Београд – Ако су синдикати у Србији у нечему потпуно сагласни, то је да минималну зараду у нашој земљи треба повећати. Законски минимум по којем радници могу бити плаћени износи 115 динара на сат, што је свега око 20.000 динара месечно. То није мењано већ две године иако су у међувремену цене порасле, трошкови живота повећани, а куповна моћ све мања.
Послодавци не споре да је наш минималац недовољан за достојанствен живот, али да одговара тренутном стању наше економије, односно нашој ниској продуктивности. Према њиховим речима, повећавање минималца највише би погодило мале привреднике, који би били принуђени да смање број запослених или да пређу у сиву зону.

Овај проблем је утолико већи што, према подацима синдиката, у Србији чак 400.000 људи ради за минималац. Чињеница је и да је минимална зарада у нашој земљи готово најнижа у Европи и једна од најнижих у развијеном свету.

Бранислав Чанак, председник Уједињених гранских синдиката „Независност” сматра да повезивање минималне зараде са стањем економије није исправно.

„Минимална зарада је настала у развијеним економијама како би се показало шта је минимум стандарда када је у питању рад. То није за кору хлеба, већ за пристојан живот“, каже Чанак, додајући да су на седницама Социјално-економског савета покушавали да се изборе за повећање, али да нису нашли заједнички језик са послодавцима. У таквој ситуацији Влада Србије је сама донела одлуку о садашњој цени рада.

„Ми сада тражимо да минимална зарада буде једнака цени минималне потрошачке корпе“, навод Чанак.
Последњи подаци Министарства трговине показују да је то у фебруару било 34.000 динара.

Оствариво или не?

„Нико не може да каже да минимална зарада у Србији није мала. Премала је. Али и наша економија је готово најслабија у Европи. Све земље које имају већу минималну зараду имају и већи бруто домаћи производ по становнику. То је мера стандарда и продуктивности наше привреде. То значи да је повећање немогуће“, одговара Драгољуб Рајић, директор Уније послодаваца Србије.

На наше питање, да ли би послодавци повећали минималну зараду уколико би се повећао неопорезовани део зараде који сада износи 11.000 динара, он одговара:

„Уколико би се повећао неопорезовани део плате, сигурно би послодавци имали простора да повећају минималац. Проблем у целој овој причи и јесте велико захватање државе“, закључује Рајић.
Међутим, Милан Кнежевић, председник Привредне коморе малих и средњих предузећа, потпуно другачије гледа на ову проблематику. Његов став је да је висина минималне зараде годинама злоупотребљавана и да од ње најмање користи имају они са најнижим платама.

„Минималац је служио за подизање ионако високе плате у јавном сектору. Подигнимо, на пример, минималац за десет одсто – са 20.000 на 22.000 динара. Онај ко је лоше живео раније и сада ће живети лоше. Али, ће зато већи минималац ући у коефицијент за обрачун основице у јавном сектору и онда ће неко тамо да добије значајну повишицу“, објашњава Кнежевић.

Он нема ништа против тога да се минимална зарада повећа, али да се не урачунава у коефицијент за оне који зарађују преко 40.000 динара у јавном сектору.

„У супротном ће најмање користи од повећања минималца и даље имати они који га зарађују“, закључује Кнежевић.

Да је поразно то што имамо најнижу минималну плату у региону, сматра и Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката.

„Донедавно је Босна и Херцеговина била иза нас, а сада су нас и они претекли. Разумем ја у каквом стању нам је економија, али и послодавци и држава морају да схвате да је 20.000 динара понижавајуће мало и недовољно за живот. То није мењано две године, а поскупљења су стална. Ево, сада се најављује и повећање цене струје од 1. јула. То је неиздрживо“, каже Ранка Савић.

Стефан Деспотовић

Политика