Убиство Србина за Вучићевог оца је света ствар: И сина је научио да нас мрзи

Један Албанац, усред Београда, годинама некажњено блати Србију. Новинар Фахри Муслиу, дописник Телевизије Приштина из Београда, објавио је 2006. године сећања под називом “Дневник Албанца у Београду“. Књига није судски забрањена, штампана је у тиражу од три хиљаде примерака, у издању ИГП „Штампарија Загорац“ д.о.о. Господин Муслиу живи у Београду од 1968. године, а његова породица у Призрену. Он слободно шета Београдом, осваја жене, има љубавнице, пријатеље, прави вицеве на рачун Срба…

Пријатељ је Наташе Кандић, Соње Бисерко. Хвалио се и да је отац једног српског политичара, који, истина је, и личи на господина њега. Његов ванбрачни син је данас председник Републике Србије, Александар Вучић. Позивамо тужиоца за ратне злочине да прочита књигу господина Фахрија и да га стрпа у затвор. Или да га стражарно спроведу до Призрена, помињући му и оца и мајку и све по списку… Ево како је изгледао 22. јун 1999. године, према дневнику господина Муслиуа. Мржња из „Дневника Албанаца у Београду“ је некажњена, као што су некажњена и недела његовог сина Александра, који спроводи његову мржњу и дело.

……

Ево шта је записао Вучићев отац Фахри Муслиу у својој књизи – дневнику:

Уторак, 22. јун 1999. године

“Време је данас прилично хладно за први дан лета; температура 10 степени и пада јака киша. Одлучио сам да коначно посетим Африма Беришу, унука моје рођаке, који је у Војном затвору у Београду. У том затвору налази се од августа 199., када је ухапшен са још десет Албанаца приликом преласка из Албаније на Косово, код села Буче, код Драгаша. Оптужен је за три тешка кривична дела, али суђење још није почело.

На пријавници зграде затвора налазе се две девојке у униформи војне полиције. Обраћам се једној од њих и кажем да сам донео неке ствари за Африма, али желим и да га видим. Одговара ми да попуним формулар са именима тих ствари, а што се тиче сусрета, морам имати дозволу Војног суда у Нишу. Молим је да ми омогући виђење, јер њега пуна три месеца нико није посећивао. Видим да има разумевање и труди се да ми то омогући. После једног кратког телефонског разговора, каже ми да уђем у чекаоницу унутар зграде. Имам чудан осећај; први пут посећујем затвореника, и не знам правила, али с нестрпљењем очекујем сусрет са Афримом, кога никад нисам видео и не познајем га, али знам му родитеље.

Након што сам испушио две цигарете, једну за другом, како бих се смирио, поменута девојка ми је пришла и каже да могу да идем у просторију за сусрете при крају ходника, са леве стране. Ходником идем као суманут и стижем до те просторије. Иза врата налази се један војник, а у другој просторији са отвореним вратима, Африм. Изгледао ми потпуно изгубљен, уплашен и веома слаб. Загрлим га и кажем му ја сам ујка Фахри. Али он наставља да ме посматра са чуђењем, изгубљено.

Седимо за столом и почињемо разговор на албанском. Војник, који је у предсобљу, уопште не реагује. Питам га како се држи, како му је здравље и да ли има проблема. Одговара ми неартикулисаним речима. Покушавам да га храбрим и мало да га смирим. Кажем му да су сви у његовој породици добро, налазе се у Елбасану, јер је полиција протерала све мештане његовог села у Албанију. Не треба да се секира и треба да буде поносан на оно што је учинио. Али не желим да му саопштим да су у међувремену убијени његов рођени брат и брат од стрица и да се његов стриц налази у затвору у Лесковцу.

