У сусрет „историјским изборима“ на КиМ – рехабилитација “Тачијевих Срба” и колапс српске државотворне свести

За некога ко је помно пратио политичку ситуацију на северу Косова и Метохије, развој политичке драме (или фарсе, зависно из чије перспективе се гледа) у „српскијем“ делу јужне српске покрајине неодољиво је подсећао на радњу маестралног трилера Кристофера Нолана „Мементо“. У овом ремек-делу модерне кинематографије, режисер јединственим нелинеарним приповедањем одмотава целокупну радњу филма уназад (од расплета ка заплету), одражавајући на тај начин чињеницу да је главни протагониста филма оболео од тешког облика антероградне амнезије, односно да је неспособан да формира било каква нова памћења, будући да му се сва сазнања похрањена у краткорочну меморију губе у неповрат. Веома налик протагонисти овог филма, српска политичка елита на Косову, инсталирана током последњих локалних избора уз благослов (и и лупање по рукама) Београда и Брисела срља из једног неразумног политичког потеза у други, док се сама радња драме одвија уназад. Тако су косовски Срби прво формирали заједничку коалицију свих својих политичких снага (тзв. „Српску листу“, на којој су се заједно нашли и „Вучићеви“ и „Тачијеви Срби“), да би затим Народна скупштина Србије позвала све Србе на КиМ да „у што већем броју изађу на изборе“, након чега је председник Србије Томислав Николић изјавио да ће „Београд одлучити да ли да позове Србе да учествују на изборима“, да би након тога различити представници косовских Срба иступили са супротним ставовима по питању изласка на изборе, што је довело до сусрета са премијером Александром Вучићем који их „није саветовао да не изађу на изборе“, да би се најзад и сама „Српска“ (иначе „јединствена и уједињена српска листа“ са прошлих, локалних избора) поцепала на два фракције, од којих једна (на југу КиМ) планира да учествује на изборима, а друга (на северу) сматра да Срби на изборима не би требало да учествују. Најзад, цела ствар је рекапитулирана једним монтипајтоновским свођењем на апсурд, након кога су сви учесници у овом политичком кабареу на крају заборавили на целу ситуацију, и наставили да се спремају за изборе као да се ништа није догодило.

Као да овај обрнути след догађаја сам по себи није довољно чудан, цела ствар се одиграла за свега две недеље, а њена завршница – за пар дана, након чега је српски народ на Косову остао у још већој неизвесности и недоумици, него што је био пре него што су албанске власти у Приштини расписале изборе. Дакако, на сваком кораку „лидери косовских Срба“ (како их, бар, представља Боеград) понашали су се као онај Ноланов јунак са амнезијом, са лакоћом заборављајући шта су говорили и обећавали, не прошле године, већ свега неколико дана раније. На тај начин и иначе трагикомична предизборна кампања на Косову међу српским политичарима претворила се у прави театар апсурда, у коме се смењују бесмислене и самопротивречне изјаве, крупне политичке манипулације, катастрофално лоша координација између власти у Београду и њихових директних експонената у покрајини, и најзад – потпуно одсуство било каквог облика стратегије, или макар тактике српске политичке елите када је у питању судбина нашег народа на Косову. Наизглед се чини да се српска „косовска политика“ свела на сплет фраза о „безалтернативности дијалога са Приштином“ и обавезног „наставка реализације Бриселског споразума“, иако оно што се на терену реализује скоро да нема никакве везе ни са самим Бриселским споразумом, а камо ли са давно већ преплаканим и заборављеним Платформом и Резолуцијом о КиМ, које су наизменично председник и тадашњи премијер Србије називали „црвеном линијом“ преко које Србија неће ни по коју цену прећи. Црвена линија се разводнила и раширила у бесконачно до „розикасте измаглице“, а последица потпуно стихијске, недоследне и на моменте чисто аутодеструктивне српске политике у покрајини јесте да њен српски део полако и сигурно клизи натраг у анархију и безакоње, и то тик након што је ситуације на северу колико-толико стабилизована.

