Удари у срце Православља

Свеправославни Сабор у Москви треба да укине одлуке “вучијег” сабора на Криту…

Завршни документи и посланице апсолутно нелегитимног догађаја – Критског састанка-конгреса архијереја модерниста-екумениста публиковани су 27. јуна 2016. године. Многобројне аргументоване и разумне критичке примедбе поводом пројеката тих докумената, које су стизале на адресу организатора тог догађаја од стране представника народа Божијег, свештенослужитеља, богослова, стараца и Светог Кинота Свете Горе Атонске и чак низа Помесних Православних Цркава, биле су безобразно одбачене. Екуменистичка тумачења учвршћена су потписима свих учесника конгреса, а сви опоненти записани су међу фундаменталисте и фанатике.

Закулисни лутководи тријумфују. Представа је била успешна! Нанети ту тешки удари у традиционалном Православљу у 10 од 15 Помесних Цркви. Практично је на Криту било озакоњено стварање необновљенченске црквене заједнице на челу са марионетским Патријархом “целе Васељене”. Хуманистички мисаони склоп, учешће у екуменистичком покрету и делатности Светског Савеза Цркава, постале су основа учења те заједнице. Непријтељи Православља су за још један корак напредовали по питању достизања свог главног циља – изградње јединствене светске религије антихриста.

О томе ко је заиста руководио процесом припреме и спровођења такозваног “Свеправославног” сабора православне мањине, већ је доста речено.

Најжалосније у свему је да су докумети Критског сабора у супротности са светоотачким традицијама, доносе извртање и принципијелне измене у учењу и Сетом Предању Цркве. Незапамћене иновације разбацане су по текстовима управо са тим погибељним циљем. Ево само неколико из њих.

Тако се у документу “Мисија Православне Цркве у савременом свету” појављују одредбе које немају ништа заједничко са Православљем: “Јер је мир Христов зрео плод сједињења свих у Христу: феномен достојанства и величине људске личности као подобија Божијег, манифестација органског јединства у Њему људског рода и света, свеукупност принципа света, слободе и социјалне правде и на крају, доношења плодова хришћанске љубави међу људима и народима света”. О каквом “органском јединству” у Христу читавог рода људског, па још и читавог материјалног света, може бити речи?

Шта каже сам Христос? “Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао јер су твоји. И све моје твоје је и твоје моје; и прославио сам се у њима” (Јован 17. 9; 10).

Ево како ове речи Спаситеља тумачи свети Теофилакт Бугарски: “Молим се и залажем за њих, а не за свет. Јер њима Ја, несумњиво доказујем да их волим, када им не само дајем то што Сам имам, него молим и Тебе да их чуваш. Дакле, Ја Тебе не молим за људе порочне и који мудрују световно, него те молим за оне које си Ми дао јер су они Твоји”.

И тако, о свету који је непријатељски настројен према Христу, о отпадничком свету, не може бити ни говора! А речи о “свеукупности принципа света, слободе и социјалне правде” узете су из лексикона глобалиста – градитеља “новог светског поретка” антихристовог, који заводе наивне људе лукавим и ласкавим речима о још једној “светлој будућности”.

Још једна изрека из поменутог документа представља “бисерно” достигнуће истамбулских богослова: “Јер као што се у древном Адаму садржао сав људски род, тако је и у новом Адаму скупљен сав род људски”.На овај начин се ставља знак једнакости између јединства човечанства у древном Адаму и јединства човечанства у Господу нашем Исусу Христу! Волео бих да знам на који начин је “у новом Адаму сабран цео људски род”?

Да, Христос је искупио цео род људски, но од самог човека зависи да ли ће он примити жртву Христову или неће. У решавању тог питања пројављује се слободан избор сваког човека. Не говоре узалуд Свети Оци: “Бог је постао човеком да би човек могао постати Богом”. “Могао постати”, али не по аутоматизму.Сједињење човека са Христом, то и јесте акт пројаве слободне људске воље. То је пут подвига и Крста. Као што видимо, у својој већини човечанство је одбацило позив Спаситеља, па због тога говорити да је “у новом Адаму скупљен цео људски род” – значи противуречити учењу Цркве.

