људи увече када легну, чују како им темељи пуцају, тако да ту никада није урађено озбиљно геолошко истраживање”, објашњава Kалмар.

Весна Терзић напомиње да упркос многобројним обећањима, држава није урадила ништа како би преселила породице са угроженог подручја.

“Нама никад ништа нису понудили. А замислите како је нама. Легнете увече, и слушате језив звук пуцања метала. Пуно нас није схватило шта се дешава, а онда смо схватили да се ради о арматури из темеља. Види се да се тло помера, види се све. Прво пукне темељ, а онда пукне и плоча. Последња две породице које су имале да оду негде, отишле су, јер не смеју да спавају у својим оштећеним кућама. Ми смо уништени”, истиче она.

Н1