Познати француски мислилац – традиционалиста, Рене Генон, сковао је појам „контраиницијација“. Она, за разлику од правог посвећења у свете тајне уранске мистике, људе уводи у несвете тајне хтонског и демонског. (Тако следбеници Алистера Кроулија и други сатанисти наопако читају „Оче наш“).
Империја Вашингтон – Брисел као да је саздана на контраиницијатичким принципима свођења човека на економску животињу („Ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“, каже песник Љубомир Симовић ), чега нема без распамећивања читавих народа, потпуног претумачивања њихове историје на начелима „ниског доле“, као и себичњаштва и кукавичлука маскираног у причу о „универзалним стандардима“ тржишта, демократије и људских права.
Зато није случајно што се малим и великим народима као један од кључних услова за пријем међу слуге Империје поставља рушење традиционалног морала – рецимо, парада ЛГБТоталитараца, маскираних у „веселнике“(gay). Таква парада, пред којом је ових дана и Београд, јесте нека врста контариницијатичког „силовања“, којим се руши свака вертикала традиционалних моралних вредности. Народ се уводи у ропско стање духа, ради подаништва Лихварској Интернационали. То и јесте главни циљ тзв. „промене свести“ код Срба.
Поуке шведског амбасадора
Када је шведски амбасадор у Загребу, Стуре Теолин, средином прошле деценије напуштао своју дужност, разговарао је са амбасадором Србије, Радивојем Цвјетићанином, и испричао му поучну причу о поклону који је НАТО преговарач о статусу Косова, Марти Ахтисари, маскиран у „међународну заједницу“, даровао шиптарском терористи и потоњем „премијеру“ самозване „државе Косово“, Агиму Чекуу.
Били су то мемоари финског маршала Манерхајма, који је, као генерал руске царске војске, за време бољшевичке револуције подигао устанак против Петрограда и одвојио Финску од Русије. Тиме је Ахтисари Чекуу, бившем официру ЈНА, ставио до знања да га сматра Манерхајмовим наследником, који ће Косово „ослободити“ од Србије. Цвјетићанин је питао Теолина – шта ако се преговори с Приштином заврше успешно: хоће ли Србија бити ближе ЕУ или ће добити Републику Српску. Овај му је рекао да неће. Циљ је други – контраиницијатички. И додао је: “Зашто се не угледате на Хрвате? Они су истакли да ће у Унију за две године; није реално, али циљ је постављен.
Шта треба да буде наш циљ, питам. Одговара: Реците: -на стоту годишњицу од Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата, 28. јуна 2014, ми хоћемо да се помиримо са Европом. И да јој се прикључимо“(1,16). То је значило: на стогодишњицу Првог светског рата, одреците се Обилића и Принципа, пљуните на сву своју прошлост, признајте да сте нико и ништа, и поунијатите се у Бриселу, којим управља прекоокеански папа из Вашингтона. Да је то пут којим наставља да корача и ова Влада Србије, доказ је и недавни чланчић Ивице Дачића, објављен у незваничном гласнику Лихварске Интернационале, „Фајненшл Тајмсу“(2). У том тексту је Дачић показао да је разумео поруку Теолина и сличних лумена. Иако је ово „ремек-дело“ конвертитске свести већ коментарисано, неке битне ствари нису сасвим уочене.
Читање светог писма наопако
Пре свега, мало пажње је обраћено на подтекст чланка, који је својеврсно наопако читање Светог Писма и србског хришћанског предања. Дачић помиње Судњи дан, кључни појам хришћанске есхатологије, али га лишава религиозне дубине и своди на причу о материјалној свакодневици. Ту су и апокалиптичне сцене разорене Србије. Писац избегава да каже ко је крив за „четири сурова рата, санкције, бомбардовање, избеглице, једног убијеног премијера, инфлацију, девастирану привреду, највећу стопу незапослености у Европи…“, као и да помене смрт Милошевића у Хагу.
Наравно, зна се ко је крив – Империја која је, у походу на Русију, ударила Србију с циљем да, како рече још 1994. Дејвид Гомперт из РАНД корпорације, „заувек уништи српски вирус у Европи“. Први задатак који су Вучић и Дачић поставили себи је (мада сви знају да ЕУ није исто што и Европа) да живимо „у Европи“ као „сав нормалан свет“, са содомитским „браковима“ и геј парадама. Други је, по Дачићу: „Србију, чија већина становништва је до јуче сањала о „небеском царству“ и за које је Косово само срце тог мита, требало је, веома брзо, спустити на земљу“.
Небеско Царство, као коначна мера и провера („то су оци наши и праоци свети, / што са крстом часним достигоше мети“, рекао би Владика Николај),треба да буде протерано из свести србског народа. Циљ је да се Срби одрекну Христа, без кога је, како рече Свети Јустин Ћелијски, овај свет „тркалиште привиђења калдрмисано људским лобањама“.
Да ли је Тачи змија апокалипсе?
Да би овај циљ постигао („приземљење“ Србије), Дачић је учинио следеће: „Зато сам отишао на разговор са човеком са којим сам, неких десетак година раније, ратовао. Било је потребно, народу који је живео у миту, показати да Хашим Тачи није никаква апокалиптична „аждаја, стара змија“ (Откровење 12:9), која је насрнула на наше небеско царство, већ обичан, овоземаљски човек, противник, али не митски, него политички, са којим се може, и мора разговарати. Хвала Богу, Србија брзо учи. После првог, имао сам више од десет састанака са Тачијем.
