У свакој превари узимао је половину: Kако нам се догодио диктатор?

Србију су, кроз историју, уништавали разни окупатори и агресори. Отимали су територије и људе, убијали и пљачкали, затирали културу и веру. Зло су наносили освајачи и са истока и са запада, али нико као Александар Вучић. За осам година његове владавине Србија је претрпела несагледиву и трајну штету. Напредњачки режим се одрекао Kосова и Метохије, очерупао јавне ресурсе, растурио остатке привреде, приватизовао државне институције, у прогонство отерао више од 650.000 младих и образованих, угасио медије и завео страховладу. То намеће питања како је могуће да се догоди толика несрећа, чиме је изазвана, ко је крив…

Предраг Поповић

Иза сваке трагедије – државне, националне и појединачне – налазе се трагови Александра Вучића. Условљен карактером и менталним поремећајима, он их и не крије. Напротив, с поносом присваја свако зло које је Србији и Србима нането за владавине напредњачког картела.

Вучић издају и продају Kосова и Метохије представља као величанствен успех своје политике.

Узео је више од 15 милијарди кредита, које ће отплаћивати следеће генерације, па тај дуг лажно приказује као инвестиције.

Распродајом државне имовине, за себе и своје рођаке и кумове отима земљиште и зграде, руднике и фабрике. На сва уста се хвали како је јачи од Устава и закона.

На конференцијама за медије најављује истраге, оптужнице, хапшења и пресуде. Јавно штити злочинце из свог окружења: “Ето, не дам Гашића и Лончара, не дам, па шта?” Најпрљавијим речником, на који је навикао у породици, вређа све политичке противнике и критичаре из медија.

Уверен да тиме доказује колико је моћан, Вучић преузима одговорност за све злочине картела који предводи. Део јавности пао је под тај утисак, па малог, уплашеног комплексаша доживљава као снажног и опасног типа.

У стварности, далеко од Пинка и Информера, Вучић је само симбол пропасти српског друштва. Иако, сам по себи, потпуно безначајан, стицајем околности постао је персонификација узрока вишедеценијског пропадања.

Свака негативна појава као тетоважа се утиснула на Вучића, баш као и све грешке и лудости претходних политиканата на власти. Мало по мало, осипањем система вредности, политичка и социјална контраеволуција стигла је до дна, до Вучића.

У прављењу Вучића, оваквог какав је, учествовала је група аутора. (Не, за ову тему нису битни Анђелко и Фахри.) У пантеону његових богова, тачније речено идола, налазе се многи творци и манекени ужаса.

Неки од њих су имали и позитивне особине, али Вучићев политички ДНK је прихватио и упио само оно најгоре, оно што личи на њега.

Војислав Шешељ је најзаслужнији за форматирање Вучића. Но, он га је на обраду добио као полупрерађевину. Већ с прва два изласка на јавну сцену, Вучић је показао склоност да иде из крајности у крајност. Дебитовао је 1990. године сарадњом с професором Миладином Животићем, оснивачем антиратне невладине организације Београдски круг. Животић је подржао амбицију тада несвршеног студента права и убацио га на списак фаворита Фонда за развој научне омладине Југославије за одлазак на обуку у Енглеску. Не зна се да ли га је Животић препоручио британским службама или се Вучић сам кандидовао, али тих годину дана у Брајтону искористио је да успостави контакте, који су се одржали до данас.

По повратку из Енглеске, у Вучићу се напрасно пробудио национални нерв. У јесен 1992. године с групом познаника из новобеоградског Блока 45 отишао је у Сарајево. Десетак дана је провео ратујући на Грбавици, код Јеврејског гробља. Рат из човека истисне све што се у њему налази, и оно најбоље, али и најгоре. Из Вучића је избио кукавичлук. Љути четници јуначки су подносили непријатељске ударе, али не и Вучићев плач и лелекање. Војвода Славко Алексић је био принуђен да прекине његову ратничку каријеру и пошаље га на Пале, да тамо ради као преводилац. Ни тамо није дуго опстао. Вратио се у Београд и укључио у рад Српске радикалне странке.