Рехабилитација „Тачијевих Срба“

Питање учешћа косовских Срба у покрајинским изборима изнова се поставља пред сваки нови изборни циклус, са вечито истим политичким флоскулама и манипулацијама, и у вечито истим околностима. Приликом сваких избора, косовски Албанци истовремено позивају „равноправне грађане Косова српске националности да заузму своје законито место у политичком животу покрајине“, истовремено се из петних жила трудећи да њихово учествовање у изборима максимално саботирају и обесхрабре. Сваки пут, огромна већина косовских Срба потпуно је незаинтересована за било какав облик учествовања у политичком систему Приштине, будући да, потпуно основано, доживљавају актуелне косовске власти као своје политичке непријатеље, одбијају да признају легалност и легитимност институција које изборе организују, и остају упорни у свом инсистирању да они и даље представљају пуноправне грађане Србије – са свим обавезама и правима које то собом повлачи. Најзад, сваки пут се ту нађе нека група политичких опортуниста, спремна да „приватизује српска мањинска права“ која српском народу „гарантује Устав Републике Косово“, и који је спреман да Албанцима пружи политички легитимитет у замену за новац и статус „цвета у коси“ у „мултиетничком и мултикултуралном косовском друштву“. Прво је тим путем пошла Самостална либерална странка (СЛС) Слободана Петровића (а она је, будући првом, од овог „окретања ћурка наопако“ и највише профитирала), затим јој се стидљиво придружила „Јединствена српска листа“ (ЈСЛ) Раде Трајковић, да би после потписивања Бриселског споразума тим путем пошла и нова политичка врхушка, инсталирана мини-државним ударом из Београда, и иронично названа „Српска“.

Да ствар буде још ироничнија, локално становништво по правилу се са презиром односило према овим прелетачима и саучесницима у албанском анестезирању Србије док јој се на очиглед њене јавности на живо вади витални орган који јесте КиМ, називајући их све редом „Тачијевим Србима“. Док им је народ окретао леђа као изродима и издајницима, власти у Београду одбијале су да са њима комуницирају, отуђујући их потпуно од матице и фактички претварајући их у албанске политичаре и отворене експоненте политике Приштине. Међутим, након Бриселског споразума, ствари су се окренуле наглавачке, а Србија је у једном муњевитомsalto mortale прогласила све Србе у покрајини за „Тачијеве“, не оставивши ниједном право да остане „наш“. Ова легитимизација колаборације са албанским властима отворила је сезону лова на политичке привилегије, а самим тим и ујединила ове шаролике представнике различитих школа српског опортунизма да уједине напоре максимално капитализују ону шаку јада од политичког статуса коју им гарантује (њима, али не обичном српском живљу на КиМ) „добра воља“ нових албанских господара у Приштини.

Дакако, у овом политичком водвиљу највише су профитирали они који су у овај прљави посао ушли први, а који су били најмање гадљиви да „упрљају руке“ сарађујући са бившим лидерима ОВК, и који су у складу са тим већ изградили за себе завидне позиције у приштинској структури моћи. Ово се пре свега односи на либерале Слободана Петровића, који су преко „Српске листе“ најзад добили оно што су неуспешно настојали да добију све ове године – политички легитимитет у очима Београда. Док су се лидери „Српске“ премишљали око учешћа на парламентарним изборима, истовремено покушавајући да изграде нешто мало политичког ауторитета у очима Срба на северу, а чије су политичке институције дословно окупирали, Петровић је водио убедљиву и гласну кампању „борбе за српска права у косовском парламенту“, мало га бојкотујући, мало иступајући против новог закона о изборима, мало негодујући против планираних „Оружаних снага Косова“. Иако је политички домет његове делатности у косовском парламенту био крајње ограничен (спорни закони о изборима и оснивање „Војске Косова“ нису прошли искључиво због политичког трвења албанских партија), она је, таква каква је, послужила као одлична илустрација колаборационистичких теза коју је Београд ових дана бесомучно протурао на Косову – „мора се радити унутар система“, „нема смисла самоизоловати се“, „боље ми него неки гори од нас“ и сл. Брзинским примањем СЛС у „Српску листу“ Београд је фактички дао пуну амнестију овим бившим „издајницима и расколницима“, омогућивши им да даље, ако затреба, на изборе изађу и самостално. Јер СЛС је, за сваки случај, на изборе пријавила још једну, своју листу, вероватно спремна за евентуално предомишљање Срба са севера. На тај начин они добијају без обзира на који начин изађу на изборе, а добивши легитимитет и од Београда и од Приштине, њихове позиције у покрајини нагло су ојачале, и једино што може да осујети њихов незадрживи успон јесте исто оно што их је задржавало све ове године – потпуно одсуство подршке српске популације на КиМ (уз искључење групе активиста која од те подршке има непосредну корист).

