Рубрике светских и регионалних медија пуне текстови о држави Уједињени Арапски Емирати (УАЕ), углавном с негативним вестима које говоре о уплитању Емирата у рат у некој земљи, умешаности у катастрофу у некој другој, пружању подршке неком ратном злочинцу или владару тиранину.
Име ове државе заузело је посебно место у медијским ступцима након подршке УАЕ-а војном удару у Египту 2013. године, који је променио равнотежу снага на Блиском истоку и задао разорни ударац таласу револуција Арапског пролећа. Од тада УАЕ настоји да постане утицајан регионални играч кроз одважну, бучну и неуобичајену дипломатију за ову малу земљу која је деценијама представљала оазу политичког мира, пише Ал Џазира Балканс.
Био је то потпуни прекид са заоставштином оснивача државе, шеика Заједа бин Султана који је следио тиху дипломатију у изградњи земље још од седамдесетих година па све до смрти 2004. године. Иста стратегија је потрајала још неко време, након што је његов најстарији син Калифа бин Зајед дошао на власт, да би после био маргинализован због свог здравственог стања. Престолонаследник Абу Дабија Мохамед бин Зајед постаје де фацто владар земље и креатор њених унутрашње и спољне политике скоро целу деценију.
Чини се да Мохамед бин Зајед верује да може да изгради велику империју која се протеже од Залива до Магреба, користећи новац и оружје као средство на том путу служећи се класичном методом војних команданата. То се у великој мери показало очитим након револуција Арапског пролећа, због страха да ће се оне прелити и на обале Залива и свргнути владајућу породицу.
Све је то било пропраћено колапсом старе регионалне равнотеже снага, између сила осовине „умерености“, према америчкој формулацији, где су уз Абу Даби били још и Ријад, Каиро и Аман, насупрот такозване „осовине отпора“, коју су чиниле Сирија и Иран и неки недржавни актери, попут либанског Хезболаха и палестинског Хамаса.
Међутим, УАЕ није успео да оствари свој империјални сан. Сви случајеви емиратског уплитања у земље револуција Арапског пролећа показали су се неуспешним, што је имало супротан ефекат који је ишао на штету ове државе и њеног имиџа у арапском свету и шире. Према томе, чини да Бин Зајед гради своје царство од песка.
Бин Зајед воли да описује своју земљу као „малу Спарту“, мислећи на грчки град у којем влада војска и који је спроводио експанзионистичку политику кроз рат. Међутим, не схвата да ратови и хаос више нису најефикасније средство спољне политике, већ можда најнеуспешније и најштетније на дуге стазе. Можда не би било згорег да прочита нешто из историје о ауторитарном политичком режиму Спарте који је горко поражен од атинске демократије, закључује Калил ал Анани, преноси Ал Џазира Балканс.
Ал Џазира Балканс, Вестионлине
фото: ЕПА