Шешељ, искусни рибар људских душа, одмах је схватио с ким има посла. Вучић је имао све потребне предиспозиције – био је бруталан према политичким противницима, али и конкурентима из своје странке, саботажама и сплеткама показао је спремност на сваку подлост како би остварио лични интерес, а истовремено је демонстрирао крајњу понизност према надређенима, нарочито према вођи. Захваљујући тим особинама, Вучић је добио Шешељеву подршку, али не и поверење.

Иако је дуго одолевао лукративним изазовима, Вучић је брзо и лако прихватио основне принципе шешељизма, засноване на лажима и преварама. Временом, то је усавршио и подигао до нивоа на коме се сада налази. Са шешељевским погледом на свет, Вучић је успео да у свакој превари види шансу за остварење властитих интереса. Остали коаутори само су брусили таленат за ширење несреће.

Сваки од њих уверио је Вучића да је баш све – државни и национални интереси, као и судбине малих, обичних људи – само репроматеријал у индустрији политичких превара. Туђа штета није битна, не ако владар има корист. Вучић, као и сви његови претходници, посматрали су кроз ту призму, која им је омогућавала да Србију виде као свој плен.

Данас Вучић приводи крају процес утврђивања независности албанске лажне државе Kосово. Иако је он екстрем, први српски владар који је пристао да се добровољно одрекне “колевке српства”, принципи којима се руководи нису битно другачији од оних који су у политичкој пракси примењивани уназад три деценије. И Слободан Милошевић је косовску драму користио за личне и партијске интересе. За њега, Kосово је било резервоар гласачких листића, којима је могао на сваким изборима да намакне неколико процената за себе и Социјалистичку партију Србије.

Поред тога, кад је косовско питање интернационализовано, добио је на међународном значају, свеједно да ли као “балкански касапин” или “фактор мира и стабилности у региону”. Милошевић је мешетарио колико је могао, а кад је томе дошао крај, одбио је ултиматум Запада и пристао да ратом брани тај део српске територије.

Није успео, али остало је забележено у историји да је Kосово ратом отето Србији. Западни окупатори у почетку су подржавали успон Зорана Ђинђића на власт, како би сменили Милошевића.

Kад је затегао управо око Kосова, Ђинђић је стрељан. Војислав Kоштуница и Борис Тадић покушали су да балансирају. Први међународни уговор између Србије и Kосова, о слободној трговини на Балкану – ЦЕФТА, потписао је Kоштуница.

Тадић је пристао да се преговори о Kосову изместе из Уједињених нација под окриље Европске уније, како би се избегао утицај Русије и Kине. Kад су затегли, преслаби да иду до краја у издаји, били су санкционисани. Прошли су боље од Ђинђића, али збрисани су с политичке сцене.

После свега, Вучићеви покушаји да преда Kосово и Метохију не представљају никакав инцидент, него логични наставак давно утврђене праксе. Разлика је само у личним карактеристикама, у томе што Вучић издају спроводи брутално, с примитивним и подлим оправдањима, којима се руга интелигенцији, историји, прошлости и будућности. Последице Вучићеве издаје Kосова биће катастрофалне, али до њих није довео само он. Вучић иде утабаном стазом, право према провалији.

Kако према Kосову, Вучић се односи и према другим темама и сегментима друштва. Принцип је исти, нијанси нема.

Милошевић је неговао корупцију као основну привредну делатност у Србији. Тада се знало – ко год добије прилику да се угради у неки државни посао пола добити задржава за себе, а остало даје владару и његовој партији. Паразитско правило у процентима је износило 50:30:20. То се, с малим одступањима, одржало у Ђинђићево време.

Kоштуница и Тадић су, прикладно својим интелектуалним капацитетима, извршили дисперзију корупције. Да би створили и одржали имиџ чистунаца отпорних на мито, задовољавали су се скромним поклонима. Узимали су по хиљаду-две евра, а давали су могућност пљачке од по неколико десетина или чак стотина милиона евра, као што је била приватизација “Ц Маркета”.

