Ужас медијског мрака
У издању Франкфуртер алгемајне зајтунга (ФАЗ) од 28. јуна изашао је чланак под насловом ”ЕУ ће отворити (отвара) приступне преговоре с Београдом”. Као што видимо, ове немачке новине говоре о преговорима који ће се отворити и водити у будућности, а не о преговорима који су већ “отворени”, али да се на њих, наводно, чека из некаквих “припремно-оквирних” разлога. Ово друго тумачење (о добијеном датуму за преговоре о прикључењу ЕУ) српски медији својски и једногласно покушавају да улију у главе грађана Србије.
Саобраћајци у Влади Србије
“Није за славље, али јесте за радовање”, не трепнувши, каже потпредседник српске владе, министар одбране и шеф свих српских јавних и тајних служби, Александар Вучић. Па добро, хајдемо да видимо чему то грађани Србије могу да се радују. Да ли Србија треба да се радује чињеници да се први пут дешава да неко добија “зелено светло” за онај, наводно, “дуго очекивани” и “жељени датум”? Наравно, српски политичари (чак и они у опозицији, осим ДСС) неће да признају реалност и да добијено зелено светло за “датум” назову правим именом, а то је – уцена!
Сетимо се да је премијер Ивица Дачић почетком јуна, на најаве да би Србија могла да добије “зелено светло” за отпочињање преговора са ЕУ (условно и у неком догледном времену), изјавио:
“И то зелено светло и остало… нисмо ми саобраћајци! Не интересује ме како се то зове, интересује ме позитивна одлука Савета Европске уније.”
А сада, када је добио управо оно што га “не интересује”, “саобраћајац” Дачић окреће лист и започиње другу причу, тврдећи да би “Тадић (бивши председник Србије) славио месец дана, да је добио одлуку коју смо ми данас добили“. А то што је Ивица Дачић добио управо је оно што га, само пре двадесетак дана, “није интересовало”.
Агенција Ројтерс је одмах, након одлуке Европске уније по питању условног “датума” за Србију, у свет послала вест, коју су пренели сви светски медији (осим српских!), да је Европски савет Србији дао “зелено светло” за отпочињање преговора о придруживању ЕУ (Сербиа wон тхе греен лигхт он Фридаy то старт неготиатионс бy Јануарy он јоининг тхе Еуропеан Унион; или у преводу: ‘Србија је у петак добила зелено светло за започињање преговора о прикључењу Европској унији’).
Да ли је могуће да српска влада сама себе некритички и крајње подло и лажно хвали и да јој у таквом неоснованом и недоличном хваљењу свесрдно помажу опозиционе политичке снаге (осим ДСС-а и неких ванпарламентарних странака) и готово сви значајнији српски штампани, аудио и визуелни медији? Да, могуће је! У Србији се створила таква медијска атмосфера, у којој се, наочиглед читавог народа, изврће истина и под плаштом такве “истине” протурају се огавне и огољене лажи.
На пример, испод текста у Вечерњим новостима (једном од најчитанијих писаних и интернет медија у Србији), под насловом “Вучићу уручена Видовданска награда у Крушевцу” налази се око стотину коментара и сви они одреда хвале Вучића, његову политику и политику СНС-а. Посматрајући само ову страницу и коментаре егзалтираних читалаца, могао би се стећи погрешан утисак да су Вечерње новости лист комунистичке партије Северне Кореје, а да је Александар Вучић нико друго до, главом и брадом – Ким Џонг Ун!
Други пример који показује колико су медији у Србији недемократски и колико су контролисани од стране политичке елите која је на власти, показује и интервју са Наташом Вунш, експертом за европске интеграције и западни Балкан у Немачком савету за спољне односе, који је, на Видовдан, објављен у дневном листу Политика. Наиме, Наташа Вунш је у том интервјуу јасно и недвосмислено казала да “пре учлањења у ЕУ Србија мора да призна Косово”. На све то српски политичари и медији остају глуви (интервју с Наташом Вунш уопште не помињу други утицајни штампани и електронски медији), игноришући стварност и гурајући главу у песак. Ниједна српска телевизија (РТС, РТВ, Прва, Б92, Пинк и остале) ту изјаву Наташе Вунш (из интервјуа листу Политика), није поменула ни у једној информативној емисији.
