У Србији ће ускоро бити преко 100.000 миграната са Блиског истока

БЕЖЕЋИ од рата и безнађа, готово сваког минута у Србију уђе по један имигрант. Број избеглица из Сирије, Ирака, Авганистана и других азијских и афричких држава расте драматичном брзином, па се чак хиљаду пријави сваког дана, а још толико, процењује се, кроз нашу земљу прође неприметно. Притисак на нашу границу повећава се из дана у дан – толико да неки кажу како овде више није реч о економском и политичком проблему већ о – сеоби народа. На то указују и бројке. Намеру да затражи азил од почетка године изразило је више од 45.000 људи, а према неким проценама до краја 2015. биће их чак 100.000.

Они, међутим, у нашу земљу не долазе да би ту и остали. Јер паралелно са све већим бројем миграната који пређу нашу границу, смањује се број захтева за азил у Србији. Што их је више, краће се задржавају у нашој земљи, јер намеравају да срећу потраже даље у некој од богатих држава западне Европе.

Званично, сви их примају, али их заправо тамо не желе. После најаве да ће Мађарска подићи зид на граници са Србијом, како би спречила мигранте да уђу на њену територију, стигао је нови шок. Од Србије се тражи да херметички затвори границе и не дозволи тим људима да иду даље.

– Србија је под притиском да не дозволи избеглицама да напусте њену територију – обелоданио је министар Александар Вулин. – Имамо захтеве да херметички затворимо границе и да нико не пређе из Србије у неку другу земљу, а захтева се и да омогућимо сваком избеглици простор на територији Србије.

У Центру за помоћ и заштиту тражилаца азила запрепашћени су оваквим захтевом.

СМЕШТАЈ И ХРАНА ДЕВЕТ ЕВРА

Смештај и храна једног тражиоца азила државу дневно коштају око девет евра. Када се томе дода ангажовање преводилаца, правника, психолога, евентуална помоћ у одећи и обући – цена се просечно увећа за око три евра – показују калкулације које праве и Владине институције, али и невладин сектор.
– То је немогуће. Србија не може да затвори границе азилантима, нити да им ограничи кретање – каже Радош Ђуровић, директор овог центра. – То не сме да се деси. Ми смо у обавези да поштујемо Женевски конвенцију, Универзалну декларацију о људским правима, као и наш Устав.

А бројеви су прилично алармантни. Према подацима Министарства унутрашњих послова, од почетка године, закључно са 9. јулом, намеру за тражењем азила у Србији изразило је 44.599 људи, док је званичан захтев поднело само 388. Центри за азил могу да приме 800 људи, али су капацитети тек упола попуњени. Према подацима МУП, у четвртак, 9. 7. било их је 484 у пет центара – у Бањи Ковиљачи, Тутину, Сјеници, Боговађи и Крњачи.

– Ови подаци јасно указују да Србија није крајња дестинација мигрантима – каже министар унутрашњих послова Небојша Стефановић.

Истовремено, Србија свим тим људима треба да обезбеди смештај, храну и лечење, а новац за то обезбеђен је из буџета.

Радош Ђуровић апелује на државе ЕУ да помогну Србији, пре свега у новцу, јер наша држава нема довољно средстава.

– Европа остаје глува и на наше апеле да нам се упути нека материјална помоћ. Ми нисмо изазвали проблеме од којих ови људи беже – истиче Ђуровић.

Он наводи да свега два одсто миграната жели да остане у Србији, да сви желе да оду у државе Европске уније, али док су у Србији морамо да им пружимо одговарајућу заштиту.

ПРЕЛАСЦИ

Према подацима МУП, од почетка године до краја јуна 2015. године, у покушају незаконитог преласка државне границе укупно је спречена 21.081 особа. Од тог броја 13.287 је спречено у илегално уласку у Србију, а 7.794 особе онемогућене су у нелегалном изласку из наше државе.

Иначе, азиланти када уђу у Србију, полицајци их легитимишу и дају им инструкције у који центар за азил могу да се јаве, зависно од броја слободних места. Са тим “папиром” могу слободно да се крећу 72 сата по Србији. На нивоу статистичке грешке је број оних који заиста оду у центре. Већина се у овом року од три дана неприметно изгуби из наше земље. Они који остану и буду ухваћени плаћају казну код судије за прекршаје или заврше у затвору, тј. прихватилишту за странце у Падинској скели.

Ђуровић сматра да би много ефикасније и боље било када би држава азилантима издала прави документ са фотографијом и биометријским подацима, неку врсту азилантске личне карте, путем које би могли да буду идентификовани и остваре одређена права. Ђуровић наводи да многи азиланти имају новац, неки од њих су продали имовину у матичној држави, али су им средства у банакама, и не могу да га подижу јер немају одговарајући документ. Стога се дешава да им новац подижу наши људи уз провизије.

Љ. БЕГЕНИШИЋ – И. МИЋЕВИЋ, Новости