Најтеже је било на Кошарама. То је реченица која се може чути од ветерана који су се током рата НАТО-а и СР Југославије борили на Косову и Метохији, то је податак који је познат сваком грађанину иоле заинтересованом за та збивања. Ове борбе помињу се чак и у популарној серији „Мој рођак са села” у којој глумац Војин Ћетковић игра пуковника Миломира Вранића, ветерана с Кошара. Али у стварности, о најтежим борбама у рату 1999. године мало се зна.
Кошаре су назив карауле на југословенско-албанској граници на Јуничким планинама, које се надовезују на Проклетије. Надморска висина на том подручју достиже 2.000 метара, предео је шумовит. Према подацима пензионисаног генерал-потпуковника Љубише Стојимировића, који је у време рата био начелник Штаба Треће армије Војске Југославије (ВЈ), жестоке борбе на Кошарама обухватају период од 9. априла па до средине маја 1999. године и вођене су на фронту ширине четири километра.
– Почетком априла говорило се о такозваном ускршњем примирју, обустављању борбених дејстава и давању шансе преговорима. Међутим, 9. априла, баш на Велики петак, ОВК уз подршку НАТО-а и регуларне војске Албаније покреће напад да би продро у дубину простора Косова и Метохије, с намером да се пресече комуникација Пећ–Ђаковица–Призрен, раздвоје наше снаге и споји с групом Рамуша Харадинаја на подручју Јабланице. Напад је почео снажном артиљеријском припремом, гранатирањем карауле Морина. То је требало да буде варка, да помислимо да ће ту уследити пешадијски напад. До напада пешадије је дошло, али на подручју суседне карауле Кошаре. У дубину наше територије нису ушли више од 500 метара. Наше снаге су биле на нижим положајима, што је веома тешка ситуација за одбрану. У тешко проходном окружењу нисмо могли да користимо борбену технику. Имали смо логистичке проблеме, није било једноставно снабдевати војску на положају високо у планинама. Непријатељским снагама је у том смислу било лакше, одмах преко границе налази се подручје града Тропоја – објашњава Стојимировић.
Он процењује да је у борбама на Кошарама ангажовано око 15.000 припадника ОВК, уз подршку авијације НАТО и регуларне војске Албаније, пре свега артиљерије калибра 105 и 155 милиметара. Границу СР Југославије бранили су припадници 125. моторизоване бригаде и делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде.
– Када је почео снажан напад из Албаније у рејону Кошара, један наш водник, по ранијем договору, при повлачењу је минирао и запалио караулу. Наше снаге повукле су се само неколико стотина метара ниже и ту успоставиле одбрану. Напад је сломљен и та линија се минимално померала напред-назад. НАТО авијација је стално нападала наше снаге, једном приликом 42 пројектила пала су на простор дужине два километра и том приликом погинуло је 12 наших сабораца – објашњава пензионисани генерал-мајор Драган Живановић, ратни командант 125. моторизоване бригаде.
Ова јединица после мобилизације имала је око 7.000 војника, била је наоружана тенковима Т-55 и артиљеријом калибра 122 и 90 милиметара. Уз војнике на редовном одслужењу војног рока, у њој су били резервисти с подручја Космета, Краљева, Врњачке бање и Трстеника. У рату су погинула 62 припадника ове јединице.
– Поврх свега, све до маја у планинама је било снега. Уз сву опасност од непријатеља, нашим војницима је претило и смрзавање. А било је оних који су положај у снегу држали и по 48 сати – истиче Живановић.
Пуковник у пензији Видоје Ковачевић, у време рата мајор на дужности начелника Штаба 63. падобранске бригаде, непосредни је учесник борбених дејстава на Кошарама.
– Наше и њихове линије су биле тако близу, испреплетане у шуми, чак и на свега десет метара – каже Ковачевић који је и тешко рањен у овим борбама.
Било је то 19. априла, приликом напада специјалаца из „шездесет треће”. Наишли су на жесток отпор.
– Развила се борба. Истина је оно што су причали борци из Првог и Другог светског рата, није опасан метак који чујеш, тај је већ прошао, већ онај којег не чујеш. Усред борбе одједном сам осетио резак бол, глава и лева страна тела били су ми обливени крвљу. Сећам се да сам рекао саборцу „Чувај ми децу…”. Затим је наступио чудан осећај, као да тонем, нестајем. Губио сам свест, али сам опет долазио к себи – прича Ковачевић.
Саборци су му прискочили у помоћ. Војник Предраг Дегент га је превијао и у том тренутку је погођен – задобио је прострелну рану у пределу груди од које ће се касније опоравити, имао је панцир, али је погођен с бока.
– Иако сам био тешко рањен, био сам свестан жестине борбе која се водила. Та канонада, та киша метака, оставила је на мене тако снажан утисак, то је нешто што је тешко описати – истиче Ковачевић.
Његови саборци су дали све од себе да га спасу. Носили су га километрима, а евакуација рањеника на рукама, каже Ковачевић, једна је од најтежих ситуација за војника у рату, психофизички исцрпљујућа. Вукли су га низ планину у шаторском крилу, носили на импровизованим носилима. Стигли су до болнице у Ђаковици, а одатле је Ковачевић превезен у болницу у Приштини.
– У Приштини је била дежурна екипа кардиоваскуларних хирурга из Београда, оперисао ме је др Горан Вучуровић. Затим су ме превезли у Ниш, па у Београд, на ВМА – објашњава Ковачевић који је у борби на Кошарама остао без левог ока и изгубио је осећај у левој руци, а с болничког лечења отпуштен 29. новембра 1999. године.
————————————————————————-
Погинули у француским униформама
Видоје Ковачевић каже да је на Кошарама лично видео два погинула Црнца који су се борили на страни ОВК. „Били су у маскирним униформама, на рукавима су имали француске ознаке”, сведочи Ковачевић.
————————————————————————-
Добровољци из Русије
На српској страни борили су се добровољци из иностранства, међу којима је највише било Руса. „Сећам се Станислава, некадашњег војног лекара, капетана совјетске армије. Током транзиције напустио је војску, али се 1999. јавио као добровољац. Послали су га на Кошаре. Хтео сам да ради у нашем санитету, али је он то одбио и остао на првој линији као обичан војник. Преживео је рат”, каже Драган Живановић.
