У раљама сиромаштва: Власт се хвали, а млади беже

Србија се налази на кључној економској, али и политичкој прекретници. Питање уласка у Европску унију није само економско, него и политичко, држава се суочава с одласком младих и талентованих у бели свет, а прецењен динар дестимулише српски извоз. О овоме разговарамо са економистом Данилом Шуковићем, који је био и дугогодишњи члан Савета за борбу против корупције.

У којој мери нашу економску политику креира ММФ?
– У великој мери ММФ диктира нашу економску политику, и то ће се вероватно наставити још дуго, све док не будемо имали јаке независне и стабилне институције, као и стабилан економски раст. Наши политичари не воле да предузимају непопуларне мере због тога што се плаше за свој рејтинг, па им је једноставније да се заклањају иза политике ММФ-а. Поражавајуће је да препуштамо страном фактору да доноси одлуке у име нас.

Власт у Србији тврди да из дана у дан остварује економски напредак, али народ живи све горе. Шта се заправо дешава?
– Економски напредак не остварује власт, него грађани Србије, а власт нас свакодневно бомбардује хвалисањем као њиховим резултатима, а све у циљу политичке кампање. Нико не поставља питање да ли би привреда уз неку другу власт постигла боље резултате. Имамо најниже стопе раста у региону и наше заостајање за Европом се и даље повећава. Морали бисмо да имамо у дужем периоду стопе раста од најмање пет одсто да бисмо у догледно време ухватили корак са земљама ЕУ. Кад стандард пада неколико деценија уназад, тада раст од два до три процента не може да донесе побољшање.

Успешни, млади људи све више одлазе у свет…
– Сасвим је природно да млади и образовани из сиромашне земље траже боље услове. Овом проблему, наравно, доприноси и партократски систем, по коме је мање важно шта знаш, а важније је којој партији припадаш.

Извоз памети траје деценијама, а власт као да то не занима?
– Власт би требало да разбије партократски систем па тек тада да очекује бар симболичне резултате у смањењу одласка образоване радне снаге у иностранство. Реагује у смислу – шта ми ту можемо, то се и другима дешава.

Држава упорно форсира стране инвеститоре, док су домаћи улагачи и људи из дијаспоре у запећку?
– Свака дискриминација је недопустива. Кључни задатак државе јесте да створи пословни амбијент у смислу макроекономске стабилности и изградње инфраструктуре како би привредници могли слободно да развијају бизнис у условима здраве конкуренције. Држава, у принципу, треба да избегава субвенције, а ако то ради, то треба да буде обелодањено, што код нас није случај.

На дијаспору се гледа као на некога ко искључиво доноси новац. Заузврат, власт ништа не нуди онима који желе да улажу у отаџбину.
– Девизне дознаке из дијаспоре су од великог значаја за Србију јер доприносе уравнотежењу платног биланса, то јест спољнотрговинске равнотеже. Да није њих, Србија би имала велики дефицит у размени са иностранством. Дознаке имају и велики социјални значај и доприносе смањењу сиромаштву. Држава очигледно ништа не предузима да подстакне наше људе из иностранства да више улажу у Србију, чиме се лишава значајних инвестиција, које су кључне за наш развој.

Јачање динара не прати привредни раст. Колико је та нереална ситуација опасна по нашу привреду?
– Прецењен динар није добар због тога што дестимулише извоз наше робе и услуга, а без високе извозне тражње Србија, као мала земља, не може да има значајнији привредни раст. Добро је да динар буде стабилан, и да буде ниска инфлација, али у исто време треба да буде стимулативан за извозну привреду, како би подстицао економски раст. Без експанзије извоза Србија не може рачунати на дугорочан висок и одржив раст.

Србија је кренула на дуго путовање у ЕУ. Шта је чека на том путу?
– Да би била примљена у ЕУ, треба у првом реду да изгради своје институције, које су сада слабе, подређене политици и неефикасне. Пут у ЕУ треба да послужи као кључни покретач да се овај проблем превазиђе, и у овоме се огледа кључни бенефит од нашег пријема у ЕУ. Ово видим као чисто економско питање, међутим, постоје и политички услови као што је нормализација односа првенствено са Косовом, као и са земљама у региону. На крају преговора ће се вероватно захтевати и усаглашавање спољне политике ЕУ и Србије, па би могло доћи до захтева о промене политике према Русији, уколико ЕУ буде имала радикално другачију политику према Руској Федерацији, као што је сада ситуација.