Србија по обиму миграција можда није у горој позицији од других земаља, посебно оних у окружењу, али је овде присутнија перцепција људи да може много више да се уради како би се смањио све израженији „одлив мозгова“.
Тако још није решено питање признавања диплома са страних универзитета, наши високообразовани се позивају у технолошке паркове, нуди се подршка за њихове стартапове, али је све то недовољно конкретно. Друге земље дају много озбиљније пројекте а ми више пажње поклањамо странцима када дођу као инвеститори, Арапима, неким другим, пре него нашим домаћим или привредницима из дијаспоре који се обично жале да немају исте услове када желе да улажу. Због тога су и њихови пројекти, у иностранству успешни, а овде исувише ретки – каже у разговору за Данас Владимир Гречић, члан Академије економских наука.
Он наглашава да не постоје поуздани подаци о броју високообразованих људи који су напустили Србију, али да се индикатори процеса исељења могу извлачити из броја исељеничких виза у земље где постоји такав режим, или захтева за радне дозволе у европским државама.
– Процењује се да у укупном броју миграната, удео високообразованих износи од десет до 15 процената, али би један од показатеља могао да буде и податак за САД, где од око 200.000 људи од 25 до 65 година старости који су се изјаснили као Срби, чак 43 одсто има универзитетску диплому. При том, реч је о исељеницима који још нису добили америчко држављанство, јер када га добију, „губе“ се са листе миграната. То јесте нешто већи проценат него код других земаља, па су и водеће земље ЕУ оцениле да заостају за америчким моделом привлачења талената и сада кроз увођење „плаве карте“ покушавају то да надоместе. Притом, оне смањују број миграната које ће примити, али зато појачавају селекцију и бирају оно што је потребно њиховом тржишту рада – каже Гречић и подсећа да су земље попут Грчке, Италије или Шпаније, неколико година након уласка у ЕУ од емиграционих постале имиграционе дестинације, па би и Србија могла да следи тај пример.
Он процењује да ће подаци о миграцијама у земље ОЕЦД-а, који се ускоро очекују, показати да је у 2017. више од 44.000 људи из Србије отишло вани, што би био раст у односу на раније године. Међутим, ти подаци су непрецизни и не дају праве размере исељавања, док би домаћа статистика могла да прикупи ваљаније показатеље па би могле да се пронађу и ефикасније мере.
– Недавно је Министарство за рад формирало Kоординационо тело за праћење токова економских миграција, ми смо имали више састанака, али нисмо донели још никакву одлуку. Претпостављам да је циљ израда неке стратегије, али то још није на видику. Добро је што је такво питање покренуто, надам се да не служи како би се показало да се о томе брине, а да кад прођу избори, сви на то забораве. Уз то, осим о начину како да се спречи или смањи одлазак, можда више пажње треба посветити дијаспори која сарађује, не треба од ње одустати. Она ако већ не може да се врати, може да улаже, да развија послове са домаћим фирмама, посебно у све доминантнијој дигитализацији послова – објашњава Гречић и подсећа да су институције попут министарства или канцеларије за дијаспору укинуте.
Група младих економиста истраживача, непартијске личности како истичу, са Института за економска истраживања који су сами основали, припрема пакет мера које би требало да у одређеним срединама успоре одлазак високообразованих људи, а план је да га представе на једној од седница Kоординационог тела. Kако истиче директор Института, Ненад Јевтовић, не могу исте мере да буду применљиве у свим деловима земље, већ морају да се прилагођавају.
– Kључно питање је како постићи да се у друштву изгради економска независност појединца, јер је то, у основи, најчешћи суштински разлог за одлазак у свет. Ми смо зато почели да проучавамо економску историју Србије, да утврдимо које су то околности довеле до тога да ми пуна два века нисмо у стању да направимо државу економских слобода – каже Јевтовић.
Пише: М. Н. Стевановић, Данас.рс