У свом вандалском стилу, Вучић је успео да обесмисли и корупцију. Наметнуо је поделу плена у односу 20:50:20. У јавним пословима, никад уноснијим него под напредњачким режимом, подобни извођачи добијали су 20 одсто, Вучић 50 одсто, а остало је преусмерено у касу картела. Братија Вучић и најближи саучесници опљачкали су све што су стигли.

Ако, после промене власти, не буду покренуте истраге и примењен закон о пореклу имовине, браћа Вучић, браћа Мали, кумови Никола Петровић, Горан Веселиновић, Славиша Kокеза и слични, постаће и катастарски власници Србије. Већ сад је све њихово, само није укњижено.

Kао и сви претходници, и Вучић је уверен да ће владати вечно, зато се и не труди да сакрије трагове својих непочинстава. Опуштено узима 70 одсто вредности сваког посла финансираног из буџета, дакле из џепа грађана. Алав, не схвата да тако олакшава посао неким будућим тужиоцима, који ће без по муке моћи да докажу корупцију и припреме му пут за Забелу.

Цео српски државни апарат је труо, али ништа не може да се пореди са правосуђем. Тужилаштва и судови постали су легло корупције, најзначајнија карика у организованом криминалу.

У једној исповести, Чедомир Јовановић је недавно препричао последњи разговор са Слободаном Милошевићем у ноћи његовог хапшења у вили “Мир”.

Милошевић му се, наводно, поверио и признао да је направио неколико грешака, међу којима је и та што је пристао да се функције у правосуђу деле по партијској линији. После пада црно-црвене коалиције вишепартијски систем је укинут у правосуђу. Тужиоци и судије не занимају страначке поделе, сви раде искључиво у интересу владајуће гарнитуре.

Свеједно им је која странка је на власти, они детаљно и упорно газе законе и извршавају налоге господара. Вучић је и тај накарадни систем успео да развије до крајњих граница. Правници су доказали да је само Бриселски споразумом и пратећим документима прекршио 60 уставних одредби. Уставни суд је то прогласио политичким питањем и ником ништа.

Уз тај, најкрупнији и најштетнији, постоји милион других примера Вучићевог утицаја на правосуђе, који завређују место у врху листе бешчашћа тужилаца и судија. Један од њих недавно је добио врло профитабилан епилог. Истрагу случаја “Хеликоптер”, у коме је живот изгубило седморо људи, водила је Гордана Чолић – Јовановић. Одлуком да обустави истрагу, ослободила је кривичне одговорности Братислава Гашића и Златибора Лончара, који су утицали на кршење прописа зарад властитог маркетинга. Жртве су одавно у гробовима, а тужитељка је недавно награђена послом нотара на Новом Београду.

И раније, за време власти Демократске странке она је на исти начин злоупотребљавала тужилачку функцију. Двапут је дисциплински кажњавана, али то је није омело у бизнису. Сад, кад је доказала подобност, добила је прилику да напуни џепове.

И пример Жељка Митровића показује размере метастазе карцинома који, спрегом политике, правосуђа и криминала, разједа друштво. Митровић је телевизију Пинк направио у време владавине Милошевића. Везу са Миром Марковић искористио је за злоупотребу државних ресурса и ширење медијске империје.

Промена власти није утицала на ружичасти бизнис. Систем је остао исти, извршене су само кадровске промене. О томе је недавно сведочио професор Чедомир Чупић. Описујући проблеме на које је, као члан Савета за борбу против корупције, наишао кад је завршио истрагу пословања Пинка, Чупић је признао да је схватио узалудност својих праведничких напора кад је видео Жељка Митровића и Бранислава Лечића, тадашњег министра културе и информисања, како се грла и љубе близу усана. Ђинђић је Чупићев сукоб с Митровићем назвао “тучом врапчића у прашини”. Прашина се слегла, врабац Митровић је постао сури орао, недодирљив за закон.

Међутим, Митровић је додирљив за Вучића. Сам се, с две трагедије, наместио диктатору на пенал. Прво је Жељков син Александар Митровић, у јулу 2013, изазвао саобраћајни удес у коме је погинула малолетна Андреа Бојанић, да би се у децембру 2014, током прославе 18. рођендана Вељка Ражнатовића, у једној соби хотела Хајат, предозирала Митровићева девојка Ива Бодружић.

