У Србији одржана екуменистичка црна миса

Нови Сад – 6. јуна завршена је Генерална скупштина јеретичке организације зване „Конференција европских цркава“ (аналог свејеретичком „Светском савету цркава“), која је ове године заседала у Новом Саду од 31. маја до 5. јуна. У овој екуменистичкој црној миси учествовало је око 400 делегата – представника разноразних крупних екуменистичких и секташких организација из читаве Европе.

„Конференција европских цркава“ (КЕЦ) је друштво састављено од 116 „православних“, протестантских, англиканских и старокатоличких „цркава“ из свих европских земаља, а такође и 40 националних савета „цркава“ и партнерских организација. Конференција је основана 1959. године, са седиштем у Бриселу и Страсбуру.

Европски екуменисти су се сабрали како би разматрали библијску тему „И бићете ми сведоци“, уз истраживање појмова правде, сведочења и гостољубља из перспективе европских хришћана.

Ове године организатори Генералне скупштине и домаћини били су чланови КЕЦ-а из Србије – екуменисти из Српске православне цркве, „Реформаторска хришћанска црква у Србији и Црној Гори“, „Словачка евангелистичка црква аугсбуршке вероисповести у Србији“ и „Евангелистичка методистичка црква у Србији“.

Церемонију је званично отворио бискуп Кристофер Хил, досадашњи председавајући КЕЦ-а.

Наглашавајући да је Европа знатно шира од Европске уније, Кристофер Хил указао је на то да Нови Сад лежи „мање-више у центру нашег континента“, као и да је смештен на Дунаву, једној од највећих река у Европи. Захваљујући домаћинима на позиву, навео је да „нема бољег места за окупљање с обзиром на важност отвореног и гостољубивог погледа на Европу, читаву Европу, упркос тенденцијама и притисцима да напустимо визију нашег континента као дубоко задуженог хришћанским црквама и хришћанској култури“. Он је, такође, посветио пажњу радним питањима, а поздравио је и две нове „цркве“ чланице: „Европску баптистичку федерацију“ и „Шкотску епископалну цркву“.

Белосветске и домаће јеретике и секташе, потом је поздравио челник српских екумениста, патријарх Иринеј, који је најпре изразио своју велику благодарност Богу што се ова Скупштина Конференције европских Цркава одржава у окриљу наше Цркве, у Епархији бачкој и у Новом Саду. „То је велика част за нашу Цркву која је члан Европске заједнице Цркава. У времену у којем живимо, у коме има много неправде, Црква има велико и уважено место. Ово религијско тело савременом свету је неопходно јер свет очекује да чује јединствен глас Цркве и глас Божји“, рекао је он.

Потом је говорио о „Цркви Божијој, Цркви Христовој“ од које „свет очекује да чује глас“, не прецизиравши притом да мисли на Православну Цркву, из чега се недвосмислено очитује да је он јавно, „откривене главе“, исповедио еклисиолошку јерес, сматрајући јеретике и секташе за „Цркву“:

„Морам да кажем да у времену у коме живимо, у коме има много неправде и зла , много непријатељстава и злочина, Црква има врло велико и уважено место. Стога се очекује да Цркве (поново еклисиолошка јерес – вера да постоји више цркава – нап. „Борба за веру“) како у Европи тако и широм планете дигну глас против многих негативних појава у нашем времену и нашем свету. Потребно је да се тај глас чује где год је потребно – да стиша оне гласове које шире непријатељства и зло у овоме свету у коме се многи осећају несигурнима у свом животу, у коме се осећају лишенима својих основних људских права и свега онога што припада слободном човеку. Тај глас је Црква увек имала, и данас се тај глас очекује како од Цркве тако и од овога тела. Цео свет, и православни и инославни, треба да чује оно што Црква може и има право да каже. Данас се чују многи гласови, а ред је и свет очекује да чује глас Цркве, Цркве Божје, Цркве Христове.

Неформални патријарх српски и главни организатор ове екуменистичке црне мисе, епископ бачки Иринеј Буловић, пожелео је добродошлицу окупљенима и изразио своје одушевљење што је „…нашој отаџбини Србији, која се одвајкада налази на размеђу Истока и Запада, дата прилика да током рада Генералне скупштине остварује оно што јој је вековно призвање. Србија и наш град, Нови Сад, кроз векове свог постојања јесу место сусрета, дијалога и сарадње међу Црквама, религијама, народима и културама.“

Председник покрајинске владе Игор Мировић наставио је у истом – екуменистичком духу:

„Верујем да је наше опредељење у склaду са принципима дијалога, изградње мира и помирења, заштите људских права и правде и другим универзалним принципима за које се залаже Конференција европских цркава. Зато у нама имате праве домаћине и партнере“

„Богослужбена“ церемонија на отварању, која је одржана у центру Новог Сада, дала је тон духовном животу Скупштине. На њој се окупило стотине људи, жељних „продуховљења“, а такође и оних који су желели да чују певање хора новосадског саборног храма.

