Свака десета особа у Србији добија неку врсту социјалне помоћи од државе, говори статистика Министарства рада и социјалне политике, која сведочи да у овом тренутку око 100.000 људи живи испод линије сиромаштва (имају приход око 13.000 динара и мање).

Број корисника народних кухиња је током првих месеци ове године повећан за 4.000 особа у односу на претходну годину, али је у организацији Министарства рада, запошљавања и социјалне политике и Црвеног крста Србије завршена испорука артикала за припрему топлих оброка за 75 народних кухиња у Србији. Бранкица Јанковић, државни секретар Министарства рада, каже да су, уместо за предвиђених девет, храну успели да обезбеде за десет месеци, тако да ће корисници народних кухиња имати сигурне оброке до фебруара наредне године.

Наша саговорница подсећа да за 60 одсто корисника народних кухиња ручак представља једини оброк у току дана и констатује да у овом моменту чак 10.870 деце и младих до 18 година старости користи „услуге” народних кухиња – то су углавном деца чији родитељи немају никакве изворе финансирања.

Јелена Радојичић из Црвеног крста Србије истиче да 34.660 особа сваки дан добија пола литре куваног оброка и пола векне хлеба у некој од 75 народних кухиња, колико их тренутно ради у нашој земљи – међу корисницима се налази и 15.000 породица и 10.870 малолетника. У сваком моменту, додаје наша саговорница, сваки трећи корисник услуга народних кухиња је малолетан.

„Током ове године отворене су две нове народне кухиње – у Новом Бечеју и Србобрану, а планира се и отварање кухиње у Нишу. Иако постоји потреба за отварањем нових народних кухиња у бројним градовима Србије – пре свега у Црној Трави и Сувој Реци, тренутно нема могућности да се то и оствари. Важно је рећи да је кључ одржања програма народних кухиња у Србији – сарадња локалних самоуправа и Црвеног крста. Локалне самоуправе обезбеђују финансијска средства како за набавку артикала хранетако и за сам рад кухиње, док је улога Црвеног крста да обезбеди припрему оброка и контролише дистрибуцију најугроженијим корисницима”, истиче Јелена Радојичић. Она додаје да се у неким срединама храна развози до најугроженијих особа које су непокретне или слабо покретне или се довози до дистрибутивних центара одакле је преузимају корисници, док у појединим народним кухињама корисник оброк може појести и на месту где га преузима.

Ту, нажалост, није крај приче о нашим суграђанима који су у стању „економске потребе” и онима који ће у блиској будућности попуњавати рубрику под називом „социјално угрожени”. Наиме, само у прва четири месеца на биро Националне службе за запошљавање пријавило се око 170.000 особа. Они су се придружили „армији” која има око 800.000 незапослених, којој припада готово свака десета особа у нашој земљи. Говор бројева и слова сведочи да свакога дана 640 особа остане без посла.

Искуство запослених у Националној служби за запошљавање говори да високо образовање није гаранција да нећете постати технолошки вишак или годинама чекати своје парче хлеба. Наиме, у овом моменту на бироу се налазе и 72 доктора наука, 60.421 особа са факултетском дипломом и 42.768 особа са завршеном вишом школом. Можда некоме утешно звучи чињеница да високообразоване особе радну књижицу чекају „само” две године, док особе без квалификација посао у просеку траже око 4,4 године, али ова статистика се мења у зависности од факултетске дипломе коју поседује особа – примера ради, стоматолози чекају 5,3 година, дипломирани инжењери металургије чекају 3,4 година, историчари уметности 3,6 година, а политиколози и социолози око три године.