Срби често воле да кажу како је Србија једна велика тајна, али није баш тако и није тајна да многи некада добростојећи радници који су остали без посла и без икаквих прихода одлазе на сахране преминулим суграђанима које за живота нису ни познавали како би, какав је обичај у Шумадији, добили храну која се дели за душу покојника и за коју кажу да боља него у најбољим ресторанима.
Храна и пиће традиционално се носе на гробља
Тако је у Чачку, нешто мање је изражено у Горњем Милановцу, али према ономе што се зна, слично је на гробљима широм Србије. Јер, они који одлазе по свој оброк на гробље у Чачку добро знају да Срби на гроб покојника износе најбоља јела, а знају и то да их родбина која сахрањује или даје парастос никада не би отерала са гроба и да никада не би дозволила да са гробља оду гладни.
– У почетку ме је било толико срамота да сам имао жељу да ме сахране заједно са покојником, али гладан стомак не зна за стид, па се човек временом навикне, а и храна је као у најбољим ресторанима. Некада сам био један од најбољих радника, али предузеће је продато, пропало, ја остао без посла и без игде ичега и гробље је место где преживљавам. Заправо, кад мало боље размислим, а тако је са свима нама који редовно долазе на сахране и знаним и незнаним
Чачанима, долазећи на гробље не чинимо ништа лоше. Напротив, учествујемо у последњем испраћају покојника, ништа не тражимо и никоме не досађујемо. Стојимо по страни док домаћини храном и пићем послужи све важније госте, па ако нам пружи пакетић са храном – пружи, ако не – ником ништа. Мада, већ две године готово свакодневно долазим на сахране и никада се није десило да не добијем храну и никада од родбине покојника нисам доживео ниједну ружну реч. Прихватио сам своју ситуацију, али још сањам машину на којој сам зарађивао своју плату, време кад сам на гробље ишао само када сам на онај свет испраћао оне које сам познавао и на гробљу никада нисам појео ни парче хлеба – каже за “Вести” Мирољуб Р, бивши радник једне од успешних чачанских предузећа, уз молбу да не буде фотографисан.
И на градском гробљу у Горњем Милановцу има оних којима је гробљанска храна дража од казана народне кухиње, али свештеник који је дуго година на служби у овом граду сећа се и другачијих времена.
– Наравно, и на гробљу у Горњем Милановцу има људи који незвани долазе зато што су гладни и увек буду понуђени као род рођени, а много пута им домаћин, схватајући да на сахране не долазе из беса, упакује и по неколико пакетића с храном да понесу кући. Но, такве су прилике, а ја сам, веровали или не, упамтио времена када су на гробљима редовни гости били најпознатији привредници и локални политичари и да су јели и пили као да им је то последње у животу. За њих је то био неки чудан адет који ни до дана данашњег не могу да разумем, за разлику од ових људи данас који на сахране долазе зато што су гладни. То што људи долазе на сахране да би јели није проблем за свештеника, колико је проблем то што сиромахе који умру често нема ко да испрати те сам неколико пута до сада био у ситуацији и носим сандук са покојником јер других није било – наглашава свештеник који каже да би о догађајима на сахранама у рудничко-таковском крају могао да напише роман.
Сакупљачи воска
За разлику од оних који са свећом од три динара одлазе на гробља по оброк, многи на градска и сеоска гробља у околини Чачка и Горњег Милановца гледају као на извор основног или додатног прихода добијеног сакупљањем недогорелих или изгорелих свећа на гробовима. Сакупљањем воска на гробљима се организоване баве на десетина житеља ових крајева који месечно, према речима једног сакупљача воска, зараде између 10.000 и 15.000 динара. Сакупљен восак произвођачима свећа продају по цени од 100 до 120 динара за килограм и на тај начин обезбеђују додатне приходе за своје породице. Највећа зарада, како кажу “берачи” воска, јесте дан после Задушница.
З. Марјановић – Вести
фото: З. Марјановић
zalosno stanje u zemlji.