Другима лошије – Немцима боље
Када знамо да оно што је рекла Наташа Вунш није никаква посебна новост, јер су бројни европски политичари на то годинама указивали, тада српска политика “безалтернативних евроинтеграција” прелази у истинско лудило, које се не да тек тако лако објаснити. Да се подсетимо, прошле јесени је Мартин Шулц, председник Европског парламента, такође рекао да Србија неће моћи да постане чланица ЕУ пре него што званично призна “суверену државу Косово”.
Европска унија је све мање расположена да у своје окриље прима нове државе. Сувише је оптерећена унутрашњим противречностима, па и отвореним сукобима међу садашњим чланицама ЕУ, да би уопште могла да озбиљније размишља о проширењу. Испод поменутог чланка у Франкфуртер алгемајне цајтунгу (ФАЗ), појавио се само један коментар који у старту не одбацује било какву помисао даљег проширења ЕУ – и то не само када је Србија у питању. А и тај један “позитиван” коментар довољно говори о томе какви се процеси одвијају унутар Европске уније и какво је мишљење јавног мњења у Немачкој – земљи која је мотор Европске мега државе. Наиме, извесни Хорст Шмит дао је коментар под насловом “Застрашујућа ЕУ-фобија у овим дискусијама”, где се ишчуђава како људи не разумеју да је Немачка “много профитирала стварањем ЕУ” и осуђује толику “неупућеност читалаца ФАЗ-а”.
Заправо, оно што читалац Хорст Шмит жели да “објасни” својим сународницима (наравно индиректно), јесте чињеница да у Европској унији сви губе, а само Немачка профитира:
“Требало би тим тврдоглавцима и ДМ носталгичарима рећи, ни мање – ни више, него да нас оваква Европа вуче напред. Укључите мало мозак уместо што подлежете инстинктивним реакцијама типа: ‘те ленчуге желе увек нешто да ми узму‘”, завршава свој коментар извесни читалац са именом Хорст Шмит.
Краљевство за коња
Коначно, јасно је да српски тријумвират добро зна горњу истину, па се отуда само од себе намеће питање, због чега они делују противно логици здравог разума и противно интересу државе Србије на чијем се челу налазе? Да ли могуће да један државник занемари државу, само да би задовољио неке личне апетите или пожуду? И то је тешко претпоставити, јер је мало нормалних људи који би били спремни да жртвују читаву државу и свој народ само ради властитог задовољства, без обзира које врсте то задовољство било.
Земља се издаје само у великој муци, барем је то тако у историји забележено. Ричард ИИИ је нудио краљевство за коња (“…мy кингдом фор а хорсе!”), али у очајању, да бу сачувао властити живот. А како је Ричард завршио, добро знамо. Ипак, чак ни Ричард није нудио државу (краљевство) ни за шта – тражио је коња! Ови наши “краљеви” не траже коња, чак ни магарца. Заправо, српски државни врх тражи магловито обећање за нешто за шта је унапред јасно да Србија то никако не може добити, чак ни по цену да се држава “огласи” на добош као да је она туђа.
Онда, зашто би било који владар уништио властиту државу, а да заузврат ништа друго не добије? Ко још купује мачку у џаку, плаћајући то највишом могућом ценом – кућом у којој живи његова породица? Чудно да чудније тешко може бити. Као одговор на горња питања, чини се, остаје само једна могућност, а та је: да српски државни врх мора да испуни све оно што им нареди ЕУ – тачније Немачка – зато што им је живот угрожен. Па све и да је тако, ништа их не може оправдати пред будућношћу и пред несрећом коју доносе своме народу: јер свачији живот или привремено одлагање умирања јадно је и безвредно уколико се мора платити свеопштом трагедијом свог народа и уништењем своје државе.
Д. Гостељски
Корени