Међутим, полет богословске мисли “састављача нове христолошке концепције” не завршава се на овоме. Пошто је “у новом Адаму окупљен цео род људски”, онда: “На тој основи је неопходно у свим правцима развијати међухришћанску сарадњу за заштиту људског достојанства и очувања мира, да би миротворачки напори свих без изузетка хришћана постали убедљивији и ефикаснији”. Мислим да овоме није потребан коментар.

Карактеристично је да у документу “Мисија Православне Цркве у савременом свету” нема ни једне речи о главном, највишем циљу Цркве Христове – спасењу душа људских зарад непропадљивог, вечног живота (!)

О екуменистичком документу “Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом” у критичким примедбама већ је више него довољно речено. Те необориве доказе можемо сумирати речима из посланице Каменец-Подољске епархије УПЦ Московског Патријархата: “Овај документ се налази у потпуној супротности са Јеванђељем и учењем Господа нашег Исуса Христа”.

Овај рад је у супротности и са Светим Предањем. Реч Божија нас учи: “Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било речју, било посланицом” (2 Солуњанима, 2; 15); “Хвалим вас, пак, браћо, што све моје памтите и држите предања као што вам предадох… Јер ја примих од Господа што вам и предадох” (1 Коринћанима, 11; 2, 23).

Где и када су Свети Оци, покретани Духим Светим, говорили о неопходности “богословског дијалога са осталим хришћанима” ради “успостављања јединства верујућих у Христа”?

Казуистичка поправка грчке делегације која је унета у текст није променила ништа принципијелно. Уместо: “Православна Црква признаје постојање у историји других хришћанских цркви и конфесија” стоји сада: “Православна Црква признаје историјско наименовање других, које се не налазе у општењу са њом, инославних хришћанских цркви и конфесија”.

Овде је неопходно истаћи да би било добро проверити тачност превода са грчког на руски у свим документима који су размештени на званичном сајту “Светог и Великог Сабора”.

Обновљенци нису заборавили да нас известе ни о свом скривеном циљу и у две посланице – “Православним људима и сваком човеку добре воље” и “Окружном” посланицом. Поред објављених постулата у екуменистичким пасажима, у оквиру усвојених докумената додати су и нови.

“Православна Црква је од древних времена давала огроман значај дијалогу (појачаним словима), а посебно са инославним хришћанима. Посредством таквог дијалога остали хришћански свет већ много боље познаје Православље и аутентичност његовог предања…

Наша Црква одговарајући свом дугу сведочења истине и своје апостолске вере, придаје велики значај дијалогу, углавном са инославним хришћанима. На тај начин други хришћански свет је дубље упознао аутентичност Православног Предања, вредност светоотачког учења, литургијско искуство и веру православних. Дијалози које води Православна Црква никада не подразумевају компромисе у питањима вере”.

Речи “од древних времена”, значи нешто што се укоренило у древна времена. То несумњиво појачава тоналитет текста, но још више појачава недоумице. Древни хришћани нису имали могућност да ступају у дијалоге “са инославним хришћанима”, једноставно – због одсуства последњих.

А признавање било каквих других хришћана изван Цркве Христове – то већ није само компромис у питањима вере, то је удаљавање од Православља “у земље далеке”[1].

Добро би било састављаче критских докумената и све присталице екуменистичког покрета, упознати са фундаменталним делом једног од најбољих богослова-молитвеника ХХ века, свештеномученика Илариона (Троицког) Верејског – “Нема хришћанства изван Цркве”.

Учесници скупа на Криту не једном су проглашавали тезу о јединству Цркви, но може ли постојати јединство изван Истине?