Клизава низбрдица бриселског дијалога и деградација борбе за Косово

Док СЛС и Слободан Петровић очигледно знају шта раде и шта желе да добију од наредних избора (највероватније – слично место у „косовској влади“ које имају и сада), „српски“ политичари на Косову, окупљени око „Српске“, нити знају шта хоће, нити како до тога да дођу, нити им је, што највише забрињава, јасно шта од њих тачно очекује Београд. О неком покушају мобилисања српског народа на Косову на озбиљну политичку делатност нема ни говора, „Српска“ се још на претходним локалним изборима определила за модус рада који је већ патентирала СЛС – обезбеђивање апсолутне доминације на политичкој сцени преко мизерно ниске излазности и координације сопствених активиста. Ово је управо један од разлога политичког савеза између СЛС и „Српске“ – ову игру „тираније мањине“ може да игра само један (у супротном би већ имали нешто налик на демократски избор, а са тиме и неизвесност), а обема странама је далеко више одговарало да колач унапред поделе, него да ризикују излазак на политичку сцену практично без икакве подршке локалног српског становништва. При томе су најаве успеха на изборима, од првобитних изјава о „другој највећој политичкој снази“ у косовском парламенту и оствајања „35 од 120 мандата“ веома брзо издуване до исте шаке јада којом је до сада скоро ексклузивно располагала СЛС – 10 гарантованих мандата унапред издвојених за косовске Србе, уз евентуално још који преко тога. Наравно, у духу поменуте српске амнезије, оно што је јуче било недовољно и неприхватљиво, данас је, након што су Албанци, узгред буди речено, усред предизборне кампање опет изменили правила игре, постало нешто што ће представљати „велики успех и корак напред“ за српски народ на Косову.

Овај регрес обећања и очекивања од избора представља својеврсну сенку великог регреса обећања и реторике београдских власти у оквиру „бриселског дијалога“. Не треба заборавити да је пре само две године чињеница да је Борис Тадић пружио руку Хашиму Тачијудоживљавана као скандалозна, да бисмо се у кратком временском року помирили са 23 сусрета на највишем („државном“) нивоу, током кога смо, муњевитом брзином прогутали успостављање границе између Србије и Косова, интегрисање Севера КиМ у царински и економски систем Приштине, расформирање и повлачење српских институција са Косова, одбијање да се српским грађанима дозволи да бирају сопствене локалне представнике по Уставу и законима Србије, наметање „заједничког суда“ у Косовској Митровици и припрему за предају ХЕ „Газиводе“ у руке косовских Албанаца. Од најава да су све то жртве које су потребне да би Срби на Косметудобили своју „Републику Српску“ веома брзо смо дошли до тврдње да је „Заједница српских општина“ (ЗСО) „црвена линија“ преко које нећемо да пређемо, да бисмо је прешли пристајањем да ЗСО у ствари буде регистрована као „невладина организација“ (а не политичка и демократска структура српске аутономије), а затим на то питање потпуно заборавили, препустивши га косовским Албанцима да о њему размишљају „негде тамо после избора“. При томе је у потпуности испод радара српске јавности (укључујући и тзв. „патриотске снаге“, чији је неуспех да организују отпор политици „тихе предаје Косова“ једнако спектакуларан колико и резултати те политике) прошла чињеница, да су косовски Срби пристали на конституисање својих општина и властито учешће у локалним и парламентарним изборима у складу са „Ахтисаријевим планом“, иако тај план ниједан српски орган никада није одобрио, и иако су се наши политичари заклињали да овај документ неће прихватити. О признавању косовског устава и закона у Бриселском споразуму да и не говоримо.