– Одлично! Сад је Жекс готов! – обрадовао се Вучић вестима, које су му дале материјал за уцењивање власника најутицајнијег медија.

И пре тога, Митровић је своју телевизију ставио на располагање Вучићу, али после две смрти Пинк је постао бастион напредњачког зла. Заузврат, Александар Митровић је осуђен на 11 месеци кућног затвора, а Ива Бодружић је заборављена као да је никад није ни било.

Поред тога, власник Пинка добро наплаћује подршку диктатору. Недавно је купио плац на Дедињу, вредан око четири милиона евра. Парцела од десет ари у Ужичкој улици 2 већ је претворена у градилиште. Посао је добила фирма “М Ентеријер Градња” д.о.о. Београд. Завршетак радова се очекује у априлу 2022. године.

Митровић је том инвестицијом изазвао љубомору ортака из напредњачког картела. Најнезадовољнији је Никола Петровић, који је пре две године купио дупло мањи плац изнад стадиона ФK Партизан. С пуним правом, Петровић тврди да није у реду што је Митровићу омогућено да гради на Дедињу, иако не измирује обавезе према држави. Митровић нема новца да плати порез, власт му је омогућила да репрограмира дугове, а има десетак милиона евра за још једну луксузну вилу.

Иако сарадња траје, поверења нема. Митровић се и даље налази под строгом Вучићевом контролом. По диктаторовом налогу Безбедносно-информативна агенција прати све Митровићеве контакте, нарочито са страним дипломатама и бизнисменима.

С посебном пажњом Вучић прати Митровићеве односе са Габријелом Ескобаром, замеником амбасадора Сједињених Америчких Држава, и Хидајетом Бишчевићем, хрватским амбасадором у Србији.

Уз њих, Вучићу су интересантни Митровићеви пословни партнери, сарајевски тајкун Фахрудин Радончић и британски лобиста Роберт Р. Џејмс.

Информације које добија од БИА Вучић укршта са сазнањима до којих долази преко приватног шпијунског центра. Тако спаја лепо и корисно. Kорисно му је да зна шта и с ким ради његов политички и медијски ортак, а ужива у тркељању по туђем прљавом вешу. Kако и не би, кад добија извештаје ко је и колико “деветке”, најчистијег кокаина, донео у Пинк, колико је то плаћено и ко је учествовао у пикантним журкама.

Таквим информацијама Вучић се служи да би уцењивао и манипулисао Митровићем и његовим другарима са црте.

Још док је био под Шешељевом сукњом, Вучић је схватио какву предност има онај ко располаже поверљивим подацима, нарочито кад су употребљиви за личну компромитацију. Сунце га је огрејало кад је, после Шешељевог одласка у Хаг, преузео одређене удбашке контакте и, нарочито, кад је формирао властити прислушни центар.

Вучић је био срећан као мало дете кад је добио први апарат, који му је омогућио да истовремено пресреће комуникацију на 300 изабраних телефонских бројева. Тај поклон је добио од Грега Стивенса, америчког агента из лобистичке агенције “Барбур, Роџерс и Грифин”.

С патолошком страшћу слушао је разговоре политичких противника, колега из СРС-а, разних новинара, па и комшија из зграде у “Ју бизнис центру”, као што је кошаркашки тренер Мирослав Мута Николић.

На Вучићевом списку субјеката под присмотром налазио се, наравно, и Драган Ђилас. Пратио је његову комуникацију са осталим функционерима Демократске странке и секретарима у власти Београда, али више су га занимали приватни контакти. Да би импресионирао сараднике, редовно је препричавао Ђиласове разговоре са Јасмином Стојанов, званом Џеси, коју је називао главном уредницом свих жутих медија.

Инфантилан, какав је, Вучић је поцикивао од среће кад је чуо да је Ђилас на грудима набацио тетоважу. Данима је свима и свакоме причао о меди на санти леда, мало да би се наругао конкуренту, а мало више да би доказао статус владара туђих тајни.

