Ова година почела је тужно. Грађане Србије током јануара запљускивале су вести о судбинама сиромашних породица, којима је једина жеља да на столу свакога дана имају пристојан оброк, што нажалост, за све више људи око нас постаје луксуз. Породице које моле за финансијску помоћ су за власт и наше друштво невидљиви све док не повуку радикалне потезе којима нам „опале шамар“ и освесте један од најалармантнијих проблема Србије, а то је да, званично, пола милиона људи, међу којима је 200.000 деце, живи испод граница апсолутног сиромаштва и умире од глади.
У првим недељама јануара јавност је узрујала вест о баки Душанки Цветковић, која храни чак шесторо унучади са само 35.000 динара месечно, и са њима живи у недовршној кући у нишком насељу Брзи Брод. Тих дана потресла нас је и прича о младићу из Ниша, који је скочио са терасе породичне куће у намери да себи одузме живот. Разлог овог страшног чина је сиромаштво са којим његова браћа и сестре нису могли више да се боре, након што им је преминуо отац, који је био ратни војни инвалид.
Према „црним“ статистикама, резултатима анкета, објављеним у октобру 2021., половина грађана Србије једва саставља „крај с крајем“.Подаци Републичког завода за статистику (РСЗ) за 2020. годину, показују да је више од 40 одсто оних који тешко прегурају цео месец, а свега 12 одсто испитаника у овом истраживању рекло је да релативно лако или веома лако живе са приходима које имају.
„Последње статистике кажу да у Србији седам одсто људи живи испод границе апсолутног сиромаштва. Нажалос,т свеже податке за апсолутно сиромаштво код нас немамо, јер су због пандемије анкете прекинуте. И у најбогатијим земљама треба да постоји забринутост за оне који су на било који начин искључени из програма подршке, а посебно у државама попут наше. Овде се проблеми сиромаштва гурају под тепих, а то доводи до одређених последица. Наши центри за социјални рад су без довољно капацитета јер стално добијају нове задатке, а мислим да још имају административне забране на запошљавање. Треба да идемо у сусрет потенцијалним корисницима помоћи, а не да стално пасивно чекамо да се људи сами пријаве. То се тако не ради у свету“ каже за Нову проф. др Гордана Матковић, програмска директорка Центра за социјалну политику.
У Србији су највише у ризику од сиромаштва најмлађи, свако четврто дете до 18 година. Најмањи ризик од сиромаштва је, према подацима РЗС, у оним домаћинствима где има троје или више одраслих, без деце, док је ризик највећи у породицама са двоје одраслих и троје или више деце, а таквих је 37 одсто.
„Скренула бих пажњу на начин на који се код нас мери потрошачка корпа, а који није реалан, као и број незапослених у земљи. Ту је стална манипулација подацима. Прописи који се доносе и генерално социјална политика, више иде ка смањењу обима права него ка обухвату људи. Имате људе који су потпуно невидљиви за систем или због неког сулудог услова не испуњавају услове за добијање социјалне помоћи. Имамо јако много оних који су испод границе сиромаштва, гладни су и пате, чекају помоћ. Сиромаштво је у Србији свакодневна појава, а бројне трагедије показују колико је алармантна ситуација. Људи су приморани да се боре са системом, јер држава никако да пружи помоћ. Иде се стално ка бирократизацији, да некоме кажете да нешто не може и не испуњава, уместо да објаснимо људима како да остваре своја права и добију потребну помоћ“ каже за Нову Милица Маринковић, виша саветница за јавне политике.
У престоници Србије, „на улицама“ Београда, живи више од 5.000 бескућника, што је на укупан број становника превелика цифра. Па док се политичари владајуће странке хвале Србијом као „економским тигром“, а министар финансија брка буџетски суфицит са огромним позајмицама и кредитима у којима смо „до грла“, наша земља копни у немаштини.
