ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ – Село Трудељ. Према последњем попису свега око 150 домаћинстава раштрканих по обронцима Рудника. Матићи, Мартиновићи, Дамљановићи… све су то фамилије староседелаца, који ово место насељавају више од 200 година. Сви они крајем прошлог века изградили су велике куће, поред оних старих, трошних. Планирали да овде наставе животе, али оно што им се догодило крајем прошле недеље, када су им се читава рудничка брда обрушила на домове, неке од њих одавде ће отерати заувек.
До Трудеља се данас тешко може доћи аутом, јер је готово све путне прилазе однела или вода или земља. До засеока Рослова стижемо пешице, а успут једино срећемо на десетине смукова. Прво наилазимо на кућу Милана Дамљановића (81). Све пусто. Нигде ни гласа. До степеништа двоспратнице стигло цело брдо. Земља затворила врата. Нешто ниже видимо старију кућу. Она се још, чини се, боље држи од ове нове.
– Има ли кога?! – вичемо са капије.
Из куће измиле Миланов син Драган (57). Питамо га за здравље. Он само ћути и гледа у оно брдо. А онда нас упита:
– Чујете ли како кућа још пуцкета? Види како се зидови раздвајају. Овде више живота нема…
Онда тежак и дубок уздах. Потом настави:
– Можда је и боље што се не ожених. Куд бих сада са децом и женом?
Овим реченицама као да скиде онај камен што му лежаше на срцу, и пронађе одушак за своју велику муку што оста нежења.
– Оца и мајку сам успео да изнесем кроз прозор. Одвео сам их код сестре на Рудник. Не смем да их вратим да виде ово. Срце би им пукло. Где ћемо и шта ћемо, још не знам. Али овде се не може живети… Миловану Дамљановићу се срушио оџак. Шта мислиш, да ли то значи да нам је овде огњиште угашено? – пита нас Драган.
Остављамо Драгана у његовој тишини, коју једино пресеца ломљење стабала у брду. Земља се још креће. Неколико стотина метара даље урушена кућа Мартиновића. Радослав, Јаворка и њихов син Дејан исељени су у дом Месне заједнице. Оно што је до јуче било богато сеоско домаћинство сада изгледа као права пустош. Ко зна колико је хиљада кубика земље затрпало све што су годинама стварали. Једино остала штала. Чују се јагањци.
Срећемо Милију Балтића, председника МЗ Трудељ. Прича како је за тили час ова питома планина постала њихов највећи неријатељ.
ОДСЕЧЕНИ ОД СВЕТА
ИЗ Трудеља се од пре неколико дана не може аутомобилом ка Угриновцима, односно Ибарској магистрали. Цело брдо срушило се на пут, па је земља створила и право језеро. Данима већ тешке машине покушавају да пробију овај насип. У селу нема телефонских веза, све су покидане, а страдала је и нисконапонска мрежа.
– Е, сине мој, да ми је ово неко јуче причао, не бих му поверовао. Нико, па ни они најстарији, не памте овакву несрећу. Као да је природа одлучила да нас све одавде збрише. Без домова остадоше многе породице. Да нас ово не снађе, сада би село било тако живахно… на све стране трактори, сви у њивама, пластеницима… А видиш сада све сама тишина. Тешка тишина…
Каже нам да се све догодило за пар сати.
Људи су устали ујутру рано, око пола шест. Тада је већ почела да се са свих страна обрушава земља. Бежали су људи. Износили ствари из кућа, извлачили стоку.
Питамо да није неко повређен.
– Срећом, није, сви остадоше здрави. Памтићемо ово чудо што нас задеси по још нечем. Драган Мартиновић, коме је такође кућа сва испуцала, спасао је комшију Драгољуба Станошевића, који је кренуо путем не слутећи да је брдо све прекрило. Био се стрмекнуо у рупу коју је направило клизиште. Блато га је притискало и стигло до грла. Дође Драган са још комшија и једва га ишчупаше. Драгољуб се беше већ опростио од живота…
Новости