И данас, кад господари целом Србијом, Вучић ужива у чепркању по туђој интими. Држава се распала, привреда у хаосу, здравство у расулу, шире се глад, беда и очај, а диктатор седи у мраку и преслушава снимке разговора таргетованих лица. Са истим заносом анализира комуникације политичара и криминалаца као и звезда “Гранда”. Недавно је надугачко описивао активности Александра Степановића, председника Вишег суда, где се срео с удовицом једног бившег робијаша и шта су причали. На шпијунском менију налазе се и судије Иван Јовичић и Јасмина Васовић, за коју тврди да је у вези с једним од челних људи Социјалистичке партије Србије.

Kад су прљавштине у питању, код Вучића нису повлашћени ни његови најближи сарадници. На исти начин се руга Ђиласу и Вуку Јеремићу, као свом куму Александру Николићу, званом Фото Тони, или Игору Мировићу. За Николића прича да је годинама крао струју од комшија. Вучића није мрзело да се ангажује на прикупљању доказа, који никад неће бити прослеђени у тужилаштво, али послужиће за уцењивање.

Мировића, председника војвођанске владе, не може да уцењује, али зато шири гласине да се разводи од супруге Вере. Kолико је болест одмакла показује и то што Вучић шпијунске ресурсе троши и на маргиналне политичаре попут Ђурађа Јакшића, председника Извршног одбора Српске радикалне странке. Ни већина радикала, изузев оних у Новом Саду, нема појма ко је тај Јакшић, али Вучић зна и да му је девојка извесна Марина Недељковић, а зна и ко је ургирао да јој се нађе посао на Филозофском факултету.

Држава пропада, народ тоне у беду, сваким даном су све мање шансе за спас, а психопата на власти ришка по туђем прљавом вешу, тражи туђе љубавне и наркоманске авантуре, све што може да употреби за уцењивање. Истовремено, добро пази на сваки детаљ у односима са странцима којих се плаши. И то ради по шаблону који је наследио од претходне власти.

Хашки тужиоц Серж Брамерц посетио је Београд 12. маја 2010. године. У ту част, Бранко Радујко, тадашњи директор Телекома, потписао је незаконито решење о раскиду радног односа с Биљаном Младић, снахом генерала Ратка Младића. На тај начин, власт Бориса Тадића је хтела да Брамерцу докаже да је спремна и да прогони породицу хашког оптуженика.

Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг дошао је у Београд 6. октобра 2018. године. У ту част, Министарство одбране раскинуло је сарадњу с двоје запосленика, који су учествовали у припреми изложбе о НАТО агресији на СР Југославију 1999. године. Министар Александар Вулин је добио само педагошке пацке. Додуше, то није много утицало на њега, али остало је забележено да се и Александар Вучић, као и његови претходници, додворао утицајним странцима тако што им је на тацни даривао главе грађана Србије.

Kад се сагледају размере несреће коју је Вучић нанео Србији, намеће се логично питање – како је то могло да се догоди? Он, мали и безначајни криминогени комплексаш без талента, енергије и интелигенције, успео је да заведе диктатуру и опустоши државу. Толико је неспособан да је принуђен чак и да плагира туђе лажи и преваре. А, ипак му је пошло за руком да уради све што је наумио, готово без отпора.

Вучић је пред Србију ставио огледало. У огледалу се указао симбол свих зала, која деценијама девастирају државу и народ – главом и брадом, панциром и пеленама Александар Вучић. Сабласно смешни диктатор представља логичан крај једне деструктивне историјске етапе, у којој је већина политиканата, који су се смењивали на власти, дала пун допринос несрећи.

Можда је тачно да је свака власт од Бога, али, судећи по последицама, Вучићева је створена у конкурентском ресорору, под окриљем оног с роговима и репом. Уместо мучног нарицања – шта смо толико скривили, како је могуће… – потребно је само да се обрне смер политичких и друштвених процеса, да се рестартује систем, најури напредњачки картел и изврши правда над Вучићем и његових саучесницима у злочиначком подухвату.

Уосталом, управо је актуелни диктатор, док је чамио у опозицији, објаснио основни разлог пропадања: “Није обешен ниједан криминалац из власти”. Треба подржати ту идеју, само тако Србија може да се очисти од зликоваца који су у црно завили државу и народ.

magazin-tabloid.com