КУПОВИНА “на рецку” све је чешћи начин плаћања хране и осталих дневних потрепштина. Реч је о посебном виду подмиривања рачуна на почек у мањим трговинским радњама, које сталним муштеријама са плићим џепом привремено омогућавају да у свако време без чекова, картица и без пара, пазаре најнеопходније.
Продаја робе “на црту” најзаступљеније је у приградским насељима где се купци и продавци познају. Како кажу у приватним трговинама, готово да нема “објекта” који не даје робу на овакву вересију. Посебно је то “популарно” у мањим градовима где је куповна моћ испод просека.
– Робу на вересију траже готово сви, највише пензионери и радници, али то важи само за сталне муштерије, јер је ризично дати производе купцу којег не познајемо – истиче Драган К., земунски трговац, наглашавајући да се на овај “почек” најчешће рачуни плаћају за месец дана. – Сваки динар данас се мери. Осетно је смањена тражња, штеди се на храни, сухомесната роба мери се на граме, а све чешће муштерије траже да им продамо четврт векне хлеба.
Има и радњи које захтевају да им купци депонују чекове, као гаранцију, које потрошачи мало помало сваког дана “крцкају” док не испуне лимит од 5.000 динара. На вересију се, најчешће, дају основне намирнице и средства за хигијену.
– Код свог продавца у комшилуку оставила сам чек како бих куповала хлеб, млеко, јогурт, саламу, јаја, кромпир – прича Драгана Крстић (40) у једном београдском минимаркету. – Роба је, истина, овде скупља, али немам избора. То је често једини начин да у месецу саставим крај с крајем.
Пензионерка Јованка Н., која прима пензију 20.000 динара, каже да је често принуђена да половином месеца узима намирнице на вересију јер, док плати све рачуне, остане јој мало да преживи до краја месеца.
– Трговци су принуђени да продају робу под неповољнијим условима, уз ризик да ли ће моћи да наплати дуговања, и то је потврда дубине кризе у коју смо упали – оцењује Петар Богосављевић, председник Покрета за заштиту потрошача. – То је и показатељ реалне куповне моћи становништва. Чињеница да купују основне животне намирнице и средства за одржавање хигијене, потврђује да се ради о једином начину да дођу до робе, која им је неопходна за преживљавање.
ОБУЋА НА ВЕРЕСИЈУ
НА вересију данас може да се купује и у појединим продавницама одеће и обуће, али и да се добију разне услуге, као што су фризирање или шминкање. Иако такав начин рада минимаркетима и салонима отежава пословање, принуђени су да тако раде, јер је, кажу, битка за сваког потрошача.
– Сваке недеље имам муштерије које долазе на фенирање или шишање – прича Мирјана. – Упишем их у свеску, а они касније плате. Једино тако можемо задржати купце. У противном, ништа од посла.
Д. МАРИНКОВИЋ, Новости
