У Србији је систем од 1.200 такси, накнада и других парафискалних намета на републичком нивоу и око 100 локалних административних такси (ЛАТ), као и велики број осталих локалних непореских дажбина, неуређен и нетранспарентан, како за грађане тако и за привреду, па је неопходно направити јединствен јавни регистар свих непореских дажбина, рекла је данас пројектни менаџер у Националној алијанси за локални економски развој (НАЛЕД) Јелена Ранчић.
Ранчић је за Бету рекла да су те непореске дажбине на републичком нивоу прописане у око 200 закона и 270 подзаконских аката док су у локалним самоуправама оне прописане у преко 400 различитих одлука о ЛАТ, локалним комуналним таксама (ЛKТ), одлукама о висини доприноса за уређивање грађевинског землјишта и одлукама јавних комуналних предузећа.
То су, како је рекла, показала истраживања и анализе које су урадили KПМГ и НАЛЕД кроз Пројекат за реформу непореских прихода који спроводе заједно са Партнер Солутионс и Институтом Михајло Пупин, а финансира Америчка Агенција за међународни развој.
“Предлажемо да се направи јавни, електронски регистар свих непореских дажбина које се наплаћују грађанима и привреди уз истовремено омогућавање органима јавне управе да на једноставан и систематичан начин уносе у регистар непореске намете, који су у њиховој надлежности уз поштовање принципа да ни једна дажбина која није унета у регистар не може да се наплати. Имајући у виду да у структури непореских дажбина доминирају таксе, унос у регистар би требало започети управо са њима”, наводи се у анализи.
У непореске дажбине спадају, према речима Ранчић, таксе и накнаде за коришћење јавних добара, али и бројни парафискални намети чија висина није у складу са прописаном методологијом јер је утврђена у процентуалном износу или према економској снази пореског обвезника.
Правни основ за увођење такси и осталих непореских дажбина као и њихову наплату у јединицама локалне самоуправе (ЈЛС) чини Закон о буџетском систему, Закон о локалној самоуправи и Закон о финансирању локалне самоуправе.
Највећи део непореских дажбина, према њеним речима, чине различите таксе, три четвртине, док се четвртина односи на накнаде за коришћење јавних добара и остале облике непореских прихода.
Поред великог броја прописа којима се уређују те непореске дажбине, проблем је, према њеним речима и што се понекад исте непореске дажбине, на пример таксе могу пронаћи под другачијим именом, као надокнада трошкова одређеног поступка, накнада за издавање и продужење дозволе за коришћење нумерације (плаћају оператери Регулаторној агенцији за електронске комуникације).
Постоји велики број непореских дажбина које ЈЛС наплаћују, али су често нетранспарентне, недоволјно систематизоване, а висина таксе за исту услугу и варира.
Висина таксе, како је рекла, мора бити примерена трошковима пружања јавне услуге, односно спровођења поступка или радње и мора бити у апсолутном износу и не може бити утврђена у процентуалном износу у односу на променљиву основицу.
Такса се, према речима Ранчић, не може наплаћивати за издавање доказа и било којих података које један државни орган прибавља од другог државног органа по службеној дужности.
Просечан износ такси у пописаном узорку од 15 јединица локалне самоуправе износи око 7.500 динара, у градовима око 3.850 динара, а у општинама 8.350 динара.
Највећи износ таксе плаћа се за поступке и радње у области испуњавања услова за обављање делатности, око 40.500 динара (за уношење имена града или општине у назив привредног субјекта) и урбанизама и грађевинарства, око 17.000 динара, а најнижи просечан износ за уписе у регистар и издавање потврда из регистра, око 800 динара.
Број такси варира између локалних самоуправа од десет, колико их има у општини Рума, до 144 у општини Kњажевац. Највећи број такси се налази у области урбанизма и грађевинарства (36 одсто), 28 одсто се односи на тумачења, мишљења, објашњења, правне лекове и десет одсто је у области саобраћаја.
У појединим ЈЛС су прописани релативно високи износи такси и то у распонима, зависно од, на пример квадратуре објекта, такса за озакоњење објекта у општини Ћуприја варира од 3.500 динара за објекте до 100 квадрата, до 2,1 милион динара за објекте преко 1.500 квадрата.