И ни један озбиљни глас, против тога, у Србији“. Дачић је у тексту писаном за очи својих газда са Вол Стрита кренуо од лажи – јер, он није ратовао са Хашимом Тачијем. Са Тачијем су ратовали Војска Србије и њена полиција, а он је, у то време, држао конференције за штампу и причао оно што сада пориче. Хашим Тачи, наравно, није „аждаја, стара змија“ (Отк. 12,9), јер се тако у Откровењу назива сам сатана. Тачи је један од сатаниних слугу, са надимком Змија, који је, у име НАТО Империје, кренуо у отимање Свете Србије – Косова и Метохије, и починио стравичне злочине, о чему од 2010. и извештаја Дика Мартија рађеном за Савет Европе, заинтересовани знају све.
Он је крволок који је трговао органима невиних србских жртава, а Дачић је управо таквоме не само пружио руку, него му је, по налогу Империје, предавао земљу која, по Божјем закону и Уставу Србије, не може бити никоме предата. Србија Тачија и даље сматра зликовцем и крволоком, а озбиљни гласови који на то указују не чују се због тоталитарне медијске цензуре у Београду и другде, јер су на власти они који су прекршили Устав и законе, и, како рече Слободан Антонић у свом тексту „Издаја и насиље“, стреме цезаризму (3).
Отварање печата
Апокалиптичка зла описана у последњој књизи Новог Завета бивају најављена отварањем седам печата. Дачић је библијску слику искористио да нам исприча баналну причу о томе како је након његовог поклоњења Тачију званом Змија почела хилијастичка будућност Србије: “Први, од многобројних српских судбинских печата, јесте отворен и ништа страшно се није догодило. Осим што је пао још један стари зид. И могли смо да видимо, у даљини, Европу.
Европу, која је, због свега што смо урадили, почела да нам верује. И да нас прихвата као озбиљне партнере.“ И ово је лаж. Причу о Европи која нас схвата као „озбиљне партнере“ причали су сви властодршци по вољи Империје, од Ђинђића, преко Тадића (чије је вазалство премијер Србије здушно подржавао, иако се сад прави да је био пуки посматрач) до писца текста у „Фајненшал Тајмсу“. И од тога је овом народу било само горе. Од пописа 2002, после фамозног „Петог октобра“ кад смо „угледали Европу“ до пописа 2011. године (период без рата и санкција), Србија је изгубила преко 400 хиљада становника – неки су отишли под земљу, а неки ван земље. То су резултати еврофанатизма србских политичких елита.
Исходи земаљске Србије
Уверен да је „земаљска Србија“ тријумфовала, Дачић нас засипа својим визијама миленијумског раја који све чека: “Хтели смо нове принципе, нове циљеве и нове планове у економији. Нову визију. Српску економију и државне финансије треба довести на пут дугорочне одрживости. Држава мора бити гарант функционисања тржишног система, а не инструмент искривљене социјалне политике и главни актер на тржишту.“ Дачић је овим обећао даље уништавање Србије применом неолибералних реформи, описаних у књизи Наоми Клајн „Доктрина шока“, из које се види да је прича о слободном тржишту и повлачењу државе као основним условима демократија обична превара.
По аутору књиге, у питању је „фундаменталистички облик капитализма који непрекидно обдржавају најокрутнији видови присиле који се примјењују на политику колективног тијела, једнако као и на тијела безбројних појединаца. Повијест сувременог слободног тржишта – боље речено, повијест успона корпорација – писана је шоковима“ (4,27).
Не заборавимо, црни маг „доктрине шока“, Милтон Фридман (чија бледа копија у Србији, после Млађана Динкића и Божидара Ђелића, може постати Лазар Крстић, нови економски „геније“ у Влади Дачић – Вучић) био је главни саветник чилеанског диктатора, Аугуста Пиночеа, омиљеног човека Империје у Јужној Америци.Србија, дакле, клизи (repetitio est mater studiorum!) ка диктатури јужноамеричког типа и невиђеној беди (од почетка ЕУропских реформи, скоро милионска војска радника је остала без посла, а распродаја последњих државних предузећа, попут ЕПСа и Телекома, ту војску очајника ће само да увећа).
Куда
Србија која се одрекне Косовског Завета неће бити Србија. Не буде ли ње, неће бити ни Срба, осим као изгнаника широм света (на радост Империје, којој треба ова територија, али не и становништво). На нама је, међутим, да ликовање врага спречимо. Живеће овај народ, шта год Дачић обећавао Лихварској Интернационали.
————————————————————
1. Радивој Цветићанин: Zagreb indoors / Дневник 2005-2009, Службени гласник, Дан Граф, Београд, 2012. 2.http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/2162/Prenosimo/1397170/Da%C4%8Di%C4%87%3A+Svaki+dan+je+sudnji+dan.html.)
3. http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/nasilje-i-izdaja.html.
4. Наоми Клајн: Доктрина шока, ВБЗ, Загреб, 2008.
Владимир Димитријевић
Фонд стратешке културе
Super tekst!