Кратка хроника „директних преговора“ Београда и Приштине може се врло једноставно описати као „давање Албанцима свега што су тражили“, будући да се Бриселски споразум на крају свео на Ахтисаријев план (који су Албанци већ усвојили као конститутивни документ „Републике Косово“), уз додатну опаску да су од фамозног споразума за сада реализовани само они елементи на којима су инсистирали Албанци, док су делови споразума који иду на руку Србима, било потпуно игнорисани, било одложени у недоглед. И оно што је почело као битка за „Републику Северно Косово“ завршило се са отужним и неодређеним бусањем у груди о „извршавању задатка и узимању учешћа у политичкој борби за остваривање државних и националних интереса Републике Србије… кроз гласање на изборима“. Другим речима, интереси Републике Србије штитиће се тако што ће се ући у парламент „Републике Косово“, заокружити своја листа на изборном листићу са грбом те „Републике“, а затим положити заклетва тој истој „Републици“. У нарочито љигавом саопштењу октроисаних српских власти на северу КиМ, овај школски пример колаборационизма и предаје националних интереса званично се назива „борбом против циљева сепаратиста“, „грађанском и патриотском дужношћу“ и „спровођењем дугорочно пројектоване државне политике“, а снисходљивост, пузавост и одсуство политичке кичме, како пред представницима албанске врхушке у Приштини, тако и пред дезоријентисаним и лоше координираним представницима власти у Београду, представља се као „чин одговорности“, указујући истовремено на „спречавање формирања војске Косова“ као на оправдање за политички водвиљ описан на почетку овог текста.

Албански политички блицкриг

Наравно, косовски Албанци су далеко од озбиљне и координисане регионалне политичке силе каквом их често овде представљају домаћи политички делатници, правдајући тако сопствене неуспехе и кукавичлук, али су довољно интелигентни да препознају да је дошао идеалан тренутак за остварење већине њихових политичких циљева у покрајини. Будући да им је постало очигледно да су „Срби спремни на све“ само како не би ометали вајне „европске интеграције“, Хашим Тачи и његове колеге из власти и опозиције одлучили су да тренутно расуло у српској косовској политици капитализују максимално, и најкраћем могућем року. Они стога на преговорима наступају јасно и бескомпромисно, улажући велике напоре у медијску кампању која ће у српском делу покрајине (али и у самом Београду) пласирати интерпретације потписаних споразума које највише иду на руку албанској страни. При томе Приштина инсистира на муњевитој имплементацији свих оних елемената Бриселског и осталих споразума који јој одговарају, док елементе који одговарају Србима максимално одуговлачи, или чак игнорише. Наравно, Србија је немоћна да било шта учини по том питању, јер је Бриселским споразумом сама себе укинула и тамо, где је на Косову још увек била присутна. Не знајући колико ће српска слабост потрајати (поготово у светлу све тешњих веза Србије и Русије, којима се у региону придаје већи значај, него што то објективно изискује скоро искључиво прозападна политика српских власти), Албанци су одлучили да у што краћем периоду извуку што је могуће више уступака – од царине и границе, преко избора по косовским законима, преко укидање српских институција на северу КиМ, па све до спринта да се у најкраћем могућем року учлани у што је могуће већи број регионалних и међународних организација и структура, уз, дакако, непрекидно јачање веза са Албанијом.