Пита ме да ли има шансе да се ослободи брзо. Кажем му да треба да зна да ће се сада ствари убрзати. (Сигуран сам да ће га осудити на вишегодишњу робију јер је оптужен за убиство једног официра – капетана Војске Југославије). У једном тренутку каже ми: „Ујко, направио сам велику грешку“. Узвраћам одлучно: „Циљ је био виши, и има резултата, а теби је припала та обавеза. Човек греши, али треба да се држи мушки. На крају крајева ниси у затвору за неморална дела, већ за света, и треба да будеш поносан“. Опет му дајем наду да ћу се залагати да се што пре ослободи. Нудим му још једну цигарету. Увлачи је као суманут, опет ме гледа чудно очима пуних суза.

Кажем му да сам му донео два бокса цигарета, веш и неке прехрамбене намирнице. Питам га да ли зна шта се догађа ван затвора, да ли слуша радио, чита новине. „Помало читам, јер слабо разумем српски, а немам ни пара да купујем новине“. Питам га колико му пара треба. Скупља рамена и опет ме гледа чудно и уплашено. „Да ли ти је довољно 300 динара (100 ДМ)“? „Да“, каже. Новац сам депоновао на пријавници затвора.

Док смо ми причали, у просторију је ушао мушкарац средњих година у цивилу. Пружио ми је руку и представио се као директор затвора. Али, име нисам регистровао. Каже ми да је Африм јако добар дечко. То је поновио два пута. Додао је да ће се ово брзо завршити и да ће и Африм и он бити слободни… Захваљујем му на овим речима.

Африм ме пита шта да каже „када ме буду питали ко си ти“. „Кажи им да сам ти брат од ујака и да радим овде у Београду, али немој им рећи да сам новинар“.

Иако време посете није истекло, нисам могао више да останем јер сам осећао велику тегобу. Обећавам да ћу му донети ствари које су му потребне и посетићу га чим се будем вратио из Призрена. Моли ме да пренесем поздраве свима у његовој породици. Растајемо се снажним загрљајем и са великом тугом. Девојка на портирници каже ми да треба да понесем неке Афримове ствари на прање. Узео сам два џака ствари и са великим болом похитао таксијем до мог стана.

Због те душевне патње, нисам могао да останем у стану, кренуо сам по утеху у град, а престала је и киша, која је падала као из кабла. У Кнез Михаиловој срећем неке пријатеље са којима се поздрављамо, али и они примећују да сам доста узнемирен. Док сам ходао удубљен у мисли око 13,15 зазвонио ми је мобилни. Јавља се Мира, Линдитина заова из Аустрије. Након што ме је питала како сам, саопштила ми је вест коју чекам данима: „Баца Фахри, Линдита је родила сина, нека вам је са срећом. Добро је и она и беба. Не брините“.

Обузело ме је узбуђење, али некако сам се уздржао и захвалио јој на радосној вести, и брзо завршио разговор. Од радости али и среће, очи су ми се напуниле сузама и само што се нисам заплакао. Срце ми поскакује од среће, али највише због тога што ће се радовати моја стара мајка, коју и Линдита зове мама, иако јој је бака, јер је порасла у њеним рукама. Мало сам стишао емоције и радост хтео да поделим са Сашом. Зовем је и кажем јој да сам постао деда. Јако се обрадовала, честита ми од срца.

Зовем је на ручак што је прихватила са задовољством. Мало касније у кафићу „Ајша“ срећем Душка Јањића, Славка Милосављевског (амбасадор Македоније) и Миленка Марковића. Седнем и кажем им шта желе да пију јер данас сам постао деда. Сви су ми честитали и наручили по виски за здравље мог првог унука. Медутим, сада патим због тога што немам како да саопштим ову вест породици у Призрену, пошто нема телефонских веза. Звао сам Шпресу и саопштавам да је Линда добила сина, и радост поделио и са њом. Колико је чудан живот. Пун изненађења.“

Ове злочиначке речи Албанца Фахри Муслиу остале су некажњене. Његов син Александар наставља његовим стопама, ради света дела за Албанце на Космету. Продао им је српску покрајину.

Сав напирлитан, Фахри се шепури дрско по Београду, радећи за више циљеве Албанаца. Изгледа да смо постали мизеран народ, без имало части и достојанства. Да га имамо, не би било узвишених циљева оца и сина. Ни њих.

Магазин Таблоид