У Србији губитници и нерадници причају људима како да успеју и како да раде!

У Србији влада забрињавајући тренд да нам је политичка сцена пуна људи који преко исте покушавају да реше своје животно питање и то углавном у озбиљним годинама(посао, стан, друштвени статус итд.).

У свакој нормалној земљи ово је незамисливо.

Замислите неку уређену земљу у којој се људима обраћа особа која нпр. нема посао и прича им како ће се борити за њихово „боље сутра“ јер она зна како треба (једино то још није успео на свом примеру).

Ми поклањамо неким људима, незаслужено, шансу да преко наших леђа измакну, тако неспособни, природној селекцији(по којој би требало да пропадну) и успеју да се докопају дела онога за шта су годинама лагали(често и сами себе), трчкали као пас око људи од којих су зависили(па су сада као деца жељни мало самосталности) чекајући својих пет минута, понижавали се, трпели…

Шта очекујете од таквих људи?

Људи жељних свега. Гладних. Намучених страхом од тога да опет могу бити „обични грађањи“(како то у своји говорима воле да кажу). Жељних правде – али за себе. Дајући подршку таквим људима долазите до ситуације да стално на списку имате некога за збрињавање(због тога ви никада и нећете доћи на ред), да имате особе које осетивши напрасно моћ (још је тужније шта за исте представља моћ) почињу да мењају свој карактер и тако самоуверено померају границе својих жеља(можда им опет упали)…

За исто то време успешни се опрезно склањају да им такви не би сели на кичму (обично се са исте тешко скидају).

Политика, нароцито у данашње време, је једна сурова средина и озбиљна ствар, а ми је препуштамо људима испод сваког просека почевши од оних свакодневних лица који се мувају наоколо по неким смешним догађајима(научивши пар лепих фраза којима около масу да делују паметно) па до самог врха.

Размислите, имамо ли луксуз да људе не питамо: ко су, чиме се сматрају компетентним за нешто, шта су завршили од школе, шта су постигли у животу, шта знају о темама на које причају, имају ли подршку или сопствена средства којима би се борили за свој политички хоби(јер до каријере многи не стигну)…

Можда звучи ружно, али осим чињенице да Срби воле такве јер мрзе туђ успех и могу да се повезу само са онима који им сличе, време је да сиромашне, неспособне, неостварене и нешколоване истребимо са места где им места нема.

Ситуација је озбиљна. У нас гледају са чуђењем и запрепашћењем шта дозвољавамо…

Неспособнима оставимо свој живот да га сређују а нас препустимо онима који су тај пут успешно прошли и на истом штошта научили и савладали препреке. Запитајте се по чему су људи који вам се мувају на тв-у и неким локалним глупостима које ви финасирате бољи од вас – ЈЕР ЧЕСТО И НИСУ!!!

Сурова времена захтевају сурове мере, оне које не праштају неуспех – нарочито не лични. Сутра такви од вашег живота неће направити ништа боље него од свог. Можда и би (како оптимистично ово звучи) – АЛИ НЕ УМЕЈУ!!!

Даница М.

ВасељенскаТВ