Убиство српских река са предумишљајем

Србију је последњих дана уздрмао прави еколошки скандал. Због изливања 70 тона мазута у реку Моравицу, у општини Ивањица проглашена је ванредна ситуација. То је само још једна у низу ситуација са катастрофалним последицама по животну средину Србије. Директор Еколошког покрета Новог Сада Никола Алексић за „Вести“ говори о последицама еколошке неодговорности која влада већ годинама.

Шта је кључни узрок огромне загађености животне средине у Србији?

– Да бисмо се бавили заштитом животне средине, морамо најпре да заштитимо духовно наслеђе. Када је оно загађено, долази до свих осталих загађења. У Србији је ментално загађење огромно, а то доводи до небриге према животној средини. Неодговорност која влада свуда око нас не чува нашу средину. Немамо државу, парламентарни систем, законе, правосуђе. Ни један једини сегмент друштва не функционише. Како онда у тим условима да уопште причамо о заштити било чега, а камоли екологије.

Ко сноси највећу одговорност?

– Ситуација са изливањем мазута је само врх леденог брега, а ако ћемо право, најмање важан догађај ако причамо о неодговорности према животној средини. До тога може доћи грешком, а много су горе свесне и намерне небриге којих је много више. Када су Србију погодиле поплаве, испливали су и многи проблеми загађених река, а у медијима се некако стално причало о одговорности грађана и њиховој еколошкој свести. А то је потпуно погрешно. То је подвала, окренут механизам одговорности. За тако лоше стање нису одговорни грађани, већ локалне самоуправе. Не можемо осуђивати људе и рећи како грађани немају еколошку свест. Ви купите флашу воде у супермаркету, а онда немате предвиђено место да баците ту пластичну флашу. И онда дође до тога да људи бацају тамо где се најмање види, а то су корита река.

Где је одговорност власти у свему томе?

– На толико много поља можемо да видимо ту неодговорност. На прсте једне руке можемо избројати општине које имају депоније. Град Нови Сад је својевремено хтео да пребаци комуналну депонију усред центра заштићене зоне националног парка Фрушка гора. Наше удружење се борило против тога, и срећом успели смо. Имамо и пример Прибоја на обали Лима који нема депонију. Па се сви с правом можемо запитати где се одлаже ђубре. Подсетићу и на општину Голубац. Имао сам прилику да видим како они решавају проблем смећа. Камиони довозе ђубре на уређени плато на обали Дунава и онда се то сипа у реку. А то није једина општина у којој то раде. Сви водотокови у Србији су загађени отпадним водама или ђубретом. Ти који то раде рачунају да ће водостај порасти и да ће вода то однети. Сећам се једног фебруара када су рониоци тражили тело утопљеног дечака. Причали су ми да су ронили између старих веш-машина, шпорета, аутомобилских гума. Управа Ђердапске клисуре годишње извуче тоне смећа из заштитних мрежа. Прошле године су се појавиле стотине буради са хемијским отпадом закопаних у земљи. У Новом Саду је закопано више од хиљаду тона, у Обреновцу је пронађено 600 буради. Како је могуће да се то дешава? Како је могуће да се грађани трују на тај начин и да нико то не санкционише? Ми убијамо наше реке, потпуно свесно, тиме што знамо какве последице све ово о чему сам говорио има, а не предузимамо ништа. Од те чињенице не смемо да бежимо, и не смемо да затварамо очи.

Како то може да се промени?

– Оваква држава каква је тренутно не може ништа да промени на плану заштите животне средине. Они који су Уставом задужени да штите животну средину, треба то да раде. А не раде. Они су за то плаћени. Ми морамо да се очистимо од врха. Терет изласка из еколошке кризе треба пребацити на локалне самоуправе. По Уставу, они треба да штите животну средину, решавају комуналне проблеме, решавају проблеме чистоће, зеленила… У Србији постоје само четири општине са погоном за пречишћавање отпадних вода, од чега је једна неисправна. Београд је једина европска престоница која нема фабрику за прераду отпадних вода. На 17 места у Београду се директно, без икаквог пречишћавања изливају у реке фекални отпад. Много загађујемо Дунав. Одговорност лежи на онима који то дозвољавају, а не на онима који то чине.

Да ли појединци ентузијасти могу да помогну животној средини?

– Потпуно је погрешно надати се да ентузијастични појединци могу да очисте градове. Дешава се да се праве акције у којима се деца ангажују и заједно чисте свој животни простор, околину. То је погрешан приступ. Они који желе да очисте своју земљу, треба да оду и одрже протест пред оним институцијама које су задужене да чисте животну средину. Ко је незадовољан стањем у својој животној средини, нек се окупе пред јавним предузећима чистоће, нек траже оставке директора. Еколошка просвећеност не може да се успостави у држави која не функционише. То је све међусобно повезано. Нема закона, инспекција, нема ничега.

Намерили се на Фрушку гору

Годинама се шушка да ће Србија постати нуклеарна депонија Европе. Да ли је то реално да се догоди?

– Моја сазнања кажу да се на томе већ увелико ради. Фрушка гора ће се прогласити за најидеалније место за одлагање нуклеарног отпада Европе. Од јавности се то крије, а већ се ради студија о процени животне средине те регије како би се видело да ли је изабрана добра локација. А сви ће о томе ћутати, и пустити да постанемо депонија за све најгоре што долази споља.

Чувар природе

Никола Алексић, рођен је у Сомбору 19. децембра 1947. године где је завршио средњу медицинску школу-лаборантског смера. После одслуженог војног рока и кратког рада у струци, 1969. године одлази у Нови Сад где уписује Медицински факултет.

Као друштвено активан човек 1989. улази у Скупштину града Новог Сада. Годинама обавља функцију директора Еколошког покрета Новог Сада. До сада је организовао више од 350 јавних трибина из области екологије.

А. Вучићевић, Вести.рс