При томе косовски званичници не пропуштају нити једну прилику да максимално искористе сваки уступак који учини српска страна. Док се тај уступак у београдским строго контролисаним медијима (ако по некој теми у Београду постоји апсолутно једноумље и медијска цензура, онда је то свакако питање Косова) умањује и представља као „тактика“ и „политички прагматизам“, албански медији у покрајини га на сва уста разглашавају као оно што јесте – још један корак на путу „пуног признања суверености и територијалне целовитости Републике Косово“. У том смислу албански медији не крију своје одушевљење чињеницом да ће ови парламентарни избори бити „историјски“, будући да ће се први пут спровести на „целој територији Републике Косово, и у складу са њеним уставним и правним поретком“. Наравно, ово сеирење не треба прихватати превише к срцу – север КиМ далеко је од „интегрисаног“ у „косовско друштво“, будући да огромна већина грађана овог дела покрајине активно игнорише албанске институције и води свој живот као да се налази усред Шумадије. Али неодговорна, непромишљена и стихијска политика Београда лишила их је оно мало институционалне сигурности коју су имали, и препустила их хаосу и анархији која, руку на срце, влада и остатком Косова којим управљају Албанци.

Авиони, камиони, ратни ветерани – предизборна кампања на југу КиМ

О томе у коликој мери албанском делу Косова не цветају руже делимично сведоче крајње тмурни статистички подаци, а делимично раскошна (ако и за српски укус помало кратка) предизборна кампања, која у размерама популизма, прљавштине и манипулација превазилази чак и „високе стандарде“ који су постављени на последњих неколико српских избора. Са једне стране пљуште нереална обећања и популистички потези – примера ради, Хашим Тачи је обећао грађанима Косова 200 хиљада радних места и инвестиције од пола милијарде евра у (непостојећу) косовску пољопривреду, Рамуш Харадинај је такође најавио 200 хиљада радних места, али обећао и средњу плату од 1000 евра. Лидер Демократског савета Косова (LDK) назвао је ова обећања нереалним, па је сам обећао „само“ 120 хиљада радних места, обећавши да ће смањити косовски мамутски спољнотрговински дефицит (покривеност увоза извозом износи свега око 13%). Најзад, не треба заборавити ни све популарнијег Аљбина Куртија и његово „Самоопредељење“ (VV), који не одустаје од свог инсистирања на уједињењу са Албанијом, али истовремено прати трендове из Београда и потенцира „борбу против корупције“ као главни адут своје партије.

Оно што представља нарочит куриозитет ове предизборне кампање јесте својеврсна дистанца према „славној ослободилачкој борби“ и ОВК. Једна од највећих жаба коју је пре избора морао да прогута Хашим Тачи (а коју није успео да заслади планираном одлуком о оснивању „Војске Косова“, пошто су га у томе саботирале друге партије у парламенту) било је оснивање Специјалног суда за ратне злочине, који ће се непосредно бавити злочинима ОВК и, пре свега, трговином људским органима на Косову. Оснивање овог суда као да је отворило сезону лова на ратне злочинце и организовани криминал у албанским медијима, при чему се „нове снаге“ на политичкој сцени (а таквим се крајње неосновано представљају LDK и VV) обилато служе оним истим информацијама који су раније приписиване „српским клеветама и пропаганди“ како би доказали да су Х. Тачи и Р. Харадинај „вође криминалних кланова“ који су преко ОВК „узурпирали и приватизовали власт на Косову“. Тако је у албанским медијима згодно искрсаоизвештај обавештајне службе НАТО који указује на криминалне активности Информативне службе Косова (SHIK) за рачун блиских сарадника Хашима Тачија, што, уосталом, још једном доказује да је тренутна политичка елита Косова евентуално примерена за руководство неке острвске диктатуре у Карибима, али свакако не представља саговорнике са којима би се било који политичар који држи до себе хтео наћи и истој соби – што много говори и о српским властима, и о политичкој елити западних земаља.

