ИЗМЕЂУ 5.000 и 10.000 миграната свакодневно борави у Србији. У парковима престонице, на отвореном, сваке ноћи спава око 600 људи и већ сутрадан настављају даље. Легално је у земљу од почетка године ушло 66.428 људи и затражило азил, а нелегално бар још толико. Значи, више од 120.000.
Ове бројке ће расти с напредовањем мађарског зида и приближавањем зиме, упозорава Радош Ђуровић из Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила. То, ипак, како кажу саговорници “Новости”, не значи да ће Србија добити “азилантски град” од 400.000 људи, у аранжману ЕУ. Ово је као могућност најавио Момир Стојановић, председник скупштинског Одбора за контролу служби безбедности. О таквој намери Брисела, међутим, нико од наших државних органа или невладиних организација није обавештен. Оно што би могли да добијемо, ако конкуришемо за новац из ЕУ фондова, јесу мали, мобилни прихватни центри, привремени смештајни простори у халама, шаторима и монтажним насељима. У супротном, с доласком киша бићемо суочени са хуманитарним проблемом, али и с криминалом.
Половина пристиглих миграната је из Сирије и Авганистана. У Србију стижу из Грчке. У Београду се не задржавају дуже од два дана. Цене илегалног такси превоза не падају, а има превозника који аутобуску карту Прешево – Београд наплаћују 60 евра! У Београдском центру за људска права, чији су активисти стално на терену, кажу да им се није десило да више дана заредом сретну исту особу у парку.
– Сваког дана стиже по 600 нових. Они који имају пара и потврде за привремени боравак од 72 сата одседају у хотелима или хостелима. Ови други спавају напољу. Када их питамо да ли би остали, одмахују главом уз коментар: “Овде је лепо и људи су љубазни, али нема посла ни за вас, а камоли за нас” – каже Богдан Красић из Београдског центра.
Само 20 људи укупно добило је азил, а 12 супсидијарну заштиту (када су нпр. побегли од рата, али нису директно били жртве прогона). Красићево мишљење је да мађарски зид неће зауставити азиланте, јер су већ пробили жицу. С лошим временом, ипак, могао би да продужи њихов боравак у Србији. С овим се слаже и Ђуровић:
– Ти људи немају где да се врате, јер су све продали код куће и новац уложили у бег. Зато је потребно градити прихватне центре дуж целе руте њиховог кретања кроз Србију. За њих не значи ништа “азилантски град”, јер су такви кампови непрактични, будући да се не задржавају дуго у Србији. Највећи избеглички камп, у Кенији, прима пола милиона људи, али он је за целу Африку.
У Србији се неће градити центар “ни за 400.000, ни за 4.000 миграната” јер то није политика земље, изјавио је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин. Он је додао да то нико није тражио, а и да јесте, Србија то никад не би прихватила.
Центар за заштиту и помоћ тражиоцима азила поново апелује на државу да искористи могућност давања привремене заштите, која подразумева избегличке личне карте. Са њима би избеглице могле да подижу новац, плаћају хотеле, храну, превоз. Овако, гро новца одлази у илегалне токове. Радници у хостелима и илегални таксисти профитирају, убеђујући избеглице да не иду у центре јер ће тамо бити ухваћени. Тако су капацитети од 820 места у центрима полупразни.
– Држава мора да контролише миграције, а не да њима самима препушта да ли ће се јавити центру. И ЕУ мора да нам помогне – директно и из фондова. Али да би добила новац, Србија мора да конкурише, а дешавало се да већ одвојени новац пропадне јер га нисмо искористили – каже Ђуровић.
Сутра: Трбухом за крухом – са југа и севера
В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ, Новости
