– „Заустављање Србије на путу напретка“, „угрожавање права грађана“, „одраз политичке немоћи“, „аутомајдан – жеља да се дестабилизује Србија“, „недопустив начин протеста“, „блокирају путеве да би стигли до власти – позадина протеста у Србији“, „грађанска бахатост“, „лоше по углед земље“, „фашисти туку народ“, „терор мањине над већином“ – ово је само мањи део наслова пласираних у режимским медијима, којима су на најгрубљи начин жигосани протести грађана изазвани високом ценом горива.
Ови протести су још једном јасно показали антидемократску и ауторитарну природу напредњачког режима. Режима у коме нема места за грађанске иницијативе које се одвијају ван стриктне контроле власти.
Отворена и бахата дисквалификација – којом су се и овом приликом користили дежурни тзв. политички аналитичари (апологете режима), као и државни функционери – само показује да је у нашем друштву остваривање политичког плурализма још увек недостижни идеал и да се по сваку цену настоји поништити сваки друштвени и политички ангажман који није део уходаног режимског механизма.
На тај начин се само додатно разграђује и потире могућност стварања демократског политичког система – у ком би се доследно поштовали основни принципи демократског друштва, а свако опозиционо исказивање воље грађана не би били стигматизовани као „покушај изазивања хаоса“ и „рушења државе“.
На сцени је изнова опробани систем који је примењиван у време владавине Слободана Милошевића. Тада су иницијативе грађана и опозиције, које су доводиле у питање стање у одређеним сферама друштва, проглашаване за „деловање снага хаоса и безумља“. Сада се од стране напредњачких гласоговорника користи иста матрица дисквалификовања и денунцирања. Притом се, на најгрубљи и најприземнији начин, користе већ познати и виђени методи медијског харангирања, у чијој основи је намера да се сваки протест грађана и опозиције проглашава за „антидржавно деловање чији је циљ да ослаби преговарачку позицију Александра Вучића у за нас пресудним преговорима око решавања косовско-метохијског питања“.
Још једном се показало да напредњачки режим, ма колико да свакодневно демонстрира своју политичку снагу и монолитност, у ствари показује знаке слабости и рањивости, али и неспремност за прихватање најминималнијег израза критички интонираног мишљења. То је и за очекивати, јер се ради о режиму који није заснован на изграђеним и стабилним демократским институцијама, као ни на поштовању демократских процедура, већ на култу личности, ауторитарном начину владавине и огољеном политичком волунтаризму.
Додатни проблем је у томе што се опозиција (која у овом тренутку нема довољно снаге да покрене шире и делотворније протесте грађана) даље жигоше као „рушилачка и издајничка“. А управо су ови протести показали да грађани немају поверење ни у владајућу странку, али ни у актуелне опозиционе странке. Зато је сасвим природно да се јавио спонтанитет у организовању грађана – који нема превасходно политички циљ. Он само очито показује да у нашем друштву не постоје основне претпоставке за функционисање стабилног и консолидованог демократског система.
Губљење поверења у темељне демократске принципе и начела довело је до разарања и осипања политичког плурализма. За ово највећу одговорност сноси владајући напредњачки режим, једноставно неспособан да ствара политички систем у ком ће бити поштовани фундаментални демократски услови – подела власти, слобода медија и критичког мишљења, независно судство и изградња владавине права.
Међутим, без обзира на то што ови протести имају ограничен домет, показали су да се артикулација незадовољства грађана (овога пута високом ценом горива) одвија мимо успостављеног ауторитарног система личне владавине. Они су озбиљна опомена, не само за немоћну и разједињену опозицију, већ и за напредњачку власт која се већ добрано уљуљкала у „историјске“ успехе свог вође, чији култ „непогрешивости и изузетности“ постаје једини гарант њиховог одржавања на власти.
Ако нам нешто поручују (не само наша) политичка историја и традиција, онда је то сазнање (које за оне на власти увек долази прекасно) да се без поштовања и спровођења у живот темељних начела плуралистичке демократије не може одржати ниједан систем личне владавине, без обзира на то колико он у одређеном периоду изгледао јак и недодирљив. Јер, такви системи увек живе у сталном страху од неконтролисаног и спонтаног излива народног незадовољства, које може имати и веома неочекиване поводе и узроке.
Зато и није изненађујућа осорна и нервозна реакција напредњачког режима. Њихов се начин владавине осовљује на несигурна и нестабилна упоришта, на лични облик владавине који не може гарантовати стварну политичку стабилност – ма колико се њено одржање упорно проглашава за њихов најважнији циљ и политичко достигнуће.
Може се поставити питање да ли је Француска држава изгубила стабилност, с обзиром на то да се у њој одвијају вишемесечни снажни синдикални и грађански протести који озбиљно доводе у питање најважније иницијативе и предлоге Председника Републике Емануела Макрона? Наравно да није, јер се ради о стабилном и развијеном демократском систему, у ком се непрестано позивање на нужност одржавања стабилности не користи као идеолошко оружје којим се дисциплинује и стигматизује опозиција, а грађани који протестују проглашавају за „лопове“, „лудаке“ и „криминалце“.
Председник Републике Србије би морао бити оличење демократске културе, умерености, али и гарант критичког дијалога у нашем друштву. Међутим, управо је он тај који иницира и подстиче напредњачко харангирање, стигматизацију и дисквалификовање грађана и опозиције, те самим тим још једном показује да је једино за шта је заинтересован – одржавање напредњачког режима на власти.
Ипак, далеко је он од тога да буде председник свих грађана Србије. Ту намеру није никада ни имао, јер увек наступа као острашћени напредњачки партијски апаратчик, који отворено изјављује да њега не обавезује већинска воља народа.
Маринко М. Вучинић, НСПМ
