Данас када Пошта Србије слави 178 година од свог постојања ни најстарији радници не памте горе време нити хаотичније стање у самом Предузећу.

Када су нам зараде умањиване 2014. године били смо јавни сектор а када је неком понешто и враћано нама није враћен ни један проценат. Зараде су реално све мање а трошкови живота-намети и обавезе све већи. Зарада две трећине запослених (око 11000) се креће у распону од 32.000,00 до 36.000,00 динара.

Због беде и сиромаштва које улази све више у домове поштанских радника и непоштовања достојанства радника и његових права Самостални синдикат поштанских радника уз подршку Синдиката Солидарност организовао је прошле године у новембру протесте који су трајали две недеље али су нажалост угушени интервенцијом специјалних полицијских снага.

По први пут у новијој историји Поште није објављен Извештај о пословању за 2017. годину као ни План пословања за 2018. годину. По први пут у овој години месечни Извештаји о пословању Предузећа, постали су „тајна“ не само синдикатима него и члановим пословодства. Ако смо тако успешни као што то покушава представити госпођа Петровић, којој је мандат в.д. директора истекао још пре девет месеци, зашто се резултати пословања крију и од њених сарадника.

Никада више запослених у једној години као што је то било прошле године није напустило Предузеће а тај тренд се наставља и у овој години. Стручњаци нам одлазе или се склањају на саветничка радна места где по правилу и немају никаква задужења. Не одлазе само стручњаци него и добро обучени радници – непосредни извршиоци (поштари, шалтерски радници, возачи…).

На неким од кључних и измишљених радних места у Предузећу именовани су пензионери. Они поред својих часно зарађених и натпросечних пензија имају и зараде које су веће од зараде председника Републике.

Како би се лакше владало Поштом Србије госпођа Петровић није именовала извршне директоре иако је то обавеза по Закону о јавним предузећима и Статуту Предузећа. Једино смо јавно предузеће које нема Извршни одбор.

На све ове и многе друге проблеме уназад скоро годину дана указујемо надлежнима, председници Владе, ресорном министу Љајићу и министру финансија али реакције нема као да се жели да Пошта Србије од профитабилног предузећа постане губиташ и корисник буџетских средстава. Када се дође у ту фазу онда следи минималац од ког ни данас нисмо далеко, затим реструктурирање, технолошки вишкови и приватизација.

Колика је небрига Владе Републике Србије за сопствено предузеће говори и чињеница да још увек немамо директора.

Разлоге за славље данас имају само чланови пословодства јер они немају те бриге како преживети од месеца до месеца.

Па поштовани чланови пословодства нек’ вам је са срећом дан Поште, радујте се макар ви.