Постоје значајне разлике у висини таксе за исту радњу, поступак или пружену услугу између ЈЛС, као и разлике унутар исте ЈЛС за исте или сличне поступке и радње. Тако се у општини Kњажевац за захтев и уверење о издржавању плаћа такса у износу од 500 динара, а за исто такво уверење које је намењено употреби у иностранству 1.000 динара.
Износ одређених такси у појединим ЈЛС се разликује за физичка и правна лица, па издавање уверења о старости објекта у општини Бајина Башта за физичка лица износи 2.000 динара, а за правна лица 3.500 динара.
У оквиру напомене за поједине таксе, прописано је, да ако се доноси једно решење или акт по захтеву више лица, такса се плаћа онолико пута колико има лица којима се решење или акт уручује, што наводи на закључак да се ради о парафискалној дажбини.
На интернет страницама појединих ЈЛС Одлуке о ЛАТ нису доступне, ажурне и лако претраживе.
У 2019. години, на нивоу свих 145 ЈЛС, наплаћено је 4,4 милијарде динара од ЛKТ на истицање фирме (1,3 одсто укупних прихода) и четири милијарде динара по основу ЛKТ на моторна возила (1,2 одсто укупних прихода).
Приходи од ЛKТ за држање средстава за игру су готово безначајни јер се наплаћују у мање од четвртине (34) укупног броја ЈЛС, и у 2019. години су износили 2,5 милиона динара.
Све те три категорије ЛKТ представљају парафискале, јер иако у самом називу садрже реч такса, не плаћају се за непосредно пружену јавну услугу, извршени поступак или радњу органа ЈЛС.
Реч је, према речима Ранчић о скривеном опорезивању јер се, плаћањем “таксе”, не добија јавна услуга и не стиче се право коришћења неког јавног добра.
Највећи просечан износ фирмарине, који је највећи приход у оквиру комуналних такси ове категорије, износи око 215.000 динара по општинама и значајно је већи од просечног износа који правна лица плаћају у градовима, око 122.000 динара.
Просечан износ таксе за држање моторних, друмских и прикључних возила се не разликује много између општина и градова и износи од 1.800 до 2.600 динара.
Стварна фискална природа ЛKТ представља, према речима Ранчић, кључни проблем у овој области, с обзиром на то да су због начина којим се утврђују, често непредвидиве и произвољне висине.
За разлику од ЛАТ и ЛKТ, правни оквир за утврђивање и наплату доприноса за уређивање грађевинског земљишта садржан је у Закону о планирању и изградњи којим је предвиђено да се уређивање грађевинског земљишта финансира и из доприноса за уређивање грађевинског земљишта који плаћа инвеститор ЈЛС на чијој је територији предвиђена изградња објекта.
Законом су прописани и критеријуми за обрачун висине тог доприноса и то према просечној цени квадратног метра новоизграђених станова у конкретној ЈЛС, коефицијенту зоне (не може бити већи од 0,1) и коефицијенту намене (не може бити већи од 1,5).
Анализом 35 пописаних доприноса за уређивање грађевинског земљишта утврђено је да постоји око 1.500 различитих износа доприноса, а разлог толиког броја је сам начин обрачуна висине доприноса.
У градовима се износ доприноса по квадратном метру креће у распону од 1.000 динара до 7.200 динара, а у општинама од 400 динара до 3.400 динара, са изузетком општине Лајковац где је 68.400 динара по квадрату.
Од свих анализираних непореских локалних дажбина приход од доприноса за уређивање грађевинског земљишта је највећи у апсолутном износу и у 2019. години износио је 12,9 милијарди динара односно четири одсто укупних прихода свих ЈЛС.
У анализи се наводи да је потребно класификовати локалне дажбине у складу са њиховом фискалном природом на таксе, накнаде и порезе, уз укидање парафискалних намета.
Тако би, на пример ЛKТ за истицање фирме требало преквалификовати у комунални порез на обављање делатности, док би ЛKТ на моторна возила требало интегрисати у републички порез на моторна возила, а накнаду за пружање услуга правне помоћи која износи 50 одсто предвиђене тарифе за рад адвоката прописати у апсолутном износу као и таксу за издавање копије списа и дупликата исправа.
Бета