Притом је конгрес необнобљенаца “формулисао предлог да се оснује Свети и Велики Сабор у својству регуларно делујуће институције”.

Каквим духом су покретани поборници новотарија? Духом овога света – духом антихриста!

Карактеристична је једна од закључних декларација у оквиру критског скупа. То је урадио архиепископ Нигеријски Александар из Александријске Патријаршије: “Мора се схватити да Православне Цркве у Грчкој, Бугарској, Русији, живе у православном окружењу. У осталом свету ми представљамо мањину међу “другим црквама”. Ја не могу предложити другима – узмите кључеве од Митрополије и управљајте. Ето, говоре и други епископи који живе у Америци, у Африци и тако даље – не стварајте нам огромне проблеме. Ми живимо хармонично и боримо се с проблемима друштва као једна душа”. Архиепископ Александар је такође прецизирао да “друге цркве постоје стотине година, римокатоличка хиљаду година”, а “различитости у датом питању су повезане са конзервативизмом и фундаментализмом у неким црквама”.

“Иза кулиса” “Великог и светог Сабора” остали су важни проблеми повезани са иградњом светског система тоталне контроле и електронске идентификације личности. То није за чуђење, јер тај систем граде покровитељи Критског сабрања из наднационалних антихришћанских елита.

Овде је прикладно сетити се пророчких речи великог подвижника, стуба Православља, архиепископа Аверкија (Таушева) који је још 60-их година ХХ века упозоравао ревнитеље Истине: “Све што се сада догађа на највишим нивоима религиозног, друштвеног живота, у владама – није ништа друго него делатна припрема слугу приближавајућег антихриста за његово будуће царство и тај посао одрађују у истој мери “хришћани” као и нехришћани…

Антихриста, као одређене конкретне личности, још увек нема. Међутим, његове претече већ делују у свету на исти начин као што ће деловати и он сам. Са те тачке гледишта постају нам схваљтиви сви ти савремени токови у црквено-религиозном животу, попут “екуменизма”, сви ти пламени позиви на узјамно јединство “у име хришћанске љубави”, сво то бујање чисто земаљског, које теши људске страсти и похоте спољне културе и цивилизације, сво то занимање “хуманитарним радом”…

Тај “екуменистички покрет”, у почетку чисто протестантски, створио је моћну организацију заиста светских размера, која има на располагању огромна материјална средства и могућности, под називом “Светски Савет Цркава” у који у овом тренутку улазе скоро све Помесне Православне Цркве…

Међутим, уколико је таква организација у неком смислу и природна за протестанте и секташе који су изгубили Једину Истиниту Цркву (пошто они траже јединство које су изгубили иако не тамо и не тим путем којим би требали), утолико је улазак Православних у ту организацију противприродан и не само противприродан, него и порочан и криминалан”.

Одустајање РПЦ од учествовања на Критском састанку је апсолутно исправна одлука. Несумњиво ће следећи корак бити богоугодан: ревидирање одлука Архијерејског сабора 2016 у светлу учења Речи Божије и духовног наслеђа свештеномученика Илариона (Тројицког) Верејског, светог Серафима (Собољева), преподобног Јустина (Поповића), преподобног Пајсија (Светогорца) и других подвижника вере и благочашћа ХХ века, доношење чврсте одлуке о иступању из Светског Савета Цркава.

А даље – по узору на древне Саборе – окупити у Москви Сабор верних Православљу Помесних Цркава са пуноправним учешћем не само првојерарха него и свих архијереја. Сабор православне већине који ће осудити све заблуде које је донела групација неообновљенаца на Криту.

Време не чека!

Валериј Павлович Филимонов, руски писац – хагиограф.

Превод са руског: http://ruskline.ru/news_rl/2016/06/28/udary_v_serdce_pravoslaviya/

[1] Алузија на Јеванђелску причу о блудном сину, који се удаљио у земље далеке (Примедба преводиоца)