Косово као акутна тачка болести европске демократије

На овај пресек прљавих, манипулативних и барокно разметљивих предизборних кампања у оба дела јужне српске покрајине вреди додати мали статистички податак – на овим „историјским изборима“ право гласа имаће 1,78 милиона грађана, што је за 43 хиљаде више него што је регистровано на попису становништва 2011. године. Та бројка приближно договара броју Срба на северу Косова, који нису учествовали у попису, али је опет необично да на територији са изразито високим природним прираштајем број гласача и грађана буде изједначен, чак и када се у обзир узме „косовска дијаспора“. Ово указује на то да се Косово никако не може отрести своје старе улоге „изборне црне рупе“, у којој су се вечито дешавале манипулације изборним списковима и пријављеним гласачима. Одлука ЦИК Косово да дозволи гласање грађанима и на изборним местима где нису пријављени при томе неће допринети „демократским и фер изборима“ које оптимистично најављују албански званичници и страни амбасадори. Ни косовски Срби нису поштеђени овог проблема – иако се та тема на овим изборима упадљиво избегавала, списак Срба (што са Косова, што расељених) којима је дозвољено да гласају на недавним локалним изборима био је предмет веома озбиљних манипулација (које су тада биле повод за мало предизборног лупања у груди, да би затим – у духу антероградне амнезије са почетка текста – убрзо биле заборављене, баш као сви остали захтеви које су током преговора Срби стављали пред косовске Албанце.

Све до сада речено указује на један далеко шири и озбиљнији проблем. Косово је данас знатно више од једне спорне територије око које се натежу два сиромашна и колонизована народа Балкана – оно је отворена рана на лицу Европе на којој се кристално јасно очитује све оно што није у реду са западном цивилизацијом и западном демократијом. При томе је „Косовски преседан“ у светлу најновијих догађаја у Украјини само најочигледнији аспект тога проблема. Косово данас отеловљује све проблеме са којима се суочава политичка сфера Запада (у смислу, у коме у „Запад“ спадају све земље Европе) – неморал, бешчашће, бескрупулозни опортунизам, дубинска корупција, ауторитаризам таблоидних и отуђених елита и системска деградација демократских институција, грађанске слободе и интегритета. И слаба нам је утеха што албански политичари свој сопствени народ лажу, краду и упропашћују са ништа мање успеха него што наши варају, манипулишу и инструментализују несретне косовске Србе. Слаба је утеха и то, што и једне и друге њихови господари из Брисела и Вашингтона презиру, омаловажавају и понижавају вероватно и горе, него што то они чине својим грађанима.

***

Косовски Срби представљали су до претходних избора најхрабрији, политички најактивнији и национално најсамосвеснији део грађанства Србије. Док су градови номинално „слободне“ Србије тонули у муљ и жабокречину политичке апатије и опортунизма, косовски Срби су на своје барикаде и скупштинске сале поболи барјак аутентичне непосредне демократије, проистекле и њихове сопствене државотворности и органске потребе за законом и редом, њихова политичка зрелост, солидарност и организованост (доказана по ко зна који пут и током недавних поплава) представљала је догађај на европској политичкој сцени, која управо на наше очи води дијалог о деградацији и компромитованости демократских институција савременог западног друштва.

И док је „слободна“ Србија из године у годину добијала парламент који је сва мање имао везе са потребама, вредностима и политичким убеђењима својих сопствених грађана, на „окупираном“ северу Косова одржавале су се народне скупштине на којима су се акламацијомдоносиле одлуке од виталног значаја по опстанак једног малобројног, али старог, цивилизованог и поноситог народа Европе на његовим вековним огњиштима. А шта смо ми учинили са тим пламичком демократије, са тим политичким духом који је толико одударао од нашег властитог безнађа и апатије? Уништили смо га, исмејали смо га, презрели смо га и игнорисали, а затим смо послали Жандармерију да се постара да грађани кротко и без много негодовања пођу на ломачу, на којој ће бити жртвовани зарад „светле европске будућности Србије“ (без Косова), зарад „белог Шенгена“ (а да „немамо карту ни до Приштине“), и зарад „бољег живота“, који никада нико није добио, ко није био спреман да се за њега избори. И сада, када „историјски косовски избори“ разоткривају чемер и буђ српске (и албанске) политичке елите, српским грађанима остаје да погледају ка ономе што Косово још увек јесте за ову земљу и овај народ, и присети се шта оно беше слобода, шта беше демократија, а шта грађанска одговорност и патриотизам. Или можемо, попут Нолановог јунака са почетка текста, да се уљуљкамо у своју амнезију, и да сваког дана похлепно гутамо исте недотупавне лажи и изанђале флоскуле као да нам је први пут.

Никола Танасић

НСПМ