Млади чланови скупштине подигли су симболички мост од засебних детаља. Овај мост подсећа на мостове Новог Сада приказане на логотипу Скупштине, а такође симболизује историјску улогу КЕЦ-а као организације која гради мостове.

Истог дана, у оквиру КЕЦ-а, одржан је билатерални сусрет „православне“ делегације с јеретицима монофизитима.

Сусрет је предводио митрополит шведски и целе Скандинавије Клеопа (Цариградска патријаршија), који је позвао учеснике да заједно размишљају о изазовима са којима се сасвремени свет суочава, и на које ми можемо да одговоримо искључиво заузимајући заједничку општу позицију.

Митрополит талински и целе Естоније Стефан (Естонска Апостолска Православна Црква) позвао се на документе такозваног „Критског сабора“, „који су основа нашег сведочења свету“. Он је такође истакао да без обзира на све противуречности и дискусије на „Сабору“ око документа „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом“, „ми смо се данас окупили у Новом Саду на Генералној скупштини Конференције европских цркава“, „… ми смо данас овде… и коначно можемо заједно да сведочимо“.

Митрополит новојонијски и филаделфијски Гаврил (Грчка Православна Црква)говорио је о резултатима Међуправославне предсаборске консултације, која је одржана у Паризу 19. априла 2018 .године, и о усвојеном коминикеу. У том коминикеу се каже да је „централно питање за Православне Цркве, а такође и за рад на интеграцији, – брига о човековој личности, људском достојанству и заштити права човека избеглице и миграната“.

По речима митрополита Гаврила, то и јесте „наша полазна тачка за дискусију о теми сведочења, правде и гостољубља на Генералној скупштини“.

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, апострофирао је огромну важност јединства и киноније. Такође је истакао да без јеретика и секташа не можемо бити Црква нити прави људи: „Потребни смо једни другима да бисмо били Црква, потребни смо једни другима да бисмо били хришћани и прави људи.“

Митрополит галских Емануил (Цариградска патријаршија) и архиепископ такозване „Јерменске апостолске цркве“ Езник Петросјан, информисали су учеснике о току дијалога између „две породице Православних Цркава“ (догматски исправних и оних осуђених за јерес на Васељенским Саборима – нап. „Борба за веру“).

„Архиепископ“ Езник је рекао:

„Ми живимо у двадесет и првом веку, а раздељени смо због оног што се догодило у петом веку… Ја сматрам да наше различито разумевање Христових природа не би требало да представља препреку јединству цркава“.

Сутрадан, 1. јуна, почело се са заједничким молитвеним правилом у сали за конференцију на импровизованом престолу, које је обавељено према лутеранској литургијској традицији (на фотографији: председник „Светског савета цркава“, пастор Олаф Твејт).

Трећег дана Скупштине, у суботу 2. јуна, к екуменистичком престолу приступили су представници јерменског зловерја, који су одржали јутарњу молитву по јерменском обреду, за време које је проповедао протоархимандрит „Јерменске апостолске цркве“ отац Шахе Анањан.

Јерменима су се такође придружили Копти са својим женским ђаконатом.

Јерменско-коптска молитвена традиција смењивала се са екуменистичким хором свих хришћанских деноминација.

Фото – крајњи сдесна настојатељ Успењске православне парохије у Келну протојереј Константин Мирон (Константинопољска патријаршија)

Учесник Вучјег сабора на Криту  – отац Константин  представио је на Конференцији превод докумената сабора на немачки језик.

„У 21. веку ми више не можемо да игноришемо реалност екуменистичког карактера Православне Цркве – како у смислу њеног битисања у свету, не само као Источне цркве, – већ и у смислу међухришћанског дијалога“, – изјавио је протојереј Константин Мирон, који је на Криту био у својству саветника делегације Цариградске патријаршије, а на Скупштини службовао у „Богослужбеном комитету“.

Његов колега из Пољске, о. Андреј Кузма, учествовао је у предсаборском процесу 2009. године, припремајући и разматрајући документа Сабора скупа с представницима свих аутокефалних Православних Цркава, без изузетка.

„Само одржавање Сабора има ванредну важност, – тврди о. Андреј Кузма, предавач на катедри за патрологију православног факултета Хришћанске богословске академије у Варшави. – По броју епископа, који су учестввоали на Сабору, то је био најважнији догађај у Православној Цркви од 8. века.“

По његовом убеђењу, Сабор је одговорио на важна и актуелна питања за Православну Цркву. О. Кузма високо оцењује документе усвојене на Сабору и види их као основу за будуће православно сведочење:

„Два саборска документа, Посланица Сабора и Окружна посланица Сабора, изражавају оно на чему смо ми радили дуго времена. Они укључују промишљања о многим важним питањима савремености, укључујући и она која се тичу савременог живота у Европи, а такође и питања екуменизма која су била на дневном реду, и ми се већ позивамо на та документа када заузимамо своју позицију“, – додао је он.

