У Параћину 1.200 породица чека помоћ

Параћин – Иако на улицама града више нема воде, трагови катастрофе која је задесила ову варош виде се на сваком кораку. Река Црница, мутна и када је најбистрија, повукла се и оставила црвеницу за собом на зградама, кућама, аутомобилским гумама, ципелама…

Народ каже да је прва два дана по изливању реке Параћин био у потпуној блокади – нису имали струју, воду, нису радиле телефонске нити интернет везе. Нису могли ни позвати у помоћ. А онда су у медијима одјекнуле несреће у другим градовима и Параћин је био скрајнут. Први су стигли Бугари, доносећи пумпе за воду. Најгоре је прошло, али најтежи део тек предстоји: град вапи за хуманитарном помоћи, пре свега у храни и душецима.

Најгоре су прошла насеља Центар 5 и Врапчане, најнижа тачка Параћина. У двориштима је још црвени муљ, испред готово сваке куће је избачен уништени намештај, волонтери допремају воду и храну. Овде је кућа и председника општине Саше Пауновића, чија породица сада живи на спрату, јер је приземље потопљено. И они су били евакуисани чамцима Војске Србије.

– У Параћину је још на снази ванредна ситуација. Имамо техничку воду, струје сада има свуда, осим у кућама које су влажне, а од данас раде и све школе. Видећемо какав ће план имати влада.За сада је помоћ потребна за још 1.200 домаћинстава и то дуже време, пре свега у храни како би ти људи имали подршку док покушавају да среде куће. Потребни су и душеци са постељином, јер многи спавају код пријатеља и рођака или на спратовима поплављених кућа где нема намештаја – апелује Пауновић.

У Делиградској улици број 12 затичемо Гордану Пантић (73). Кућа без врата и прозора, муљ по дворишту и судовима који стоје наслагани у дворишту, а у кући туга. Нема више ничега.Ниједан кревет, ниједан сто, ниједна слика.

– Све је бујица преврнула и поломила. Син и ја смо били у кући када је вода почела да надолази кроз врата и прозоре, све се јако брзо дешавало и док смо се окренули већ је била до струка. Онда смо се попели на машину за прање веша и кроз отвор у плафону купатила, побегли на таван. Ја сам била у шоку, у мрклом мраку, читаво поподне и ноћ, док нису чамцем дошли до нас и евакуисали нас – прича Гордана и показује црвене трагове на зидовима који сведоче да јој је вода била изнад главе.

Сада спава код рођака, тамо се и купа, а каже да је највише брине зима. Приликом бега од водене стихије повредила је ногу, па сад прима инјекције.

Док обилазимо насеље сусрећемо екипе волонтера. Наш водич из општине Бобан Дејановић Босанац, задужен за поделу хране и средстава за хигијену, објашњава да људи којима је поплављена кућа добијају и храну и средства за дезинфекцију, а они којима су страдали подруми и сутерени само средства за хигијену.

– Хало, шаљи људе овде да ураде дезинфекцију, више није мокро, осушило се – командује Босанац преко телефона.

Води нас до зграде Културног центра и Економско-трговинске и Технолошке школе, који су биле прве на удару када се река излила. Срећом, прошло је без људских жртава, јер су се ђаци и наставници евакуисали само три сата пре него што је кренуо водени пакао.

Сабласно је деловало школско звоно које се чуло у моменту када смо ушли у оно што је остало од кабинетских просторија Технолошке школе: трагови воде до плафона, поломљени столови и школске табле, блато на све стране, један плави глобус који је преживео бујицу која се стуштила кроз прозоре и врата школе…

– Ово је ситуација после чишћења школе. Нико није веровао да ће Црница да нас потопи, ево је ту, на двадесетак метара од учионица. Школа је сређена пре поплаве, ево још се види боја на зидовима, прошле године смо отворили пекару. Сад су остали само голи зидови и муљ – прича директор Технолошке школе Дејан Мишић, човек који је, како нам причају наставници, последњи напустио школу, тада му је вода већ била до струка.

После вишенедељне паузе настава је јуче почела, али ће 560 ђака користити просторије суседне школе са којом деле зграду. Неки су кренули на часове, други чисте учионице од муља, наставници носе дезинфекциона средства… Дарка, Јована, Лазара, Теодору и Татјану, ученике првог четири, затичемо како са професорком Иванком Стојановић перу судове спасене из поплаве. Неки од њих су, попут Теодоре, били евакуисани у спортској хали и тек су сад почели да се враћају у куће и крећу са чишћењем.

Питамо како ће да заврше ову школску годину, шта ће бити са матуром, како ће на зиму…

– Биће тешко, али изгураћемо – кажу углас не скидајући осмехе са лица.

Зорицу Ђорђевић, директорку Културног центра затичемо у позоришту које је у срећна времена могло да прими скоро 400 људи. Комплетна сценографија је уништена, први редови седишта су извађени. Седишта дрвена, из 1968. године, када је направљено и позориште, директорка је рибала колико је могла.

– Пет дана није било струје, па нисмо могли ништа да радимо, муљ је у подруму и даље. Три дана је позориште мирисало на нафту, ваљда повукла река неки канистер из школе, шта ли… Чекамо процену штете и захваљујемо позориштима која широм Србије играју за санацију нашег позоришта, пре свега колегама у Кикинди, Зрењанину, Шапцу – каже Зорица Ђорђевић.

————————————————————————–

Има ли медијске блокаде

На друштвеним мрежама било је много (дез)информација о томе како је Параћин заборављени град, јер је овде на власти Демократска странка, али и контраинформација да република шаље помоћ, али је руководство општине не дистрибуира како треба. Питамо Пауновића да ли су у медијској блокади и да ли држава шаље помоћ и ево шта нам је рекао: „Нема никакве републичке нити медијске блокаде, у питању је сплет околности, јер смо били два дана без телефонског сигнала, па нисмо никога могли да обавестимо каква је несрећа задесила Параћин. А медији су потом почели да прате неке друге приче. У комуникацији смо са министарствима, хуманитарна помоћ стиже, али нам је она и даље потребна, па апелујемо на солидарност свих грађана Србије.”