Од 153 водовода испитана у првих шест месеци прошле године, само 90 је грађанима прослеђивало потпуно исправну воду. Сви остали, готово 42 одсто анализираних водовода, нису успевали да пречисте воду од неких материја које се не би смеле налазити у води за пиће. Чак 28 водовода, то јест око 18 одсто испитаних, давали су воду неисправну и по физичко-хемијским и по микробиолошким параметрима. Због тога су ти водоводи у извештају Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут” оцењени као високоризични.
Међу високоризичним водоводима у централној Србији налази се њих пет, а у Војводини 23, што представља око 56 одсто свих система за прераду и дистрибуцију воде за пиће у покрајини. Од пет водовода чију исправност контролише Завод за јавно здравље у Косовској Митровици, високоризична су три – у Лепосавићу, Звечану и Митровици. Водовод у енклавама није исправан по физичко-хемијским карактеристикама. Онај у Зубином Потоку једини је који достиже све стандарде, подаци су „Батута”.
Проценти приказани у том извештају ипак су злослутнији од реалног стања, напомињу у „Батуту”.
– Од система који су оцењени као неисправни, у 70 одсто случајева откривене су аеробне мезофилне бактерије које нису опасне по здравље. За неке параметре наше граничне вредности далеко су строже него у Европи, тако да ни ту слика није тако црна. Истина, у преосталих 30 одсто неисправних случајева детектоване су и неке токсичне и канцерогене материје – каже др Снежана Дејановић, из Института за јавно здравље Србије.
Каква све вода може доспети у систем, резултати пречишћавања и нису толико лоши. Јер, тешки метали кадмијум и жива, које стручњаци карактеришу као „приоритетне хазардне супстанце”, нису 2012. године нађени само у језеру Врутци, из којег се Ужице снабдева водом за пиће. Тих метала је у том периоду било на 38 од 99 мерних места. Најзатрованији су, према извештају Агенције за заштиту животне средине, били Борска река код Рготине, где је кадмијум 13 пута премашио границу, Дунав код Сланкамена, са исто толико пута повишеном концентрацијом живе, и Ибар код Рашке, око које је жива четвороструко надмашила дозвољене вредности.
Као да то није довољно забрињавајуће, на готово истом броју места – 39, и 2011. године су установљене повећане количине кадмијума и живе. Неке од тих локација су обухваћене и истраживањем из 2012. и нису се много поправиле, попут Рготине која је два пута заредом била „шампион” по нивоу тешких метала. То значи да загађење истрајава, за разлику од језера Врутци, које је у међувремену успело само да се пречисти. Али, на списку мерних места из 2011. има и многих која нису анализирана годину дана касније, а број угрожених локација је у та два турнуса испитивања безмало идентичан. Другим речима, где год да се пође са инструментима за мерење квалитета воде, резултат се у просеку не побољшава.
Кадмијум и жива су, према неким претпоставкама, у језеро могли доспети са околног пољопривредног земљишта. Колико српске воде угрожава индустрија, није познато, и то зато што прописи који би то регулисали никако да буду написани и усвојени још од 2010. године. Тада је, кажу у Агенцији за заштиту животне средине, донет Закон о водама, на основу којег је подзаконским актом требало прецизирати граничне вредности загађујућих материја које фабрике испуштају у реке и језера. Такође, предвиђено је да се тим актом установи и обавеза индустрије да доставља држави податке о концентрацијама тих материја на местима испуштања. Међутим, акт још није сачињен, кажу у агенцији.