Никос Космидис, говорећи у контексту Грчке, не дели посебан ентузијазам. Никос, који ради у Богослужбеном комитету скупштине, помагао је локалној управи око спровођења Сабора у Критској православној академији. Он сматра да одлуке Сабора нису наишле на дужну пажњу у Грчкој, иако признаје да на међународном и екуменистичком нивоу оне играју важну улогу.

„Али, знате, мени је свеједно што се на документе Светог и Великог Сабора овде стално позивају, јер немам довољно приступа њима код куће, у нашим епархијама. Не разумем смисао говора о Светом и Великом Сабору са инославнима, ако о томе не разговарамо са нашим православним људима. На крају крајева, Сабор је пре свега за њих, православне вернике,“ – каже Никос, јавно забринут и узнемирен.

Но, истовремено, млади грчки екуменистички лидер био је веома одушевљен самим Сабором и могућношћу да разговара са водећим православним јерарскима и богословима. Посебну радост му је причинио разговор са једним од водећих „православних“ екумениста и реформатора, учитељем и идолом свих српских новотараца, титуларним (без пастве) митрополитом пергамским Јованом Зизиуласом.

„Он је био својеврсна душа Сабора и многих деценија његових припрема, и ја сам био просто пресрећан због могућности да поразговарам са тим веома мудрим човеком и предивним богословом, – каже Никос. Ја сам му чак директно поставио провокативно питање да ли мисли да можда његова теологија садржи јерес! И он је био врло љубазан према мени, и био је спреман да разговара о томе!“

У својству посматрача на екуменистичком сабору био је надбискуп старокатоличке цркве Јорис Веркман, који је признао да односи једни с другима у таквим размерама нису лак задатак. Православна теологија и православна духовност имају много тога да понуде другим црквама и свету као целини.

„Оно што се десило на Сабору такође има везе са теолошким расправама у екуменистичком покрету и у светској цркви. Ово је врло хитно и веома важно, а нама је потребно православље „, рекао је он.

Четврти дан конференције – 3. јуни, учесници су посветили заједничкој екуменистичкој молитви за мир. Богослужења су одржана у преподневним часовима у новосадским  црквама и околини, а литија на Кеју.

Видећи мноштво „православних“ екумениста, окружених мноштвом јеретика свих врста, анђели од стида заклањају своја лица.

На крају литије, председник КЕЦ-а Кристофер Хил, Беате Фагерли („Црква Новершке“), Хелен Кесете („Финска православна црква“) и архимандрит Агатангел Сискос (Цариградска патријаршија) посадили су четири храста код Жежељевог моста – сваки по једно дрво.

По завршетку „молитвеног подвига“ није грех дати на вољу осећањима.

Пети дан конференције, почео је с православним јутрењем пред екуменистичким престолом.

Православним мешовитим хором дириговала је јавна лезбејка Jooa Sotejeff-Wilson (на фотографији у центру), рођена 1981. године, службеница Светске федерације студената – хришћана, учесница омладинског „православног“ покрета „Синдесмос“, која се налази у „зарегистрованом партнерству“ са другом женом – Кејт Sotejeff-Wilson.

Она се, други дан скупштине, молила као лутеранка и пратила је екуменистичку браћу на харфи током молитвених јутарњих ритуала.

Главни предавач петог дана Генаралне скупштине био је поглавар „Цркве Шведске“ надбискупкиња Упсале др Анте Јакелен – на фотографији.

Прва надбискупкиња у историји Шведске, разматрајући тему „сведочења“ посветила је своје иступање запажањима о сведочењу жена, које често не наилази на дужно признање и игнорише се. Она је навела пример из Јеванђеља од Луке, које говори о два сведока, који су, како се обично подразумева, били мушкарци. Али, један од мушкараца назван је именом – Клеопа, а други није. Вековима се веровало да је Клеопин сапутник био мушкарац, али ништа мање је вероватно да је  то била његова жена, јер су они живели у истој кући, сматра ова  изопаченица.

јуна -шестог дана, тон екуменистичком сабату давали су англиканци.
На конференцији је наступио надбискуп кентерберијски Џастин Велби, који је позвао на заједничке активности хришћана и цркве у целини:

„Црква превазилази ограничења и границе, као да их нема. Оне који су у Христу, Бог уједињује у једну породицу, која се простире по читавом свету и прелази културне, језичке и екуменистичке границе под вођством Духа, који разрушава све зидове…“.

Скупштина је деветог дана завршила свој рад. Сви учесници окупили су се на завршној опроштајној служби (на фотографији), на којој је наглашена улога хришћанске наде у будућност Европе.

Скупштина је изабрала и нови управни савет и председника. „Преподобни“ Кристијан Кригер из „Реформаторске протестантске цркве Алзаса и Лорене“ изабран је за новог председника, а у својству подпредседника – „епископкиња“ др Гулнар Френсис – Дехкани (Англиканска „црква“) и митрополит Клеопа Стронгилис (Цариградска патријаршија).

Приређивач: „Борба за веру“

По материјалима са: „Све јереси“, „СПЦ.рс“ и „Беседа“

Фото: СПЦ