Пирот – Суд одбија да понови суђење Борису Милеву из Пирота који је осуђен на три и по године затвора због противправног присвајања више од четири милиона динара, односно због куповине качкаваља за готовину од једне млекаре. Одбрана тврди да суд игнорише нове доказе који би могли да измене пресуду.
У последњих седам и по година, у Србији су поднета свега 272 захтева за понављањем суђења након појављивања нових доказа који би потенцијално променили изречену пресуду. Прихваћено је мање од петине, показују подаци Врховног касационог суда. Из тога произилази да адвокати веома ретко користе ту могућност, јер су само у прошлој години судови решили скоро два и по милиона предмета. Да ли то говори да су суђења у Србији перфектна или постоје други разлози?
Борис Милев из Пирота осуђен је на три и по године затвора због куповине качкаваља. Он је 2012. године направио договор са власником локалне млекаре да откупи качкаваљ за готовину, пошто су рачуни предузећа тада били у блокади. То је и урадио, преузео робу, исплатио договорену цену и добио потписане признанице. Ипак, суд га осудио због противправног присвајања више од четири милиона динара.
“Добио сам такву велику, драстичну казну од три године и шест месеци за куповину сира и качкаваља. А људи добијају по две године за диловање и за било шта друго. То је стварно неразумно”, сматра Милев.
Држава га не терети, Пореска управа каже да послује по закону, али суд за то не хаје, већ је, како каже, одбијао чак да саслуша и власника млекаре са којим се договарао.
“Не осећам се добро, чак сам и забирнут шта ће да се деси на даље, од суда сам очекивао да ће то да сагледају, али имам утисак да су ме узели на зуб или сам неком сметао, па су урадили то како су урадили”, оцењује Милев.
Адвокатица Нина Ницовић каже да су судије игнорисале нове доказе које је поднела и да су одбацили захтев за понављањем суђења. Посебно истиче да је понудила писани доказ о договору о цени, са печатом млекаре, која, како каже, руши конструкцију тужилаштва, али да је суд и тај доказ одбацио уз образложење које ју је шокирало – да документ који је поднела уствари не постоји.
“Нажалост суд је то одбацио са образложењем да је питање да ли је икада постојала та потврда, иако смо је у свом физичком облику приложили уз захтев. Не могу да разумем како неко без понављања кривичног поступка и установљења да ли неко може да има битна сазнања, унапред одлучује о томе да фактички нема никаквих битних чињеница”, истиче Ницовић.
Статистика Врховног касационог суда показује да адвокати не прибегавају често могућности да траже понављање суђења, али да још ређе успеју у томе.
За претходних осам година судови у Србији примили су 272 захтева за понављањем поступка одбачено их је 42, одбијено 100, другим судовима уступљена два захтева, укинуто 56, преиначен један, а на други начин решена 34 захтева, која су имала недостатке процесне природе. Остало је нерешених 37 захтева.
Милан Антонијевић из Јукома сматра да судије морају бити пажљивије када преиспитују доказе и наводе да је закон јасан, уколико доказ није био доступан у време првобитног суђења, а може утицати на пресуду, суђење мора бити поновљено.
“Ако су те одлуке без јасног образложења онда се може покренути поступак утврђивања дисциплинске одговорности јер судије су дужне да дају јасно образложење зашто се нису одлучили да нови докази који су представљени не представљају довољан основ за отварање поступка”, објашњава Антонијевић.
У Јукому додају да је понављање суђења у тим околностима важно за заштиту права грађана од могућих грешака суда, додајући да је кључно – пажљиво оценити доказе како грађани не би били оштећени.
Никола Радишић-Н1, Истиномер
