Одувек су народи широм света сневали, испредали приче о сопственом пореклу, месту, околини. У тим причама испреплетане су исконске силе природе, натприродно, добро и зло, оно што угрожава и оно што одржава… човек је, и кад својим неуким умом није могао да најбоље разуме и преброди своју стварност, причама налазио утеху, охрабрење, али и начин за очување сећања на догађаје, историјска раздобља и личности. И када немилосрдна стопала времена прегазе и самељу у прах зидине и светилишта, прича, сећање и легенда опстају и настављају свој живот док год има и једног представника народа који ће их преносити.
Један од сигурних начина очувања сећања на српску прошлост и за њу значајна места представља преплетање нити којима се увезују имена значајних личности и догађаја и географских назива (топонима) река, планина, долина, села… Прича о томе како су нека српска места добила називе узбудљива је колико и прошлост народа који та места насељава од старина. И опстаје, одржава се вековима.
Некад је потиснута.
Тек понекад распростре сву фолклорну и митску раскош пред нашим запањеним очима, остављајући нас да се питамо: ,,Како је могуће да све то нисмо раније знали?“
На нашем поднебљу мешали су се народи, религије, културе – једни су надирали, други ишчезавали у тамним ходницима историје. Свима им је заједничко то што су се њихови мисаони и душевни светови преносили покољењима: праисторијска чуда, дивље паганске светковине, мислична веровања Оријента, грчки богови, раскалашни римски ритуали, хришћански свеци али и затечена божанства из прехришћанског времена.
❝ На плодну црницу вековних снова пало је ратничко и осећајно словенско семе, из ког су се умножили страшни водени бикови, огњени змајеви , обезличени насилници, волшебници и проклетници, виле и чобани, дивови и нечастиви, свирепи цареви и крволочни Турци, милосници и несрећници, неустрашиви јунаци и беспомоћни очајници, робови и мученици, хајдуци и осветници… Митови, легенде, та усмена народна књижевност напајала је, тешила и крепила, напајала нектаром срећних времена народ, учвршћујући га у вери да ће се подићи из кала понижења и неслободе и да ће поново усправно и слободно ходати својом земљом.❝ (М. Милојковић, У тами благо)
~ О називима неких места
Кад се враћао из боја, ноћу, рањени деспот Стефан Лазаревић ишао је преко Космаја. Док је ишао подножјем планине, позлило му је. Увидевши да се једва држи на коњу, пожурио је слуге да пронађу одмориште. Међутим, иако су се слуге разлетеле путевима и обронцима, вратиле су се снуждене – нигде није било ничега што би деспоту могло да послужи као одмориште. Постојале су само две три чатрље.
,,Дакле ово је пуст неки крај, нема ни куће,“ рече снуждено.
По тим речима, село које је касније настало на том месту названо је Неманикуће.
Путници наставише пут.
Међутим, рањеног деспота поче да тресе грозница. То место је названо Тресиње.
Што су дуже путовали, деспоту је било све горе. Кад је увидео да нема снаге да се одржи у седлу, да губи свест и да ће пасти, оузва најближе слуге да похитају ка њему викнувши: “Коракни!”
То место добило је име Кораћица.
Кад су га, већ сасвим исцрпљеног, слуге опружиле на носиљку, то место је добило назив Пружатовац.
Путовали су још неко време.
Деспотово стање је бивало све горе. Осетио је да му се ближи крај и нареди пратњи:
,,Стој!“
Овом месту су дали име Стојник.
Уз Стојник се налази место Црквине, у коме је деспот преминуо.
У Црквинама је саграђена црква у спомен деспота Стефана Лазаревића а на месту на коме је издахнуо 19. јула 1427, подигнут је обелиск на коме пише:
❝ Ја, деспот Стефан, син светога кнеза Лазара и по представљању тога милошћу Божјом бих господин свим Србима и Подунављу и Посављу и делу угарске земље и босанске а још и Приморју зетском. И у богоданој ми власти проводих живота мојега време колико благому изволи се Богу, година око 38. И тако дође мени заповест општа од цара свих и Бога, говорећи послани к мени анђео: Иди! И тако душа моја од убогог ми разлучи се тела на месту званом Глава, године тада текуће 6000 и 900 и 30 и 5 индиката 5 сунцу круг 19 и луне 19, месеца јула 19 дан.❝
Вековима доције, у Неманикућама /Неменикућама у црквеној порти је, у јесен 1690. године, са избеглим народом преноћио и одржао последњу литургију у Србији патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић.
У цркви светог Петра и Павла у Неменикућама се и Карађорђе са кнезовима причестио 1806. пред битку за ослобађање Београда.
Референце:
М. Милојковић, У тами Благо
Фото: Борис Субашић, Вечерње Новости
